ЉАГАВШТИНА / Мирољуб Милановић

У обимној критичкој литератури о опусу Достојевског, уобичајени су појмови: карамазовштина, смердјаковштина, кириловштина, шигаљовштина… за појаве у руском друштву које описује (друга половина XIX века). Да ли је неко употребио појам љагавштина? А морао би, макар да га помене.

На први поглед, чини се непотребним. Зар у појму смердјаковштине није све обухваћено: подлост, нискост, осујећеност? Зашто уводити још један који се у поменутом садржи? Ипак, љагавштина је специфичност. И то не само за време које Достојевски описује, већ за векове.

Ко је Љагави?[1] Право име Горсткин („Они се страшно љуте кад их тако зову“, каже поп Иљински Митји Карамазову употребљавајући множину уместо једнине, руска припростост и снисходљивост у то време). „Они нису љагави, а опет су љагави.“ Љагави је онај купац шумске грађе, коме Митја жели да прода шуму и узме новац који му стари Карамазов, отац Фјодор Карамазов, дугује од мајчине заоставштине и тај новац врати Катарини Ивановној како би „опрао“ изгубљену част. Њему је посвећено једно поглавље (шест страна). Он је камен о који се „спотакао“ Митја Карамазов.

Бесловесни, пијани (боца рума и пола боце вотке), самозадовољни сељак, и Митја Карамазов са бригом о својој части у шумаревој кућици негде у руској забити „богу иза леђа“!

Митја чини све како би Љагавог пробудио и дозвао свести. Дрмуса га, тресе, полива водом. „Боље би било да причекате до сутра“, каже му поп Иљински. „Трагедија!“, „Ироније судбине!“, урла Митја. На шумаревом лицу иронични осмех: ето, и господин официр и његова част зависе од ове бесловесности. Има у том осмеху притајене освете малих, безначајних људи: нека га, нека он урла, нас се ништа не тиче. И Митја тад изговара речи које могу бити опомена сваком ко окрене леђа стварном животу а пре свега у књижевности: „Какве страшне трагедије приређује људима стварност!“

Не зависи Митјина судбина само од Љагавог, корени његове трагедије дубљи су и сложенији. Проблем је у томе ко је стварно Љагави? Приповедач Достојевског даје штуре податке: сељак који се обогатио куповином и продајом шуме, пијаница и прост.[2] Иза њега се назире нешто тешко и мрачно: земља и блато. Из његовог трабуњања на површину испливава само једна реч: подлац. То може да значи да је Љагави живео у свету варалица, да не верује ни у кога али и да је и сам варалица и подлац. Свој унутрашњи свет пројектује на друге. Али он нема свест о себи и свету у коме се налази и што је још теже, тешко да ће својим психолошким склопом моћи икад и да је стекне.

Једно је сигурно за Љагавог: какав Митја и његова част!? Он и не зна шта то значи. Може Митја бесконачно да чека и да му објашњава. До њега ништа не допире.

Сад се поставља суштинско питање: Јесу ли руски социјалдемократи са оваквим људима рачунали на изградњу новог друштва и новог човека? Може ли се овакав човек привести разуму и васпитањем просветити? Тешко, можда никако. Могу ли помоћи, књижевност, музика? За њега су све то којештарије. А у питању је човек, макар облик човека. Достојевски је наслутио границе до којих просвећеност може да иде. Љагави је слаб, готово никакав материјал.

Са Љагавим идеја о промени друштва запада у опасан ћорсокак. Срећом, нису сви Љагави. Ту је и Митја са својом бригом о части и разноликост људска. Али онда отпада друга идеја: једнакост. Јер за Митју Љагави је казна коју мора да трпи. Где је онда ту праведност?

Достојевском није било потребно измишљање, бекство у прошлост нити измишљене светове. Он је био сав у садашњости у којој је живео а опет, није је „преписивао“ нити „описивао“, већ је у његовом делу та стварност била дубоко проживљена и уметничким средствима дигнута на највиши ниво. Љагави и љагавштина су само део, исечак те стварности. Део који се продужио у будућност. И траје, на штету многих генерација.

Остаје танка нада, коју уосталом, у лику Љагавог ништа не наговештава, да ће се Љагави пробудити, да ће нека варница људског креснути и покренути га из тупости. Митја остаје да чека.

И пропада.


[1]      Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови, Рад, Београд 1968, књ. II, 67.

 

[2]      Достојевски је, као петрашевац био осуђен на смрт због те „непробуђене снаге руског народа“ дакле револуционар, али је сигурно гајио и одбојност према њој јер су му сељаци убили оца.

__________________________

Миалновићева књига огледа ПИСЦИ ОТПОРА, у издању пожаревачке Еиције БРАНИЧЕВО, излази из штампе крајем јула 2012.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s