О држави / Светислав Стефановић

 

Култ слободе и култура рада

Република, 25 и 26. 03. 1920.

 

Широк видик: Знак препознавања

Широк видик: Знак препознавања

Немогуће је и неприродно радити на култури цвета и плода, а подсецати жиле корена и стабла. И немогуће је и неприродно радити на расцвату југословенске културе, а подсецати и негирати жиле и корене из којих је југословенско стабло израсло. Зато рад на свеопштој Обнови нашој, с једне стране, није и не може, и не сме да буде категорична негација наше ма колико расцепкане и разједињене прошлости, а, с друге стране, јесте, и треба, и мора да буде најпозитивнија афирмација наше будућности, сједињене у једној живој државној целини. Због тежине овог задатка аксиома нашег народног јединства, иако је тај аксиом признат од свих јавних радника и представника нашег племена, ипак и даље постоје опсежне диференције у схватању и тумачењу тог аксиома; такве диференције да понеки пут изгледа као да код нас има, с једне стране, људи и група људи за које је први и главни задатак негирање и дезавуисање наше прошлости, без обзира на позитивне културне вредности које је показала, док, с друге стране, као да има људи и група људи за које су идеали прошлости, разједињене борбене и првенствене негативне јачине – идеали будућности, сједињене, стваралачки радне и афирмативне.

Истина, не може се без извесне дозе зле воље тврдити да има и једног истакнутијег представника нашег народа, који свесно претпоставља идеале прошлости идеалу будућности, и који би свесно радио да се уједињени делови нашег племена опет разједине. Што, ипак, изгледа као да има таквих људи или група људи међу нама, данас, то долази отуда што јединство нашег народа, како је изражено у нашој новоствореној држави, није још ни близу оно јединство за којим се ишло, за које се знало и борити и умирати, но за које се није научило живети и радити. Тако, док некима изгледа као да је наше јединство завршено, у држави коју имамо, дотле други мисле да оно, у овом облику, није завршено но да га, у ствари, тек треба изграђивати на бољим, чвршћим и хармоничнијим темељима.

Отуда и пометње и неспоразуми међу људима, међу бољим елементима бар, који тренутне користи власти и малих посебних интереса не претпостављају, ни данас, у овој општој борби интереса, тегобама борбе за идеале будућности. Отуда и разлике у схватањима самих основа нашег народног и државног јединства, и код појединих најистакнутијих представника нашег племена, померања у битним гледиштима, мешања основних мишљења, мешања принципа. За људе ове генерације, која је дала творце и пионире, и коју је историја начинила највећим херојем нашег народног јединства, ситуација је утолико тежа што за њих јединство садржи још целичар првог идеализма, док стварност, у грубој форми, не само да није остварење њених идеала но прети, из дана у дан, све већим и тежим разочарењима. Ипак, они између њих, који су кроз све прошле тешкоће очували свој оптимизам, чувају га и данас, кроз садашње тешкоће. Они су имали право. И они ће имати право.

Иако наше данашње јединство није, можда, много јаче но што је лабава веза између наша три народна имена, чисто формално спојена међу собом још сасвим привременим обликом државе, ипак постоји, и осећа се у свему да постоји, оно дубље јединство, расније, интезивније, непосредније, духовније, оно јединство које је до јуче било вера најбољих синова наше расе, и које је данас дужност свију нас. Јединство конципирано у нашем ширем, дубљем, већем, југословенском духу, још онда када су делови нашег народног тела одвојено таворили, и које је позвано да својом јачом, дубљом, широм, својом духовном силом, дâ прави живот и садржину живота нашем племену, сада када се делови његовог тела и материјално спајају. Ма како тешка операција била, и ма како адаптирање појединих делова ишло с тешкоћама!

Оно дубље јединство које се састоји у једној већој, пунијој и снажнијој афирмацији нашег духовног бића у свету светске културе, која је, данас више но икад у људској историји, дошла у знак крајње слободе човекове личности, и у знак највеће вредности људског рада. Историјска је дужност словенског народа да два велика начела људског прогреса помогне да победе, крајње и дефинитивно; и историјска је дужност Јужних Словена да за ту победу уложе целу своју снагу. Њихово гесло једно је од највећих у историји, веће од естетског гесла старе Хеладе, од државно-правног гесла старог Рима – јер то је гесло божанственије и ближе божанству од свих ранијих: Култ Слободе и Култура Рада!

Истичемо и наглашавамо ту велику, ту највећу нашу дужност, и подижемо је изнад свих дужности и старања око државно-правних организација, око које се, у последње време, исцрпљује сав наш јавни живот. Држава наша није циљ него средство – иако она као средство не служи добро оном нашем великом, највећем циљу, ми не треба и нећемо да се ишта обавезујемо, да њу, као рђаво средство, пошто-пото заступамо на штету нашег циља. Ми морамо да гледамо да од ње направимо добро средство за наш циљ. А она то не може бити ако својим бићем негира она два основна начела културе будућности: људску слободу и вредност људског рада. Она може бити и биће добро средство, ако је организована на принципима слободе иародне вредности. Те принципе је, први међу Јужним Словенима, формирао српски народ. Зато је он и постао пионир и главни херој нашег народног јединства. Тај значај и ту улогу српског народа хоћемо да истакнемо, он то заслужује. Значај и улога је српског народа ослободилачка. Греше они који хоће да му наметну став и улогу насилника према било коме. Она није освојитељска ни завојевачка, нити уперена против ма чије слободе. Зато греше они који хоће да га представе, или да га науче ставу освојитеља. Даље, српски народ је раније, први од свих Јужних Словена, и највише од других свију, дао и признао вредност људском раду. То признање у поклоништву раду и радном народу, што је једно од његових најпозитивнојих вредности, ишло је код њега до идолатрије, чак до карикатуре. Зато греше они који хоће да му наметну разне друге лажне и дискредитоване вредности једне културе на умору Они, који у његове чисте воде уводе прљаве отпатке европског бирократизма, лажног парламентаризма, маскираног империјализма и сл. У својој ослободилачкој улози, са својим култом рада и својом државном организацијом у којој су широке масе радног народа, шире но игде у свету, најживље учествовале, српски је народ, најмање од свих, подесан за експериментисање у циљу империјалистичких, круто бирократских или експлоататорских смерова, ма у ком виду. Он може само своју слободу, која је крв његовог срца, понудити и дати и другима који за њом чезну, а нису је имали никако или не у довољној мери. Он може, тако исто, своје поштовање рада дати као науку и као искуство другима. У томе је велика историјска улога српског народа, отпочета у првој Српској револуцији, играна до наших дана, и још недовршена ко пред последњим и највећим испуњењем.

Већ први пропагатор српског радикалног демократизма и култа рада, Светозар Марковић, у тим је потезима схватио улогу Српског Народа на истоку Европе. У том схватању је можда једна од његових, ако не најбољих, али, зацело, најпозитивнијих концепција: споља – револуционарни, ослободилачки напор с циљем да се ослобођеним деловима нашег народа и осталим народима Балкана омогући да створе савез општина, жупанија, држава, како им најзгодније буде; унутра – организовање државе на најширем учешћу радних народних маса, насупрот државном бирократском централизму, а с циљем да се створи држава „оригиналног словенског типа“, на најширим самоуправним принципима. По ономе што је Марковић говорио о првом српском Совјету, о изборном чиновништву и тд., може се наслућивати какав је то оригинални словенски тип државе он замишљао, те не може бити сумње да би за њега држава, какву смо досад изградили, била само промена имена и форме код исте суштине (види дела Св. Марковића, поглавито „Србија на Истоку“, и монографију Јована Скерлића о Св. Марковићу).

Револуционарна мисија и улога српског народа не би овим била довршена. И она није извршена, или бар, није довршена. Она има да се доврши, и на нама је да је довршимо. И као што је некад Светозар Марковић, поставивши српском народу тај велики задатак, приступио одмах и практичној организацији народних енергија за његово извршење, тако је на нама да народу нашем тачно определимо његов историјски задатак, и да организујемо народне енергије за његово извршење. И као што је, некад, Светозар Марковић поставио народу задатак као резултанту његових расних особина и његовог историјског живота, тако ћемо и ми моћи поставити народу задатак на темељу таквих, још бољих и детаљнијих познавања његових расних особина и још бољих познавања његовог историјског живота, обогаћених још нарочито искуствима његове најновије политичке прошлости, нарочито његове упорне борбе против државног централизма, а за учешће у власти што ширих маса радног народа. Данас је тај задатак тим тежи што српски народ има да га решава у заједници са другим деловима југословенског племена, којих је менталитет одвећ много импрегниран аустријским анационализмом, феудалним традиционализмом и централистичко- милитаристичким етатизмом. У моменту када су најјаче централистичке државне организације или већ пропале или се у темељима тресу под децентралистичким, самоуправним тенденцијама најширих маса радног народа, у овом моменту људске историје, српски народ не може се задовољити да сиђе са светске позорнице одричући се своје револуционарне улоге. На против, он ту своју улогу има да најјасније нагласи, он има да је начини улогом целог југословенског племена.

Јер југословенство није остварено тиме што је српски народ успео да се уједини са својом истоплеменом браћом, Хрватима и Словенцима, у једну државу, по узору европских бирократских централистичких монархија. Оно ће бити остварено онда кад српски народ своју револуцију, отпочету пре сто и више година, начини револуцијом целог југословенског племена, и успе да створи државу „оригиналног словенског типа“, на темељима које су све месије и сви апостоли Словенства градили и изградили, од мистичних визионара Толстоја и Достојевског, од политичких реформатора Чернишевског и Светозара Марковића, до најновијих апостола и истодобних инквизитора Руске револуције. Синтеза колико пространа и широка, толико проста и чврста у темељима својим, као прости и чврсти камени темељи храмова, изражени у оним простим речима, које бисмо назвали геслом Словенства: Култ Слободе и Култура Рада! То су, у исто време, гесла и темељи новог човечанства, као што је реч „калокагатија“ била гесло старе хеленске културе, као што је реч „државно право“ била гесло старог Рима. На њима се подиже храм будућег човека. Они су крст нових покољења. Нико није у култ слободе дубље проникнуо но Словени, ваљда због вековне тежње свих словенских народа за слободом; и нико није питање културе тако нераздељиво спојио с питањем рада као Словени, можда зато што друге и друкчије културе нису ни имали нити сматрали за вредно имати. У томе је величина револуције Словена. Српски народ, иако најмањи у великом словенском племену, био је први који је отпочео ту велику словенску револуцију. Ми, Јужни Словени, дужни смо и част нам је да то схватимо, и да улогу српског народа не негирамо, него да је јачом и дубљом афирмацијом оснажимо.

Јер још све велико и добро у људској историји изашло је из револуција, из успелих револуција, као Северна Америка из Француске револуције, као модерно човечанство из хришћанске револуције. Државе и народи, као деспотске државе и народи Истока, где су револуције или сасвим немогуће, или унапред и заувек осуђене на неуспех, можда зато и нису ништа велико ни трајно створили у људској историји. Но, глорификујући револуцију ми нећемо да се као револуција схвати сваки насилни и крвави преврат. То никако. Има много насилних и крвавих преврата у људској историји који ни по чему нису револуције, има их и тамо где је свака револуција немогућа. Јер је револуција, по нашем мишљењу, један колико насилни толико и нужни дубоки преврат друштвених односа, од кога произлазе нове друштвене вредности. Револуција је померање друштвених вредности и она траје некад годинама, деценијама. Данас је очевидно да се врши једно дубоко померање друштвених вредности, зато и кажемо да смо у знаку револуције. И оно, чија се вредност данас помера, и то помера неодољивом силом напред, међу прве, међу највеће вредности, то је рад. Оно што је у целој старој култури било испод сваке вредности, што је било само занимање робова, што кроз цео Средњи век једва да је имало веће друштвене вредности од те робовске, што тек на измаку Новог века кроз страховите кризе долази до своје вредности, до највеће вредности! Зато ову револуцију сматрамо највећом у људској историји, јер она од последње вредности прави прву, од најниже највишу, она угљен претвара у дијамант, и у замућеном потоку налази злато. Нека буде по оној најреволуционарнијој од свих револуционарних речи: да ће последњи бити први. Само је словенски мистицизам могао визионарно спазити и пробати да изведе ово највеће померање друштвених вредности икад извршено у људској историји. Зато ову револуцију сматрамо Словенском.

Ако нећемо да се задовољимо бригама или успесима државне политике, и ако нећемо да дух свој исцрпљујемо, поводећи се за уздрманим и одвећ дискредитованим европским узорима, ако хоћемо да загледамо мало дубље у своју рођену душу, у крв своје расе, ми ћемо, Јужни Словени, осетити задатак наше будућности. Зато је најпре потребно да се не осврћемо једнако свуд око себе, него да мало дубље загледамо у себе, да се проникнемо до наших најдубљих основа, до најдубљих жила и коренова нашег великог и снажног југословенског стабла, чије ће слободне гране бити, и јесу, симболи наше вечите тежње ка пространству и небесима, чији ће безбројни цветови бити изрази наших безбројних лепота, чији ће златни плодови бити дело нашег културног рада, рада наших руку, које су не само у бајкама златне, и наших умних чела, на којима не само у бајкама блистају звезде.

= извор: Светислав Стефановић: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи (1899 -1943). – Избор и предговор Предраг Пузић. – Артпринт, Нови Сад, 2006. ; 20 цм. (Едиција „Копно“, књ. 1). – 359. стр. Стр.: 28-32

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s