… (Из Сфере последње мистике)
Наше тумачење Лукићеве поеме показује могућност
нестанка света, „смака света“. Да би се то осећање
доживело, потребно је у души-духу отвореност
према мерама светлосних година; осећање људског
века као трен трена који се налазу у нечему што нема
почетка ни краја и што је апсолутно равнодушно…
Јеврејској апокалиптичној мисли претходе
јеврејска мудрост и пророштво и нејеврејска, вавилонска
и персијска. Синкретизам је обележје
апокалипсе. Апокалипса је као жанр, условљена
историјским животом јеврејског народа. Вавилонско
ропство је родило мисао да ће „Божја интервенција
учинити крај историји и успоставити Божју владавину.
Ово очекивање појављује се и у заветима дванаесторице
патријарха“.
Литерарни догађај. Објављено је више
дела о 1999. години у СРЈ, години агресије и бомбардовања.
Већина дела је књишка конфекција
патње и идеолошког тактизирања. Тако је и у
лирици (песме које су објављиване по новинама и
часописима су супротне ономе када је почело бомбардовање.
Многа су дела суве осећајности дневника
домаћице без дубине смисла целе ствари. )
Лукићева поема – песма је аутентично
песничко дело. Ја нисам историчар књижевности,наравно,
нисам изучавалац литературе о 1999. години у
Београду…, али чини ми се да је заиста, како се то
каже, Лукићева поема о 1999. години, о бомбардовању
– литерарни песнички догађај. Лукићева
поема има препознатљив топос. Ми, савременици,
препознајемо основни покретач поеме-песме.
Препознајемо нас, Југославију, Србију 1999. године.
Бомбардовање. Но, песник Лукић је поеми – песми
дао извесан поетички оквир Откровења Јовановог;
значи оквир најпознатије апокалипсе – објаве. Ту су
и „друга смрт“, и „отварање печата“ и коњаници
„јахачи апокалипсе“.
… Ту је и извесан тон – дух и дах (ритам)
библијски. То нам све даје тежину општељудског.
Упркос форми неког лирског дневника… Чини ми се
да је добро што је тако урадио: опште у посебном и
обрнуто – „све у свему“ (староиндијски постулат).
Оно што је из посебног, рецимо 1999. година,
итекако изазива асоцијације на хиљадугодишње
царство из Откровења Јовановог. Или, рецимо, село
Мишљеновац у својој тропичности и х (икс)
значења „тиња тешка реч и трули као лишће“, како
би рекао сâм Мирослав Лукић у овој поеми. Колико
„тиња“ и „трули“ ова „тешка реч“ – 1999. године не
треба много објашњавати у смислу општости симболике,
па и хришћанске. Нама који смо то доживели,
1999, и онима који сада у свету доживљавају.
Жанровска локализација Лукићеве
поеме апокалипса – визија. – Лукићеву апоклипсу
можемо третирати као визију. Значи, као „виђење,
гледање, халуцинацију… представу“, али не болесне
раздражљивости… У полусну, у хипнотичном стању.
Дакле – приказа, причина, привиђење, опсена,
утвара, уображена сањарија“. Песништво, креација и
лудило. Песништво и дете. Регресија – лудило…
Песници могу реградирати у лудило, па и визије
(апокалипсе) и опет се вратити. Лукић у овој визији
„реградира“ у будућност. Бришу се границе
прошлости-садашњости-будућности.
Значи, визија Лукићева, поглед, појава –
„унутрашње виђење непостојећих слика и догађаја –
исходиште свих уметничких дела“ – „основа сваког
оригиналног стваралаштва“. Ту основу има Лукићева
поема. Песниково схватање света и религиозност
есхатолошког је у овој Лукићевој визији апокалиптич
ној. Она, визија, је део његовог стваралачког
процеса који се види и у неколико десетина других
његових књига. Лексикони цитирају Раскина:
„Највећа ствар коју људско биће може учинити
на овом свету јесте видети нешто и исказати
то што је видело на непосредан начин“.Лукић је
то учинио. Он је дао „имагинативну визију срца“,
„откривалачку визију“. И поред откривалачких визија
у литератури, песништву, Лукићева
апокалиптична визија даје нешто своје. Он открива
подсвест у живом сну визије. Различити поетички
системи различито говоре о визији. Психологија
стварања. „Изван“ или „испод“ логичке спознаје итд.
Легитимна је Лукићева визија апокалипсе.
Он је, нама посебно драг, један допринос апокалипси
у литератури, песништву. Најважније је да је у
средњем веку присутно богатство те литературе.
Допринос жанру у који спада и Божанствена
комедија Дантеа, Изгубљени рај Милтона.
Допринос духу надреализма и његовој техници.
Духу, ако хоћемо, и поетици божанског порекла песника
и песништва. Дакле, можемо рећи да је ова
песма-поема Лукићева откривање, откровење,
објава. Откривања неког смака света у Лукићевој
визији, а не „откривање божјих тајни изабраном
праведнику“. Бар Лукић није тако уоквирио своју
апокалиптично-есхатолошку поему-песму. Његова
поема-песма није дата као „писано саопштење о
божанској објави“. Но, ми означавамо због садржаја
ову поему-песму са појмом апокалипса, појмом
„данашњим који се учврстио према првим речима
новозаветне књиге „Откровење Јованово”. Као што
се зна „језиком мистике и тајанствених знакова
описује се друштво огрезло у неправди и греху; оно
ће на крају дана, у ужасима свемирског огња,
доживети преврат, после којег ће настати ново
друштво, засновано на правди и истини. Четири
коњаника апокалипсе су четири симбола: глад,
куга, рат и смрт.“ Све ово наводимо да бисмо
показали да се Лукић није држао неких шема, визија
и апокалипсе у литератури. И, наравно, добро је
што је тако. Добро је што је дозволио да из његов-
их ирационалних вруља шикну откривање, објаве,
рецимо кратко, о апокалиптичној казни за грехе.
Да бисмо подсетили на шири контекст света
визија и апокалипса – откровења, објава, сетимо се
овде, за мене веома импресивних визија Хермеса и
визије на Синају. Хермесова визија је на почетку
књиге Хермес Трисмегистос (Јованова је на крају
Новог завета).
Лукићева је, рецимо узгред, „независна“ у
целом делу од његових 30 – 40 књига….
_________ (Из једног дужег текста- тумачења Лукићеве поеме Фатално ортодоксни Ускрс 1999 Миодрага Мркића)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 