Dr Boško Tomašević u članku Pamflet o pamfletu

dscf0137

Ispiranje zlata u Peku na drevni način

Tomaševićeva  argumentacija

  »SRPSKA KNJIŽEVNA KRITIKA JE, SUDEĆI PO NJENOJ UOBIČAJENOJ PRAKSI, JEDNA POSVE NEMORALNA KRITIKA, JEDAN NEMORALAN ESNAF, DVORAC ZAPOSEDNUT OD PODLACA”

…..

 

 

……

USLIKANA TAUTOLOGIJA


Evo prve pamfletske karakteristike. U našoj fototeci nalaze se, ne slučajno, dve fotografije jednog kritičara, oba puta u društvu sa po jednim „bardom“ savremene srpske poezije. Jednom prilikom uslikan je sa Miodragom Pavlovićem kome je kritičar, kao jedan od članova žirija, dodelio jednu od tri stotina postojećih književnih nagrada kod Srba. Nagrada se zove „Izviiskra Njegoševa“. Kritičar se zove Jovan Delić. Nakon nekoliko meseci isti se kritičar našao u prilici da povodom nedavno izašlih
Odabranih dela Ljubomira Simovića u izdanju Beogradske knjige bude uslikan sa drugim „bardom“ srpske pesničke scene. Pamfletsko u navedenim „scenama“ sadržano je u tautološkom viđenju sveta i posla književne kritike kao pukog potvrđivanja nagradama i izdanjima onoga što je već potvrđeno (da li s pravom ili ne, drugo je pitanje) u vezi sa zaslugama ovih pesnika za srpsku pesničku reč. Nasuprot ove slike kritičara za nas je prosudilac vrednosti književnog dela neko ko je, ne služeći se afektivnim i promotivnim tautologijama, spreman da se bavi traganjem za novim vrednostima unutar onoga polja umetnosti za koje se opredelio. Takođe, ne bismo smatrali nimalo plauzibilnom potrebu da isti kritičar, ili neko sličan njemu, pokuša da posumnja u etablirana mišljenja o umetničkoj vrednosti poezije ove dvojice pesnika. Ali, kritičar za to verovatno nije imao, daleko bilo, dobrih razloga, niti je pak te dobre razloge našla armada kritičara, čiji komandujući kadar, sudeći po listi učestanosti pojavljivanja u javnosti ili po neformalnom uticaju na „čaršiju“ čine Gojko Božović, Aleksandar Jovanović, Dragan Hamović ili Bojana Stojanović Pantović. Usput je neophodno da se zapitamo kada su isti kritičari napisali ijednu reč da u srpskoj savremenoj književnosti stvaraju Miroslav Lukić, Dragana Mladenović, Aleksandar Lukić, Boško Ivkov, Vujica Rešin Tucić? – Nikad! – Zašto? – Zato! Pamfletsko jedne književne kritike unutar ovako svedenih obrisa jeste sadržano u činjenici da je čitav sistem književne kritike, srpske, sveden na blistave tautologije, na kukavičku nesavesnost, pri čemu su ponavljanje hvalâ i pohvalâ jednim istim autorima, samo deo gromade jednog pleonastičkog sveta u kome se, zapravo, ništa ne govori, čija je karakteristika odustajanje pred Nepoznatim, a znak joj je malograđanski konformizam.

 

…. 

 

TAKO MLAD A VEĆ DOKTOR
Sklonost da bude poluobrazovan, neka vrsta polutana i polusenke, ubraja se, takođe, u pamfletsko prakse jednog književnog kritičara. Po obrazovanju najčešće istoričar srpske (nekada i „jugoslovenske“) književnosti sa četvorosemestralnim kursom iz opšte književnosti, bez položenog ispita iz estetike, sa jedva osnovnim znanjima iz nauke o književnosti i gotovo nikakvim znanjima iz teorije književnosti (upitati g. G. Božovića ili A. Jovanovića) on, mlad ili star, ali „obdaren“, stupa na književno poprište i, dakako, odmah je dovoljno hrabar i spreman da sudi, prosuđuje i da na kraju godine sastavlja „rang-liste“ čiju polovinu čine predstavnici njegovog književnog zabrana. Ima, istini za volju, i književnih kritičara koji iza sebe imaju i „položen“ doktorat i već duži niz godina su za katedrama na nekom od srpskih univerziteta, ali književna kritika nije poluprazna sala u kojoj oni čitaju svoja predavanja, no se, recimo, upražnjava na stranicama lista
Politika. A onda, „na tom javnom času“, čitaoci imaju prilike da kod dotičnog kritičara uoče njegov horizont znanja i horizont pismenosti. Ono što su oko 1920. godine znali Ejhenbaum i Tinjanov ili u isto vreme ljudi okupljeni oko praškog lingvističkog kružoka, to ćete kod našeg kritičara uzalud tražiti. Znanje je negde izgubljeno na putu od Limana do kuće u Novom Sadu ili od Studentskog trga 3 do stana u Prestonici. Budući da naš kritičar uglavnom ne poznaje ni jedan strani jezik, dozvolićemo sebi ovo preterivanje, osim što je upoznat sa engleskim jezikom kakav se govori u Solunu (ima i onih koji se „služe“ nemačkim i francuskim jezikom, ali to je manjina kod koje se, na temelju onoga šta piše, to ne vidi) – sve ono do čega njegov kolega u Beču dolazi kada se u „Standardu“ osvrće na delo Raula Šrota ili Menasea, ili kolega u „Mondu“ na romane Pola Nizona, njemu zbog nedovoljnog poznavanja nemačkog, odnosno francuskog jezika, ne može ni kao primer da bude pokazano, iako ovi listovi nikako nisu mesta na kojima pišu posebno upućeni kritičari. Naravno, kada naši kritičari pišu za Politikin kulturni dodatak, takvo znanje im nije potrebno, a nova urednica od njih to i ne traži, no, da to i takvo znanje oni treba da imaju, to se podrazumeva. Da oni takvo znanje nemaju vidi se kada isti kritičari pišu svoje duže tekstove u nekom od naših književnih časopisa. Objavljuju u tiražnom listu, dat im je prostor u uglednom časopisu, obavezno su članovi žirija za dodelu jedne od tri stotine srpskih književnih nagrada, prećutkuju koga hoće, nagrađuju one za koje se unapred zna da će biti nagrađeni, jer su teren, bilo dodeljivači, bilo nagrađeni, već bili pripremili i izlaze pred fotoreportere da kažu da je Miodrag Pavlović veliki pesnik i da upravo on zaslužuje jednu po njegovom podobiju stvorenu nagradu, čije gordo ime glasi: „Izviiskra Njegoševa“. Sasvim uzgred i za ovu priliku reći ćemo da je pesnik Pavlović svoje delo ostvario do 1990., a da se nekako od tog vremena u svojim novim knjigama ponavlja i citira samog sebe, te da dvadeset godina ponavljanja nikoga, pa ni Pavlovića, ne preporučuje za bilo kakvu nagradu i nikako ne onu koja se daje na polzu savremenog pesmovanja. Stoga kažemo da je navedena nagrada više dodeljena samoj sebi, „anala“ radi, nego što je dodeljena Miodragu Pavloviću. Sledeću nagradu istog imena, sudeći ne po „značaju i vrednosti“, nego po logici ogledala, imajući u vidu „kakvoću“ i „ukus“ Pavlovićevog pesništva, žiri će dodeliti Simoviću, Bećkoviću, Nogu i, sasvim slučajno, može da je dobije neko koga nismo spomenuli. Uglavnom ne neki savremeni srpski pesnik koji je svoje delo ostvario za 20., odnosno 21. vek. „Močvarna isparenja ruske kritike, teška otrovna magla Ivanova – Razumnika, Ajhenvalda, Zorgenfejda i drugih, koja se zgusnula u protekloj godini, još uvek nas guše“. Ovo je napisao Osip Mandeljštam 1921. godine. Zamenimo u navedenoj rečenici reč „ruske“ rečju „srpske“ i navedenih nekoliko imena tadašnje savremene ruske kritike bilo kojim od ovde navedenih imena savremene srpske književne kritike i dobićemo završnu rečenicu za naš pamflet o pamfletuod Limana do kuće u Novom Sadu ili od Studentskog trga 3 do stana u Prestonici. Budući da naš kritičar uglavnom ne poznaje ni jedan strani jezik, dozvolićemo sebi ovo preterivanje, osim što je upoznat sa engleskim jezikom kakav se govori u Solunu (ima i onih koji se „služe“ nemačkim i francuskim jezikom, ali to je manjina kod koje se, na temelju onoga šta piše, to ne vidi) – sve ono do čega njegov kolega   u Beču dolazi  se u „Standardu“ osvrće na delo Raula Šrota ili Menasea, ili kolega u „Mondu“ na romane Pola Nizona, njemu zbog nedovoljnog poznavanja nemačkog, odnosno francuskog jezika, ne može ni kao primer da bude pokazano, iako ovi listovi nikako nisu mesta na kojima pišu posebno upućeni kritičari. Naravno, kada naši kritičari pišu za Politikin kulturni dodatak, takvo znanje im nije potrebno, a nova urednica od njih to i ne traži, no, da to i takvo znanje oni treba da imaju, to se podrazumeva. Da oni takvo znanje nemaju vidi se kada isti kritičari pišu svoje duže tekstove u nekom od naših književnih časopisa. Objavljuju u tiražnom listu, dat im je prostor u uglednom časopisu, obavezno su članovi žirija za dodelu jedne od tri stotine srpskih književnih nagrada, prećutkuju koga hoće, nagrađuju one za koje se unapred zna da će biti nagrađeni, jer su teren, bilo dodeljivači, bilo nagrađeni, već bili pripremili i izlaze pred fotoreportere da kažu da je Miodrag Pavlović veliki pesnik i da upravo on zaslužuje jednu po njegovom podobiju stvorenu nagradu, čije gordo ime glasi: „Izviiskra Njegoševa“. Sasvim uzgred i za ovu priliku reći ćemo da je pesnik Pavlović svoje delo ostvario do 1990., a da se nekako od tog vremena u svojim novim knjigama ponavlja i citira samog sebe, te da dvadeset godina ponavljanja nikoga, pa ni Pavlovića, ne preporučuje za bilo kakvu nagradu i nikako ne onu koja se daje na polzu savremenog pesmovanja. Stoga kažemo da je navedena nagrada više dodeljena samoj sebi, „anala“ radi, nego što je dodeljena Miodragu Pavloviću. Sledeću nagradu istog imena, sudeći ne po „značaju i vrednosti“, nego po logici ogledala, imajući u vidu „kakvoću“ i „ukus“ Pavlovićevog pesništva, žiri će dodeliti Simoviću, Bećkoviću, Nogu i, sasvim slučajno, može da je dobije neko koga nismo spomenuli. Uglavnom ne neki savremeni srpski pesnik koji je svoje delo ostvario za 20., odnosno 21. vek. „Močvarna isparenja ruske kritike, teška otrovna magla Ivanova – Razumnika, Ajhenvalda, Zorgenfejda i drugih, koja se zgusnula u protekloj godini, još uvek nas guše“. Ovo je napisao Osip Mandeljštam 1921. godine. Zamenimo u navedenoj rečenici reč „ruske“ rečju „srpske“ i navedenih nekoliko imena tadašnje savremene ruske kritike bilo kojim od ovde navedenih imena savremene srpske književne kritike i dobićemo završnu rečenicu za naš pamflet o pamfletu.

_________

Izvor: http://www.elektrobeton.net/mixer.html, ili list «Danas» od 24. februara 2009.

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s