У штампи је јесењи број књижевног часописа „Браничево“ 5-6/2012

Садржај
 
 
 
 
Александар Лукић, Дух српске књижевности                                        5
Р. М. Емерсон, Дух                                                                                          7
Николај Берђајев, Руска револуција                                                         10
Василиј Розанов, Бавећи се нумизматиком                                           16
Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку                     23
Ј. В. Гете, Српске песме                                                                               40
Васко Попа, Златна јабука                                                                         42
Јован Дучић, О нашој књижевности, новинарству,
и о улози јавне речи у духовном
изграђивању народа                                                        45
Бранко Лазаревић, Неколико дана из
„Дневника једног никога“                                    47
Из необјављеног дневника                                   52
Живомир Младеновић, Белешка о писцу                                               57
Данило Киш, Ми певамо у пустињи                                                        70
Данило Киш, Увод                                                                                        75
Борислав Пекић, И најзад, једна утвара Новог Београда                 80
Бошко Томашевић, Basic Томашевић…                                                 84
Никола Тадић, Бифе „Бриони“…                                                          100
Мирослав Лукић, Писмо Филипа Сенковића магистру
Ждрикићу, уреднику једног београдског
књижевног часописа                                             102
Александар Лукић, Лет ждралова                                                       115
М. Б., Напомена уз овај избор                                                                 131
Зоран М. Мандић, Дух књижевности је анђео чувар
матерњег језика                                                   135
Бошко Томашевић, Хиперборејци против Политикиног
додатка „Култура, уметност, наука“        139
Мирољуб Милановић, Српска књижевност данас     147

________________________________________________________  Srpska književnost danas/ Miroljub Milanović

Srpska književnost na početku 21. veka nastavlja putem započetim posle drugog svetskog rata tonući sve dublje u provaliju. Svako ko se posle promena društvenog sistema 2000. godine ponadao da će biti bolje, doživeo je razočarenje, i što je još gore, gubljenje nade da će se život promeniti nabolje. To isto važi i za književnost. Pad je očit na društvenom, etičkom i estetskom planu. Što je najgore, nikakvi znaci sem pojedinačnih slučajeva , ne ukazuju da će se propadanje zaustaviti. Takođe, ni  posledice tog propadanja ne mogu se predvideti, sem pretpostavke da za književnost neće doneti ništa dobro.

Ako danas, na početku trećeg milenijuma , upitate srpskog pisca: koje su dominantne teme književnosti kojoj pripada, neće vam odgovoriti. Jedno, jer ne zna, drugo jer ih i nema. Neće znati da odredi ni temu svog dela. Treća varijanta je najgora: da vas izgrdi i okrene vam leđa. Uzalud ćete navoditi ono što je lako uočljivo a u sebi krije mnoge mogućnosti za umetničko oblikovanje: promena društvenog sistema, rascep u svesti pojedinca , raslojavanje društva, nerazumno i ničim opravdano bogaćenje nekadašnjih „branilaca“ društvene svojine, uništavanje porodica pred naletom novog načina privređivanja, izigravanje ideje društva jednakih šansi iza koje se krije najneljudskija neravnopravnost, pad moralnih vrednosti, zatiranje duhovnosti a sve pod sloganom očuvanja baštine, ustoličavanje boga novog sveta ( a zapravo starog, pradrevnog) novca, i njegovog naličja. Sve to za srpskog pisca ne postoji ili je na margini njegovog interesovanja. Jednostavno ga nema.

Drugu polovinu 20. veka obeležio je totalitarni sistem i kult ličnosti. Vlast jednog čoveka, nepogrešivog vođe, bila je neprikosnovena. Onda je naglo, bez postupnosti, taj sistem ukinut i zamenjen demokratskim. Tu ništa ne bi  bilo neobično da je taj proces mogao lako, bezbolno i pravedno da se izvede. Ali sve se desilo baš suprotno. Srpska književnost druge polovine 20. veka u sjaju lovorika i zagledana u večnost , u službi tog totalitarnog sistema i služeći kultu ličnosti, ostavila je tu stvarnost da je umetnički analizira neko buduće pokolenje pisaca i tako onemogući njeno pogubno delovanje. Sistem još uvek nije demontiran, niti kritički sagledan. Činjenica je pak , da se stvarnost koja se umetnički ne uobliči i analizira, uvek vraća kao nepodnošljiva sadašnjost. Treba pogledati društveni, kulturni i politički život pa se uveriti da još uvek vlada jednoumlje. Demokratsko mišljenje je tekovina i potrebno je vreme da se izgradi.

Zašto okolišiti? Nama vladaju oni isti što su i  u tzv. socijalizmu vladali. Isti ljudi , isti način upravljanja, samo drugačije ofarbani: umesto zvanja direktora preduzeća u kojima su radili, sada su postali njihovi vlasnici. Pa ima li za njih nešto lepše od toga? Neko će reči: da, ali tu su radnici. Nepotreban prigovor. Radnike nikad niko ništa nije ni pitao.

Namerno izbegavanje da se piše o savremenoj stvarnosti mora nečim biti popunjeno pa je tako srpska književnost u poslednje dve decenije prenatrpana knjigama o prošlosti, najčešće o srednjevekovlju, tačnije Vizantiji. I to ne tematski, nego vremenski, okvirno. Kada bi te knjige zaista umetnički oblikovale srpski srednji vek, bar bismo imali svedene račune sa tim razdobljem. Površnost tih knjiga još više podgrejava sumnju u taj period istorije a čitalac ne dobija ništa već lepe, đačke opise poznatih motiva. Nije onda ni čudo što ta literatura, uprkos nametačkoj izdavačkoj mašineriji u čitaocima nije ni našla uporište .

Drugi vid popunjavanja praznine kritičkog mišljenja i izbegavanja da se piše o savremenoj stvarnosti jeste rodoljubiva poezija. To je i najkraći put kvazipesnicima i prozaistima do unosnih radnih mesta i napredovanja u društvenoj hijerarhiji, najčešće politici. Na takvu literaturu potrošeno je drveće nekoliko šumovitih planina, pride redovi posečeni pored puteva. Ako se nehotice osvrnete iza sebe, videćete bar tri pesnika sa knjigama u rukama! Ozbiljni i namršteni. Radi lične sigurnosti, nije uputno zameriti im nešto. Te obimne knjige u kožnom povezu njihova su remek-dela: monografije njihovih sela od nastanka do današnjih dana! Kao da je svako selo presudno za istoriju ovog naroda  i civilizaciju! Nije teško dosetiti se čemu takva rabota: u pozadini je obično neka trgovina.

Treći oblik popunjavanja praznine kritičkog mišljenja i izbegavanja stvarnosti jesu knjige sa religioznim temama, o svecima, praznicima i prigodnim svečanostima. One popunjavaju i prazninu nastalu odsustvom knjiga o partizanskom ratovanju čiji broj niko nije utvrdio.  Knjige sa religioznim sadržajem često ne doprinose religiji jer je u njima religioznosti malo, a o umetničkoj vrednosti da ne i govorimo. Bezočnost njihovih autora i promotera ide tako daleko da se prodaju čak i u verskim objektima. Sve to ne bi bilo tako alarmantno da se takva dela ne pokušavaju proturiti kao umetnička ostvarenja. Ako se to dogodi teško srpskoj književnosti!

Starost srpske književnosti, nekih jedanaest vekova računajući i početak u prevodnoj književnosti, trebalo bi da garantuje dublje uvide njenih najboljih ostvarenja na etičkom i estetskom planu. Tri veka pisci monasi prevodili su biblijske tekstove i žitija svetaca usavršavajući jezik i stil za buduću, originalnu književnost koja će početi tekstom Rastka Nemanjića, njegovim „ Žitijem sv. Simeuna“. Srpska književnost imala je za uzor najbolju, vizantijsku književnost i umetnost. Njeno osamostaljenje ide preko žitija vladara i crkvenih velikodostojnika, zatim pohvala i tekstova za potrebe crkve, do svetovne, negovane na dvorovima velikaša i bogatih pojedinaca. Duhovnost je njena najvažnija osobina a poetski dometi tako visoki da im se ni danas nema šta prigovoriti.Takvi su pesnici Gavril Stefanović Venclović i Zaharije Orfelin. Zatim sledi opadanje i pad u materijalno, uočljiv na početku 19. veka. Uprkos bedi i siromaštvu a nadasve ratnom stanju, pisci ne pišu ode i pohvale ni takvim samodržcima kakav je bio Miloš Obrenović. Čuveno Vukovo pismo Knjazu Milošu otkriva slobodu i kritičnost o kojoj savremeni srpski pisci mogu samo da sanjaju. Uvidom u trenutno stanje čovek mora da se zapita: zaista, zašto savremeni srpski pisci ipak i dalje pišu ode i hvalospeve minornim ličnostima, zašto i dalje neguju odadžijsku i udvoričku književnost?

Narušen vrednosni sistem u srpskom društvu izazvao je velike lomove i potrese u svesti pojedinca a nov nije uspostavljen. Čovek ovog prostora stoji usamljen, izložen promenama, nemoćan da se zaštiti od zlih vetrova i očuva svoj ljudski integritet. Poremećenost etičkih i estetskih normi u književnosti slika su potresa u najdubljim slojevima društva. Zapravo događa se večni proces, sukob materijalnog i duhovnog. Duh kruži nad materijom i drži u kontroli njen primarni, stvaralački materijal. Sloboda pojedinca tada je u ravnoteži sa etičkim i estetskim vrednostima. Devetnaesti vek nameće se kao dobar primer za tu pojavu. U drugoj polovini tog veka realizam nije bio u suprotnosti sa duhovnim. Naprotiv, zalagao se za uspostavljanje pravednijeg i lepšeg društva. A onda su taj proces zaustavili ratovi i stradanja.

Brojne antologije i zbornici poezije štampani u poslednjih dvadesetak godina pokušavaju da rekapituliraju doprinos srpskog pesništva i odrede njegov domet u okvirima evropskog pevanja i mišljenja. Često bez ikakvih estetskih kriterija, takve antologije nisu vredne ni pomena . Izuzetak je antologija srpskog pesništva 20. veka „Nesebični muzej“, pesnika i romansijera Miroslava Lukića. Veliko poetsko znanje i akribičnost ovog autora ne izbegava ( niti ga može izbeći) pitanje: šta od dvadesetog veka poneti u dvadeset prvi i treći milenijum? Devet verzija „Nesebičnog muzeja“ govore o izuzetnoj predanosti poslu, pravednosti i istinitosti ovog autora. I u ovoj antologiji nazire se implicitno pitanje: šta je duh srpske književnosti? Od prve do devete verzije broj pesnika i pesama sveo se na deseti deo. Ta strogost pokazala se plodotvornom: oštro je ocrtala liniju srpske poezije i pokazala nesumnjiv pad duhovnog u materijalno. Kolika je provalija između „ Santa Maria de la Salute“ Laze Kostića koja stoji na početku 20. veka i „Male kutije“ Vaska Pope? Dok Kostićeva pesma dotiče kosmičke sfere i večnu harmoniju, Popina pesma jedva izlazi iz okvira igre i dečje zagonetke. Ali to je cena veku i novom dobu nazvanom najboljim od svih. Izgradnju kulta ličnosti i jednoumlju morala je da da svoj doprinos i poezija upregnuta u svakodnevni posao stvaranja novog čoveka. Pokazalo se da taj čovek još uvek ima staro srce  sposobno da shvati i muziku sfera kao i veličinu univerzuma. Pesimistička rečenica sa početka ovog teksta, možda prejaka, ovim uvidom ukazuje na tračak nade da će to srce kucati i dalje i u dosluhu sa duhom, osvajati nove prostore.

.

                                                           06.08.2012.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s