NEPOVRATNO
TESTAMENT
Srpska književnost već mi se smučila,
i rodni grad, i zavidne kolege,
mladi pesnici, škole i učila,
poluvekovne alfe i omege.
Kada odlučih reći kud ću, šta ću,
(korakom cara, strogo, samodržnjom),
mada već sviknut, nisam znao da ću
suočen biti baš s tolikom mržnjom.
Bolje, kad stigoh, već, na svet, ovamo,
da sam pismene pisao svom klincu
ili, s traktotom, međio leniju.
Što učinismo, mi zaveštavamo
radoznalome kakavom pojedincu
i usamljenom prezrenom geniju.
ŠEKSPIR
Zahladnelo je, od septembra.
I sav je London magluština.
Na ocedine bazdi Temza,
i valja vale ko pučina.
Čarobnim štapom, kao Mervin,
on maglu svetla prahom srebra.
NJegov je mozak um Minervin –
a pero – kost iz Božjeg rebra.
Svet je video, već, genije :
proročku nadmoć i misao.
Ničega novog. Zar sve nije
rastumačeno, popisano?
Na praostrvskoj vetrometini
potonji, ipak, znade on,
nužan i nebu i svetini,
sesti, nišči, na carski tron.
Taj polupesnik, poluglumac,
sa polupozorišnom trupom :
– Duše, kud krećeš, naglo, kljunac?
– Za, u dvorima, mišjom rupom!
O srebroljupče i Mefisto!
Nije za babe grad, i starce!
Ko učitelj, i ti si, isto
voleo žene i muškarce.
Kao na morskom pesku Timon,
vidim te, mada seda lika,
sa nevestom, sa večnom rimom :
mladošću velikih umetnika.
Kako osvetno kiša kulja!
Mrak se, već, valja po pločniku :
u pozorište kreće rulja,
gospa bogatom milosniku.
I dok hiljade gori sveća,
i Hamlet nećka se sa bine,
i mrzne se skrama sa drveća,
i pod mostom se viju psine,
ti si u nekoj drugoj drami,
s kojom ne želiš da nas spojiš.
Ti čekaš crnu gospu : a mi
ne znamo, čak, ni da l postojiš.
M. LUKIĆU
Nikad do kraja pročitati,
nikad do kraja dopisati
istoriju dečačkih sati
koja te, još, u stopu, prati.
Fantom prošlosti kad krv načne,
venu suđaje kad progrizu,
znači, pesniče misli tačne,
da je smrt blizu, blizu, blizu!
I bliže nego što slutismo,
(svoje smo rake prerovali).
Prepoznah, davno, tvoje pismo :
isti smo virus bolovali!
Ko muva koju sklepta pauk,
ko mravi koje štikle nište :
progutan su nam pesme jauk,
iz lepog sna ne probudiš se.
I staje vreme. Da l po naški?
Ili je druga, već, sudija?
Samo pesnički i monaški
opstaće misli starudija.
Kreneš – a lestve vazdušaste,
a ruke – niti, noge – trine.
Pod stopalima lete laste,
posvuda – slike ikonine.
A gore – jasno čitaš ime :
taj i taj. Jezik : srpski. Pesnik.
I glas iz tame nevidime:
„Priđi!“ Zove te sam Nebesnik.
I anđeo te gurka, dok se
nećkav, uz oblak penješ, ćutke.
„Stupi, slobodno. Znaj da Bog se
sažalio na tvoje muke“.
„Imaš li sušto opravdanje?
Šta je tvoj razlog : Hristos? Zmija?“
Stihovi, reci. I, ne manje,
krst, porodica. I Srbija.
I dočekaće svojtu preci :
(za taj je susret srce tuklo!) ,
dok naše pesme poju sveci,
a svud oko nas – nebo puklo.
Pa sačekajmo samosvojni
posvećenima trenut znan,
kad će ustati svi dostojni :
na zakazani Onaj dan!
VLADIMIR JAGLIČIĆ (1961. – ).Pesnik, prevodilac, kritičar, antologičar, publicista. Knjige poezije : Pogledaj dom svoj (sa J. Jankovi}em i S. Mileni}em) (1989), Tri obale (sa J. Jankovićem i S. Veličković, 1991), Izvan uma (1991), Tamni vrt (1992), Usamljeni putnik (1994), Posle rata (1996), U gorama (1996), Srbija zemlja (1996), Senke u dvorištu (1996), Vrelo (1997), Nepovratno (1998), Pred noć (2002), PRE NEGO ODEM: izabrane pesme (2005)…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 