Објављујући различиту грађу, која нуди индиректни одговор на постављено питање (из наших часописа, књига, електронских медија), текстове настале у распону од 1945 -2007. године , и чији су аутори припадници различитих генерација, и идеолошких убеђења, од којих један више није међу живима (Бранко Ћопић), ми, верујемо, откривамо (на првом месту) неке скривене вртлоге и поноре, и вредности српске књижевности и културе, као и оне често невидљиве кочнице те исте културе и књижевности. Верујемо да ти тешки каменови воденични притискају, не само данашњу културу и литературу, већ и литературу и културу будућности у Срба.
Каква је данашња литература и култура у Срба? И зашто је тако заборавна, поједностављена? Зашто је у њој доминантни пејсаж – сури?
“Колумбо прича да је приликом открића Кубе видео биљку памука и на њој стално у исто време једне чауре које тек дозревају, друге које су већ дозреле и отворене, и треће које су тек у цвету”, пише Андрић. Додајући:”Таква биљка требало би да буде човек”.
Таква биљка требало би да буде култура и литература Србије, али она то никад није била.
Напротив!То на несумњив начин потврђују сви овде штампани одабрани текстови.
Ни човек на овим просторима није био никад такав, ни критичар, па ни песници, да не говорим о егзекуторима, ликвидаторима и нељудима разних фела…
Ако неко помисли, читајући све ово: да ли ли тај који ово пише, пише тако како пише зато што се боји људи који чине данашњу српску литературу?
Одговорићу: не бојим се таквих људи, не бојим се уопште људи, него оног нељудског у њима, лажног и злог. Заиста, овде уопште не воле истину, па ни лепоту, и овде се немилосрдно свете животу – заборавом.
Овде нема превредновања, поред осталог и зато, што је заборав доминантнија категорија од истине.
Једноумље наметнуто оружјем и силом једноумаца, начинило је плодно тле за страву и заборав.
Узмите случај СКЗ, и утицај људи-бледих копија, на ликвидацији тзв. Комесарске управе. Једна Комесарска управа, чија је владаванина потрајала ни неколико година, замењена је другом, гором и погубнијом, имајући у виду дугорочне и катастрофалне последице по српску литературу и културу. Вишедеценијским наметањем аутора блиских државној религији властодржаца, шта је данас СКЗ, и шта је у ствари постала после усвајања тзв. Резолуције, на састанку ванредне скупштине СКЗ одржане на дан 22. априла 1945. године, о чему је један млад истраживач објавио занимљиве детаље тек 2003. године?
Када се суди о Вељку Петровићу, зар се икада смеју заборавити следће његове речи:”Доносећи ове оштре и судбоносне мере у резолуцији, Задруга је имала извесно етичко и патриотско мерило. Она није улазила у оцену уметничке, духовне вредности дела, него је имала само ово мерило и под удар тога мерила пада и то дело, и тако то треба разумети.
То је она ограда, то је морална страна...”
Какав цинизам тзв. демократа-писаца. Ти људи који су донели одлуку да се 20. 000 одштампаних књига СКЗ пошаље у фабрику за хартију, имају храбрости, да се позивају на етичка, патриотска и морална мерила!
Било је и разумних људи који су се супроставили политичкој ликвидацији одштампаних књига и међу присутнима на тој седници (Инг. Смиљанић, Др Миодраг Ибровац. – “… Ви сви знате да је спаљивање и уништавање књига ишло кроз векове, и ниједно спаљивање није дало добар глас и углед онима који су то чинили. Осетио сам даље ту, желећи да укажем на страшан злочин и грех лица која су у питању, да ми, желећи да на тај грех укажемо свету, не учинимо и ми нехотице једну грешку, за коју ће можда доцнија времена казати „ови су ишли даље него што је требало“, и нису били израз онога што морални и честити људи раде, него су радили по осећајима једног момента. Не ова материјална страна, не сва та вршљања која су вршила лица са Светиславом Стефановићем, све то није страшно, него страшна је појава да су се нашли људи интелектуалци да се приме тога посла. Мој предлог би био да се тај мали број књига блокира… “)
Пузићева књига, која расветљава околности око ликвидације тзв. Комесарске управе у СКЗ, и која има велику – и документарну и аналитичку вредност, штампана је у само 500 примерака!Да ли су је наши предавачи српске литературе и критике 20 века на универзитетима у Београду, Н. Саду и Нишу уврстили као незаобилазну литературу? Сумњам.
Докле год ту књижевност млађим нараштајима буду предавли они који су одушевљено хвалили Р. Константиновића и друге офирене Титове одаџије, неће бити могуће истинско вредновање и превредновање…
Бранко Ћопић је написао један опор критички и ироничан текст, који на помало шеретски начин говори о ситуацији у нашем друштву и литератури друге половине 20. века. Ћопић се није светио животу – заборавом, о не!
Његов есеј је храбар, у њему има много више истине него у текстовима толиких представника тзв. универзитетске књижевне критике друге половине 20. века код нас.
Међутим, исти Бранко Ћопић је, у своје време, “инсталирао”, у једном од највећих монополских комунистичких издавачких предузећа Скендера Куленовића – према сведочанству С. Раичковића, у његовим “неслучајним мемоарима” – Куленовић је “довео” Раичковића, Раичковић М. Павловића. Тако су то радили комунисти, не само у Просвети, него и у Нолиту, па и у СКЗ. Дакле, комунисти су преко уредника и књижевних критичара “контролисали” и спутавали размах српске књижевности у другој половини 20. века. Уредници и критичари су били полуга власти, нека врста цензора… итд.
Овде смо донели и неколико текстова публикованих на електронским медијима (текстови из БЕТОНА – тзв културног додатка београдског листа Данас, текст Ивана Чоловића објављен у Пешчанику – Б92, као и поглед на тзв. виртуелну књижевност В. Гордић- Петковић, објављен у интернет издање листу Данас), не зато што их сматрамо добрим примерима данашње књижевне или друштвене критике, више зато, што и они садрже у себи понеке симптоме предрасуда нечега што спада, наjједноставније речено, у арсенал тзв. “делимичних истина”.
Овде се, коначно, треба суочити са истином и критиковати све и свакога, али с обзиром на истину.
Потискивати суочавање са истином, и потребу за превредновањем коју је, узгред буди речено, затражио Вујић још 1938. године, значи – бежати од онога што је и неопходно и неизбежно. Од тога су многи бежали, па и нобеловац Андрић.
Ево доказа:”Кад год читам о подмуклом и упорном прогањању невиних људи, о тамним сплеткама и оном што се зове “подметање ноге”, “извлачење асуре”, “ломљење врата” – ја све то увек замишљам негде далеко од себе, изван света у ком живим, негде у некој далекој прошлости или још даљој будућности. Изгледа ми, не знам зашто, да је такве ствари тешко замислити у садашњости која значи наш живот. А онда се сетим да су и та прошлост и та будућност сачињене од неке и нечије садашњости, да је и ова наша садашњост једном била будућност и да ће се некад звати прошлост – и свет ми дође тесан и страшан као клопка.
И због тога ваљда, по нагону неке несвесне самоодбране, ја ћу већ сутра, кад будем читао о мрачним злима и неправдама које људи чине људима, опет мислити на прошлост или будућност, искључујући садашњост” (Андрић, већ цитирано дело, стр. 61).
Андрић је овде дао велики одушак својој савести, сведочећи индиректно и о времену у којем је живео, оптужујуђи самога себе више него што га је ико икад другде оптужио.
Као што је на дворовима неких султана био нарочит чиновник чија је титула – како пише Андрић – гласила еветефендија, и “чија је једина дужност била да клима главом у знак одобравања на све што султан каже”, тако је и за Титова живота било низ југословенских књижевних еветефендија, међу којима понеки данас, хоће да се представе као демократски представници тзв. Друге Србије (Р. Константиновић, рецимо).
И у титоизму, и у поститиоизму, подсетимо, постоји доминација лумпенбуржоазије, оних које је наметнула тзв. југословенска револуција, моћних људи који држе монополе, и у медијима, и у издаваштву, и у финансијама. Какве су се демократске промене догодиле у једној земљи, ако у њој није извршена ни денационализација, ни лустрација? Да ли су још увек у подрумима СКЗ утамничене Стефановићеве антологије новије српске лирике штампане средином Другог светског рата?
Српске књижевне еветефендије, представљајући се лажно као писци демократе, успели су много тога да замуте, сакрију, лажно прикажу и да многе људе доведу у заблуду…
Разговор о вредновању и превредновању овим није завршен, јер стварно још увек у српском друштву, литератури и култури није ни започет; онемогућује га скоро свемоћна лумпенбуржоазија. Онемогућују га и предрасуде, смешна гордост. Погледајте само с какве умишљене висине гледа на појаву тзв. блогова и виртуелне књижевности стална сарадница данашње Политике…! (…)
М. Л.
(Штампано у књ. листу за сучељавања ИДЕНТИТЕТ, 7-8/ , 3има 2007. стр. 35 -37.)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 