Живица захуји кад помислим: Не смем, не смем да уздишем! / Белатукадруз

СВИТАЊЕ

 

Вежбај мнемотехнику. Помоћи ће ти понекад у памћењу да си жив. (Станислав Јежи  Лец: Неочешљане мисли… – Подвучено 19. 04. 2012)

 

Вежбам мнемотехнику посматрајући тај пут, којим треба да крену сви прљави људи да се окупају у вировима дубоким.

Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности?

Нека поново читају Леца: После сваког “последњег крика” књижевности, обично очекујем њен последи дах.

Кад мислим о духу савремене књижевности, не видим ништа до сумрак, мрак, и не чујем ништа друго до дахтање, последње дахове…

 

ПАЛЕЋИ ЈЕДНУ БЕЛЕЖНИЦУ ИЗ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ  ВЕКА

 

… Привлаче ме одблесци, као и цветови белих барских локвања.Обична камара сламе изазива у мени читав низ асоцијација, које потискујем као и извесне слике: плот од прошја, трула зђубросана слама, лемезје, и доживљаје из којих вире…провалије…Месим топло унутрашње тесто; играм се отежао од искуства, уместо да испечем то што месим и што сам замесио…

 

Ројио се очај. Изнад главе је висила кристална секира тишине.То, што су ми предвиђали извесни пророци, није се остваривало. Никако да се оствари.

 

Самоћа је постала мој друг.

Сивоплава брда. Сасушена трава.

Ветар и борови, фијук и круг.

И схваћен напор упорног мрава.

 

Принудили су ме да напустим драго место. Фино!

Туга се пуши као пикавац одбачен.

Сит сам овог друштва, али му се враћам

иако сам, свакодневно, тлачен.

 

Колико је сати? Време непрестано цури.

Јата прошлости као врапци слећу,

Неизрециве чежње, планине, висови сури,

на белину папира на коленима, на коме пишем.

 

Живица захуји кад помислим:

Не смем, не смем да уздишем!