LAZA KOSTIĆ

SANTA MARIA DELLA SALUTE

laza_kostic

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute!

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svtetsku grehotu

u pepo spalit srce i lub;

tonut o brodu, trunut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute!

Oprosti, majko, mnogo sam strado,

mnoge sam grehe pokajo ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma’ ,

za čim sam čezno čemu se nado,

sve je to davno pepo i pra’ ,

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute!

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al’ ipak neću nikoga klet’ ;

štogod je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo,

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k’o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al’ težoj rani nastade brid:

Što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute!

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute! –

Santa Maria della Salute!.

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute!

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k’o besni oluj i stari hrast :

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute!

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće, lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud. –

O, svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.

Tad mi se ona od onud javi

k’o da se Bog mi pojavi sam :

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam,

za što se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute!

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su za njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute,

Santa Maria della Salute!

U nas je sve k’o u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al’ nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad,

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute!

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute!

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno : „Evo me, naj!“

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit’ pute,

suncima zasut’ seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute!

(1909)

LAZA KOSTIĆ ( 1841, Gornje Kovilje – 1910, Beč). Pesnik pre svega, dramski pisac, estetičar. Zastupljen je jednom od najlepših pesama vaskolike srpske poezije, koja spada u pesme „poznice“, koju je napisao pred sam kraj života, doslovno završivši njome i svoje pevanje i svoj život. Uočeno  e da je Santa Maria della Salute, „vrh jedne obrnute piramide Kostićevog razvoja, njen najviši, ali i najširi sloj, dokaz višestruke virtuoznosti velikog majstora koji je dostigao onaj, tako retko dostižan stepen potpune spiritualnosti…“ (Bogdan A. Popović : iz studije uz izbor iz stvaralaštva Laze Kostića, LAZA KOSTIĆ, „Jugoslavija“, Beograd, 1967, str. 37 ) . Jednu od najlepših svojih pesama, Kostić je napisao 3. juna 1909. godine u Beču i štampao je u zbirci PESME (MS, Novi Sad, 1909). Iste godine je na predlog osam akademika izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s