темат првог двоброја „Браничева“ за 2011

ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ

Прошлост је неописиви рудокоп низа наслага, који треба овидљавати и подвргавати јаким сноповима светлости. Хоће ли се појавити критички духови, који су «наштимовани» на посебан начин, и који имају јаке диоптрије кроз које гледају и виде, и оно што генерације нису хтеле да виде, и оно што још није виђено? Све треба подвргнути темељној  критици, а посебно песнике и уметнике друге половине 20. века, ствараоце уопште, код нас, учинити видљивијим сва та сидра која су бацали да се укотве, сва та њихова пристаништа, и све те њихова принудна, изнуђена одморишта. Јер та одморишта великана тзв. бирократске књижевности, то су  споредни коловози уметности. Замка Система. Страшна места где се зарад уживања допуштало духу  да узме правац најмањег отпора и да усмери прамац где му је најлакше и да се ту усидри. Иако су и реке и море и језера, живот и енергија, текли и текли, даље и даље.

Винавер је тврдио да историју српске књижевности треба поново написати. Тврдио је да ми друге књижевности осим бирократске једва да имамо!

У сваком случају, Винавер није био усамљен и једини, у уверењу да историју српске књижевности треба поново написати, а са тим у непосредној вези, отпочети и дуготрајан и мукотрпан посао вредновања и превредновања у нашој литератури.

Сувише је оклевања, оклевања, одлагања, одлагања, заборава! Сувише је прошлости! Суштинске прошлости, стравичне и надмоћне, која наступа као бескрајна литија! Шта је наша садашњост већ годинама?

«Садашњост је продужење прошлости. Будућност је продужење  садашњости. Данас је сутра и сутра биће данас….»

Још увек прошлост у нашој култури и литератури и друштву игра главну улогу!

Да говоримо отвореније и језиком разумљивијим: зар је могло бити великих песника у једном друштву какво је било наше у другој половини 20. века, где су литија историје и тзв. штафете ригорозног једноумља потиснули тзв. духове српске ренесансе са почетака 20. века ?  Ко је тај, ако га је и било, који је могао да посети «све пределе свог духа, и других духова, и да се извије далеко изнад себе у ове вечне ствари, и да иде у душу свих појава и, одавде свуда, да се врати натраг у своје лежиште, и изрази и уобличи: то је дух који је велики и слободан, и он је тај који залази у вечно и неминовно. Он се дешава и дејствује како се дешавају и дејствују живот и природа. Рефлектори таквих духова морају по целокупном комплексу. То су храбри, смели летови који траже и саопштавају, невезано, своја тражења. Живећи и дешавајући се у пандемонијуму, и у панангелијуму, и у мартиријуму, и у еуфоријама, екстазама, мировима, умртвљењима, ударајући у све струне светске харфе и у оргуље са хиљадама цеви – они удишу цео живот, теку током свега, и издају од себе облике који носе жиг духовног злата…» (Бранко Лазаревић)

Не шљиве и ракија, српски опанак и во, српски бренд је изгледа – Заборав, неисцрпан, зар не? «Заборав је средство једнаке размене», пише Валери  поводом патње, изванредности патње («Патња је изванредност једне осећајности – једна ствар постоји која је ја и не ја – друкчија од мене у мени. – Непобитно као ја. / И једна врста другог ја које тежи да подреди то ја – један осетљив догађај који тежи да уништи друге, њихово просечно постојање као и њихову могућност. / Патња окружавање далеко јасније него у уживањима. /  Неумољиво обасјавање, тако својствено једном делу. / Пажња принудна, храњена на моју штету (непознатом чињеницом). / Спречавање једнаке размене која је правило и слобода док је патња неред и стега….»

Заборава има толико у нама, у сваком појединачно, у  нашој култури, политици, просвети, историји и књижевности. Посебно у књижевној историји, књижевној критици, периодици. Заборав је тако раширен, делотворан, чинилац који омогућава један ток, који је понекада погубнији од поводња. Заборав омогућује неред и уживање и доминацију сурогата и фалсификата. Заборав је узрок, на једној страни, уживања, а на другој – патње.

«Само патња мења човека – пише Сиоран у једној од својих првих књига – сва друга искуства и феномени не успевају да суштински промене нечију природу или пробуде извесне склоности да би га интегрално трансформисали…»

Каква је српска књижевност у последњих стотинак година? Описујући своје нервозе, сасвим искрено, Бранко Лазаревић пише (Књижевне новине, 1962, 2. IX , 183, стр. 7;  или,  в. у  Сабраним делима, књ. V, Завод за уџбенике и наставна средства, 2005, стр. 445 ) : «Оно што највише одликује и нашу и страну модерну, то је што сви добро пишу али нико крупно не ствара. Нивелација је; све једно другом до ушију највише. И без икаквог вођства. Отуда и толика појава група: «јата» , «кружока» и појава децентрализације. Књижевност није под јаком вољом каквог вође. Разбила се у групице према личним интересима и љубавима…»

Када упоредите то што Лазаревић пише, објављује спорадично, 1962. године, са свим оним што су многи други српски критичари написали, рецимо, у периоду 1900 – 2010,  испада да је Лазаревић  био далековидији од многих други, чак визионар.

Није ли овај трагични критичар у праву и кад овако нешто тврди?

«Кад млади сањају, стари спавају, средњи владају: ствари из обичног животног плана још најбоље иду. Јер, најзад, држава најбоље гарантује личности слободу кад није у рукама склеротичара и младих пустолова и експериментатора».

Наравно, Лазаревић је био у праву и када је овако оцртао једног од представника тзв. универзитетске књижевне критике, родоначелника тзв. «виц критике» у српској књижевности?

«Љубомир Недић критичар: његови су меци били дум-дум који су, да би жртва дуже издисала, били управљени у трбух».

Какав је удео и учинак  те тзв. универзитетске књижевне критике кроз читав 20. век, а посебно током друге половине века, до данашњих дана? Није ли и то једна од недовољно расветљених тема, табу тема?

Врло је мало српских писаца било спремно да проговори о троглавој моћи српске књижевне критике у другој поливини 20. века, а зна се и зашто, али и та се истина некако вешто заобилази.

Шта је, у ствари, јуче и данас, тзв.  новинска књижевна критика, код нас? Ефикасно наметачко оруђе издавача, партија, интересних група, инфериорних уредника?

«Један низ наших малих критичара у дневним листовима и часописима: млинчићи с изломљеним зупцима који хоће да мељу кости само великих писаца» (Б. Лазаревић).

Принцип искључивања/ укључивања уметника (и уопште стваралаца из области којој природно припадају), веома је присутан у српској култури и књижевности више од једног века. Зашто је то тако? Због гајења, расађивања и неговања заборава? Коме је дато право да искључује и укључује и у име чега? Сумњивима, најчешће, сподобама које не руководе љубав и веровање, већ мржња, гордост, самољубље, грех. Најмање је у српској књижевности било оних којима су љубав и веровање помогли да највише подигну вео и отворе двери «са тајана. Мржња скоро ослепљује. Гордост усредсређује само на себе. Охолост је рђав кључ. Самољубље је преуско. Грех је већ друга ствар. Он позива демоне, а ови, иако негативно, отварају видике».

Белатукадруз

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s