7
…. У првој половини 1957. године Шејка ствара свој текст ПУТ, кога се вреди овде присетити. Годину дана, пре тога, Васко Попа објављује другу књигу својих песама Непочин – поље (Матица српска, Нови Сад, 1956) . Миодраг Павловић је већ био објавио 87 песама (1952) и Стуб сећања (Нопок, Београд 1953), а те 1957. године објављује Октаве (Нолит).
Јован Христић је објавио Дневник о Улису (Нопок, Београд, 1954). Бранко Миљковић објављује своју прву књигу Узалуд је будим (Омладина, 1957). Борислав Радовић је објавио прву књигу Поетичности (Просвета, Београд, 1956). И Милован Данојлић објављује прву књигу Урођенички псалми ( Нолит, Београд, 1957).
Почетком августа, те 1957. године, у селу Мишљеновцу на Пеку, некадашњи срез Звишки округа пожаревачког, Наталији и Михаилу Лукићу, рађа се друго, здраво мушко дете, Александар. Он у том тренутку уопште не мисли о књизи, јер је актуелнија сиса. Он лежи у корпи од прућа под белим сводовима породичне велике магазе, уљуљкиван или буђен циликом ласта и блесковима августа…
Да ли је случајно то, што Шејка свој ПУТ започиње стиховима из Дантеовог Пакла : „Па зато устај, савладај своју клонулост духом што у свакој побеђује борби“. Ја устадох, и показавши се јачи но што се збиља осећах, рекох : “ Хајдемо, ја сам одважан и јак“ ?
Није.
Вреди ли описивати то време и на шта оно највише личи? Милован Данојлић има песму Ваљајте бурад, у којој, већ на њеном почетку, вапи : Ваљајте бурад.
Ваљајте их рукама и ногама / Котрљајте бурад друмовима истока и југа / Нека се затресу, нека изломе плеснива врата складишта... (истицање Б. ) Јован Христић, у песми Федру вели : И ово још хоћу да знаш, драги мој Федре : живели смо / У временима сасвим очајним. Од трагедије / Правили смо комедију, од комедије трагедију ; // А оно право : озбиљност, мера, мудра узвишеност, / Узвишена мудрост, увек нам је измицало. Били смо / Негде на ничијој земљи, ни ми сами // Ни неко други ; увек тек за корак – два удаљени / Од оног што јесмо, оног што је требало бити … (опет моје истицање – Б. )
Певајући о људима античких времена, Федру или Сократу на бојишту, Христић на најсажетији могући начин проговара и о свом времену, том времену у коме живи и ствара и Шејка, и које по много чему подсећа на пакао. И они уметници и песници којих се вреди сећати, сада, налазе се, тада, у мрачним боксовима пакла, или својеврсног Лавиринта царства Ћесаревог.
То време је налик на Лавиринт, велико Складиште (песник Данојлић, видели смо, као врло млад, сања да неко други, бурад, провали „плеснива врата складишта“).
…Борхес је написао сонет о лавиринту : Унутра си, а знаш – нигде, никад врата, / лица и наличја овај дворац нема, / нит спољног зида нит’ центра скривена : / грађевина ова свемир обухвата. // Не надај се да ће тачност пута твога / који се упорно у два правца рачва , / твом одвести циљу. Судбина је строга // као и твој усуд : тврђа од бронзе је. // Не очекуј напад бика што је биће / људско чије грозно и бројно обличје // у сплету бескрајном камена страх сеје…
Мотив Лавиринта опседао је и Шејку, али и песника и есејисту Србу Игњатовића.
Спомињем овде Игњатовића јер је написао, поред осталога, и књигу есеја о књижевности и новом миту, у којој је зналачки и подстицајно „проинвентарисао“
понешто од онога што се тиче Минотаура и Лавиринта наше послератне књижевности. Како изаћи из тог Лавиринта? Јуришањем на слаба врата?
Не, разобличавањем оних који су настојали да придаве поезију, варвара, барбара , који надиру „Одозго,одоздо, / споља, изнутра“ , ослушкивањем крикова у тами Лавиринта, Складишта или бројних боксова пакла.
(Поезија) Криком спасена / бесциљно постоји. Поезија и уметност уопште, поготову она одбачена на маргину или на отпад, понаша се као птица феникс : она се тамо рађа поново из властитог пепела.
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(11)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 