VLADIMIR JAGLIČIĆ

NEPOVRATNOjaglicic

TESTAMENT

Srpska književnost već mi se smučila,

i rodni grad, i zavidne kolege,

mladi pesnici, škole i učila,

poluvekovne alfe i omege.

Kada odlučih reći kud ću, šta ću,

(korakom cara, strogo, samodržnjom),

mada već sviknut, nisam znao da ću

suočen biti baš s tolikom mržnjom.

Bolje, kad stigoh, već, na svet, ovamo,

da sam pismene pisao svom klincu

ili, s traktotom, međio leniju.

Što učinismo, mi zaveštavamo

radoznalome kakavom pojedincu

i usamljenom prezrenom geniju.

ŠEKSPIR

Zahladnelo je, od septembra.

I sav je London magluština.

Na ocedine bazdi Temza,

i valja vale ko pučina.

Čarobnim štapom, kao Mervin,

on maglu svetla prahom srebra.

NJegov je mozak um Minervin –

a pero – kost iz Božjeg rebra.

Svet je video, već, genije :

proročku nadmoć i misao.

Ničega novog. Zar sve nije

rastumačeno, popisano?

Na praostrvskoj vetrometini

potonji, ipak, znade on,

nužan i nebu i svetini,

sesti, nišči, na carski tron.

Taj polupesnik, poluglumac,

sa polupozorišnom trupom :

– Duše, kud krećeš, naglo, kljunac?

– Za, u dvorima, mišjom rupom!

O srebroljupče i Mefisto!

Nije za babe grad, i starce!

Ko učitelj, i ti si, isto

voleo žene i muškarce.

Kao na morskom pesku Timon,

vidim te, mada seda lika,

sa nevestom, sa večnom rimom :

mladošću velikih umetnika.

Kako osvetno kiša kulja!

Mrak se, već, valja po pločniku :

u pozorište kreće rulja,

gospa bogatom milosniku.

I dok hiljade gori sveća,

i Hamlet nećka se sa bine,

i mrzne se skrama sa drveća,

i pod mostom se viju psine,

ti si u nekoj drugoj drami,

s kojom ne želiš da nas spojiš.

Ti čekaš crnu gospu : a mi

ne znamo, čak, ni da l postojiš.

M. LUKIĆU

Nikad do kraja pročitati,

nikad do kraja dopisati

istoriju dečačkih sati

koja te, još, u stopu, prati.

Fantom prošlosti kad krv načne,

venu suđaje kad progrizu,

znači, pesniče misli tačne,

da je smrt blizu, blizu, blizu!

I bliže nego što slutismo,

(svoje smo rake prerovali).

Prepoznah, davno, tvoje pismo :

isti smo virus bolovali!

Ko muva koju sklepta pauk,

ko mravi koje štikle nište :

progutan su nam pesme jauk,

iz lepog sna ne probudiš se.

I staje vreme. Da l po naški?

Ili je druga, već, sudija?

Samo pesnički i monaški

opstaće misli starudija.

Kreneš – a lestve vazdušaste,

a ruke – niti, noge – trine.

Pod stopalima lete laste,

posvuda – slike ikonine.

A gore – jasno čitaš ime :

taj i taj. Jezik : srpski. Pesnik.

I glas iz tame nevidime:

„Priđi!“ Zove te sam Nebesnik.

I anđeo te gurka, dok se

nećkav, uz oblak penješ, ćutke.

„Stupi, slobodno. Znaj da Bog se

sažalio na tvoje muke“.

„Imaš li sušto opravdanje?

Šta je tvoj razlog : Hristos? Zmija?“

Stihovi, reci. I, ne manje,

krst, porodica. I Srbija.

I dočekaće svojtu preci :

(za taj je susret srce tuklo!) ,

dok naše pesme poju sveci,

a svud oko nas – nebo puklo.

Pa sačekajmo samosvojni

posvećenima trenut znan,

kad će ustati svi dostojni :

na zakazani Onaj dan!

VLADIMIR JAGLIČIĆ (1961. – ).Pesnik, prevodilac, kritičar, antologičar, publicista. Knjige poezije : Pogledaj dom svoj (sa J. Jankovi}em i S. Mileni}em) (1989), Tri obale (sa J. Jankovićem i S. Veličković, 1991), Izvan uma (1991), Tamni vrt (1992), Usamljeni putnik (1994), Posle rata (1996), U gorama (1996), Srbija zemlja (1996), Senke u dvorištu (1996), Vrelo (1997), Nepovratno (1998), Pred noć (2002), PRE NEGO ODEM: izabrane pesme (2005)…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s