Krstivoje Ilić

krst-il

OPET ME ISPUNJAVA

TVOJ DUH BOŽE JESENI

1.

Opet me ispunjava tvoj duh, Bože

jeseni, i još sam u početku.

Preda mnom, kao ogromna postelja

ispod sveta, leži Brodarica, zemlja

Oca i Majke. Osećam, sve što nas

okružuje, silazi nam u čula.. Iznad predela,

koji se odaziva na pokret tvoje

ruke, razdvajaju se plodovi : Život

i Smrt, u deobi, poslednji put

utoljuje svoju glad. Jer, uskoro

će snegovi : biće noć dublja od

vremena koje te označava. Ko zna

da li će posle da nas iznova bude

među stvarima i biljem. Pa ipak,

u senci vetra i zmije, jedno

stablo otvara nam krikom san nebesa!

Ja stojim sam pred tobom, davno

izveden iz tela, u osudi koju mi

zveri vlažne od kiša :

uokolo pada noć, umire lišće svelo.

2.

Jesen je ovde jednostavna, nalik

dobima koja pamti jedino zemlja.

U oktobru, kad sunce zasnuje

svoje pijanstvo, spuštaju se sa

nebesa među nas starost i

zavetrina. U spremištima, žito

i vino, tajnim previranjem

dosežu klicu začeća : to izaziva

žene da pokazuju u noći svoja

naga tela Mesecu. LJudi su

sami, i ljubavnici njiva : u

svakoj brazdi njihova misao

svlači buduće vlati. Na grobljima

ispred spomenika, sede mrtvaci,

provetravaju svoj prazni predeo.

Danima, nigde vuka ni ptice.

Sve stoji zaustavljeno u snu

zlata i vetra, kao da nikad

neće iščeznuti taj mir u kojem

dozreva krv u svakoj stabljici

rane. Uveče, pri zalasku sjajnog

tvorca za breg, tamo prema Vlašiću

i Medvedniku, pri svakom pokretu

zavese od zapaljenog srebra, na

pozornici vekova, još se mogu

videti krupna lica ratnika sa

Velbužda i Suvobora. Ja tad

napuštam dom, a moj veliki pas,

svoju vernost prinosi na nebesa,

dugim i strašnim urlikom, koji

posle živi u meni, kao besmrtna

reč, dok se smanjujem po velikim

gradovima, odvojen od tebe Bože

jeseni, kao od jela i pića,

presvučen u čudovišnu odeždu, bez

radosti i vere, ustreljen nekom

boljkom bez porekla.

3.

Slušam : na njivama pune se zaprege;

u pokretu se odmaraju životinje i

mladići. U njima, kao iskradena iz

jata, rumena ptica peva blagost i

san. Gle, još jednom, tvoja jesen.

Lađe nebesa otisnute u svetlost,

govore kako je nad ovim krajem tvoja

ruka sejača već otvorila zrnevlje

za svaki poljubac raonika. Koliko

samo vekova taj pokret kao munja

prenosi građu bića u san materije!

Kao da se iz nas oktida cvet žile

što onako neobjašnjivo prima u

svoju dušu vetar : to se možda tako

jedino i može zanjihati odjek nemih

stvari nad površinom tvoje Zemlje,

nad korom koja nas toliko priziva

na pokretanje usta. O, zar može

jedna tamna čvrstina biti toliko

slična hlebu! Ali ja vidim : već

počinje vatra na vrhovima jasenova.

Šume mojih stričeva : Novaka i

Dragutina, i Milana, i Luke, i moje,

sve više prerastaju u senku moga

Oca Milovana. Izgleda, mrtvima ova

jesen samo je čudni proplanak nad

kojim ponekad mogu spaziti oblike

dece i planina, u nestvarnom hodu.

 

. KRSTIVOJE ILIĆ (1938). Pesnik. Knjige poezije : Razdor u sluhu ruže

(1973), Labudovi nad Vila Leskom (1977), Jastreb na nišanu (1980), Elegije iz

predgrađa (1982), Kolaste azdije (1985), Prigovor Orfeju (1987), Male

ljubavne pesme (1989), Jesenji predeli (1990), Katreni o vinu (1992)….

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s