…Богдан Поповић је ризница као личност. И то је унутрашњост која се не сакрива. Све је, према пријатељу, на пијаци…
… Врло је лако писати о његовим књигама. Оне су,скоро увек, исте. Ту је писац, и то са врло карактеристичном особином: увек уштапљен, увек исти, професор, предавач, наравоучитељ књижевни…… Цела његова лира је у бележницама, а не у објављеним књигама. И ту је, изгледа, голији, непосреднији. И ту је више од њега човека, него од њега критичара, естетичара и професора…… Скерлић сав социјалан и сав политичар, сматрао је за паразитска сва теоретисања уметности ради уметности. Поповић, сав на овој страни, сматрао је онај систем за систем недоучних и разбарушених незналица….»