OPET ME ISPUNJAVA
TVOJ DUH BOŽE JESENI
1.
Opet me ispunjava tvoj duh, Bože
jeseni, i još sam u početku.
Preda mnom, kao ogromna postelja
ispod sveta, leži Brodarica, zemlja
Oca i Majke. Osećam, sve što nas
okružuje, silazi nam u čula.. Iznad predela,
koji se odaziva na pokret tvoje
ruke, razdvajaju se plodovi : Život
i Smrt, u deobi, poslednji put
utoljuje svoju glad. Jer, uskoro
će snegovi : biće noć dublja od
vremena koje te označava. Ko zna
da li će posle da nas iznova bude
među stvarima i biljem. Pa ipak,
u senci vetra i zmije, jedno
stablo otvara nam krikom san nebesa!
Ja stojim sam pred tobom, davno
izveden iz tela, u osudi koju mi
zveri vlažne od kiša :
uokolo pada noć, umire lišće svelo.
2.
Jesen je ovde jednostavna, nalik
dobima koja pamti jedino zemlja.
U oktobru, kad sunce zasnuje
svoje pijanstvo, spuštaju se sa
nebesa među nas starost i
zavetrina. U spremištima, žito
i vino, tajnim previranjem
dosežu klicu začeća : to izaziva
žene da pokazuju u noći svoja
naga tela Mesecu. LJudi su
sami, i ljubavnici njiva : u
svakoj brazdi njihova misao
svlači buduće vlati. Na grobljima
ispred spomenika, sede mrtvaci,
provetravaju svoj prazni predeo.
Danima, nigde vuka ni ptice.
Sve stoji zaustavljeno u snu
zlata i vetra, kao da nikad
neće iščeznuti taj mir u kojem
dozreva krv u svakoj stabljici
rane. Uveče, pri zalasku sjajnog
tvorca za breg, tamo prema Vlašiću
i Medvedniku, pri svakom pokretu
zavese od zapaljenog srebra, na
pozornici vekova, još se mogu
videti krupna lica ratnika sa
Velbužda i Suvobora. Ja tad
napuštam dom, a moj veliki pas,
svoju vernost prinosi na nebesa,
dugim i strašnim urlikom, koji
posle živi u meni, kao besmrtna
reč, dok se smanjujem po velikim
gradovima, odvojen od tebe Bože
jeseni, kao od jela i pića,
presvučen u čudovišnu odeždu, bez
radosti i vere, ustreljen nekom
boljkom bez porekla.
3.
Slušam : na njivama pune se zaprege;
u pokretu se odmaraju životinje i
mladići. U njima, kao iskradena iz
jata, rumena ptica peva blagost i
san. Gle, još jednom, tvoja jesen.
Lađe nebesa otisnute u svetlost,
govore kako je nad ovim krajem tvoja
ruka sejača već otvorila zrnevlje
za svaki poljubac raonika. Koliko
samo vekova taj pokret kao munja
prenosi građu bića u san materije!
Kao da se iz nas oktida cvet žile
što onako neobjašnjivo prima u
svoju dušu vetar : to se možda tako
jedino i može zanjihati odjek nemih
stvari nad površinom tvoje Zemlje,
nad korom koja nas toliko priziva
na pokretanje usta. O, zar može
jedna tamna čvrstina biti toliko
slična hlebu! Ali ja vidim : već
počinje vatra na vrhovima jasenova.
Šume mojih stričeva : Novaka i
Dragutina, i Milana, i Luke, i moje,
sve više prerastaju u senku moga
Oca Milovana. Izgleda, mrtvima ova
jesen samo je čudni proplanak nad
kojim ponekad mogu spaziti oblike
dece i planina, u nestvarnom hodu.
. KRSTIVOJE ILIĆ (1938). Pesnik. Knjige poezije : Razdor u sluhu ruže
(1973), Labudovi nad Vila Leskom (1977), Jastreb na nišanu (1980), Elegije iz
predgrađa (1982), Kolaste azdije (1985), Prigovor Orfeju (1987), Male
ljubavne pesme (1989), Jesenji predeli (1990), Katreni o vinu (1992)….
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 