I
Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na
zemlji?
Zakrite oči svoje, zvezde i stvari ; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno
me stid peče kroz moje.
Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu,
te ubada i sebe i druge. Šta drugo – nego plamen nebesni zaronjen u blato, te
niti svetli niti se gasi?
Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.
Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.
Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.
Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.
Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na
obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?
O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini
vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.
Našto vam gledanje u mene : u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo
svoje žurne prolaznosti?
Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na
mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih
stvorenja.
Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje.
Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.
II
Ko me zavali u prašinu, da budem sused zmijama i ručak jastrebima?
Ko me surva sa gore visoke, da budem saputnik krvnicima i
bezbočnicima?
Moj greh i Tvoja pravda, Gospode. Od postanja sveta proteže se greh
moj, i brži je nego pravda Tvoja.
Brojim grehe svoje kroz ceo život svoj, i kroz život oca mojega tja do
početka sveta, i kažem : zaista, pravdi Gospodnjoj ime je milost.
Rane svojih otaca nosim na sebi, rane koje i sam pripremah dok u njima
bejah, pa su se sada sve objavile na duši mojoj, kao šarena koža na žirafi, kao
plašt od zlih skorpija što me kolju.
Aman, Gospode, otvori brane nebesnoj reci Tvoje blagodati, i očisti
me od gube. Da bi bez gube smeo izgovoriti ime Tvoje pred ostalim gubavcima,
a da mi se ovi ne narugaju.
podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka.
Da udahnem nebesnog tamjana i da očivim.
Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati
zmijama, što jure za mojim petama.
Gospode, ako ima i jedno dobro delo na zemaljskom putu mome, radi
njega jednog izbavi me od saputništva krvnika i bezbožnika.
Gospode, nado moja u očajanju.
Gospode, snago moja u nemoći.
Gospode, videlo moje u tami.
Metni samo jedan prst na čelo moje i podićiću se. Ili, ako sam i
suviše prljav za prste Tvoje, veži me jednim zrakom iz Tvoga carstva i digni
me, – digni me, milošto moja iz ovog crvinjaka.
X
Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše
moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera.
Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.
Susedi moji, prestanite sa vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se
rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji.
Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.
Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do
mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog
rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima,
što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni?
Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?
Zaista vam kažem : otac im je Duh Svesveti, a majka preostali
devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.
Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji : od Devojke u Duha
Svesvetog. Nad devičanstvom prve isposatsi zalebdeo je Duh Svesveti, te se
ordio Svečovek, Mudrost Božja.
Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji.
Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo NJegovo i u zemlji. Što je
rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.
O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na
nebu i jednom na zmelji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da
bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te duh Božji
zamilovao. Sva čuda na nebu i na zmelji proizašla su od Devojke i Duha.
Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje.
Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.
Gospode tripostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje
nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna
istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero
moje, kad sunce visi nad njim u podne.
XXI
Majko nebesna, primi me u slavu Tvoju. Jer slava svetska gde omrkne
ne osvane. I kruna, koju ljudi daju, uvek je trnov venac za razumne i ludačka
kapa za bezumne. Dok je zlato pod zemljom svak ga voli i traži. Kad se popne
na glavu jednoga čoveka, mrak zavisti i mržnje oslepi mu sjaj.
Učini me skrivenim zlatom u najskrivenijoj riznici Tvojoj : da niko
ne zna za mene osim Tebe. Jer dokle me Ti znaš ja sam znan; dokle me samo ljudi
znaju, moje je ime – sumnja.
Sakri me od zlih očiju sveta, jer zelenim od njih. Čuvaj me kao tajnu,
koju zavist ne može naslutiti. Budi mudrija od mene, i ne olbjavljuj me nikome.
Gle, ja imadoh Tebe kao najmiliju tajnu, i objavih Te svetu, i svet mi se naruga.
Jer zavist se ruga, kad ne može da otme.
Prijatelji moji, šta imate od slave ljudske do pijanstva, koje se
počinje pesmom a završava ležanjem u blatu?
Prijatelji moji, sva usta što vam pevaju hvalu, znaju još za jednu
suprotnu pesmu, koju ćete vi čuti docnije.
Bežite od slave što liči na kulu sazidanu na leđima kita, da vam se
ne nasmeju sa obale i neprijatelji i prijatelji.
A jednodušna slava što od ljudi dolazi najbeslavnija je, jer je
ravnodušna.
Ako li je vaša slava nagrada od naroda, onda ste vi isplaćeni
nadničar, i sutrašnji dan može da vas izbaci iz svoje njive.
Zaista, nijedan novi dan ne priznaje vaš ugovor s prošlim danom.
Svaki otvara novu njivu i čini novu pogodbu.
Ako je vaša slava deo vaše mišice, vaši dani biće gnev, a vaše noći
strah.
Ako je vaša slava delo vaše mudrosti, ova će biti ujalovljena od slave
vaše i neće se moći kretati.
Ako li slavu svoju zovete slavom svojom, Nebo će vas kazniti za laž
i otmicu.
Prošetajte sa svojom slavom po groblju i vidite, da li će vas mrtvi
slaviti.
Zaista, vi već neprestano šetate po groblju, i od pokretnih grobova
primate slavu. Ko će vas slaviti, kad pokretni grobovi postanu nepokretni?
Ožalostićete se veoma drugom svetu, kad budete čuli iskreno
mišljenje o sebi od onih, koji su vas u ovom svetu slavili.
Majko nebesna, sakri me duboko od očiju ljudskih i od jezika ljudskog
tamo, kuda samo Tvoje oko prozire i gde se samo Tvoja reč čuje.
Molim Ti se, Večna Lepoto moja!
VIKICITAT
Isidora Sekulić (1939): «Ima li išta lepše i radosnije nego videti čoveka koji ima vokaciju, i ima napor da ostane sa svojom vokacijom? Ta radost mene ponovo vuče u pokrajinu u kojoj je neimar duhovnog i istorijskog smisla gospodin Nikolaj, sada Episkop Žički.»
Kralj Petar II i grupa srba iz Londona (Slobodan Jovanović, Milan Gavrilović i dr. 1946): «U vremenu kada je srpski narod izgubio sve i kada mu je ostalo još da se uzda u svoju vekovnu moralnu snagu, oličenu u našoj Svetosavskoj Crkvi, Vi ste, Vaše Preosveštenstvo, danas za taj narod jedan u istini jedan od najjačih moralnih stubova, na kojima je počivala snaga našeg naroda u prošlosti, na kojima i danas počiva, i koji će ga, s verom u Boga, i Njegovu večnu pravdu, održati u budućnosti…»
N. Velimirović je rođen 23. decembra 1880. godine. Rodio se u selu Leliću„, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz brdskog plemena Bjelopavlići, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije bio je uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela najslavnijih svetskih pisaca drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro upoznao, i o kome je kasnije napisao vrsnu studiju. Poznatiji kao teolog, Velimirović je pisao i duhovnu poeziju, njegova knjiga Molitve na jezeru (ponovo preštampana 1988.), iz koje se donose ovde nekoliko izvrsnih religioznih pesama u prozi, predstavlja jednu od najboljih i neprevaziđenih knjiga ove vrste.
Videti : http://www.rastko.org.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vlnikolaj_molitva.html
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 