НАГРАДЕ ИЛИ НАГРДЕ

Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније.“..Јагма живих писаца за Наградама  са именима мртвих писаца поприма све више размере које не служе на част ни награђенима, а ни онима који нису.. …“ Већ постоје два чопора српских писаца, Удружење књижевника  Србије и Српско књижевно друштво, који реже једни на друге. Нови чопор би неминовно створио нове сукобе… („Политика“, 31.дец.1.и 2. јануар 2010)  изјавио је Љубивоје Ршумовић. Против оснивања Удружења писаца за децу. Зашто је Ршумовић назвао своје колеге чопором? Зашто пише да реже? Нико се није огласио у поводу ове изјаве.  Поделило се УКС. На српски начин. Поделили да би се умножили. Поделили и Награде. Држе се знане  да „Свеци благо дјеле“. Па се сада живи трве и крве, силну џеву дижу, живи за награде са именима мртвих писаца. Онијех што су живели за књижевност. Јер, награде су препорука за националну пензију, пут за Алеју великана…

Угледне Награде УКС „Милан Ракић“ се ових дана (Политика, 30.нов. о.г) одрекао песник Милош Јанковић. Разлог: „Ванкњижевни  критеријуми и параметри… и као врстан песник  стиховима је своје разлоге објаснио: Постоје награде које служе да награђено ојаде и награде дате да награђеног огаде, награде додељене зато да заваде и оне примљене из чисте досаде. Да ли се у Пандориној кутији после низа афера и којекаквих мафија, Колубара  стигло и до књижевних награда? Да  ли се  то српски језик снажи новим  метафорама. Ја сам измислио израз Колубара нишког здравства, изјавио је Нишлија Вишњић, говорећи о (не)стању у клиничком центру Ниша. Каква луцидност?

„Политика“  20. септ. 2008. у тексту „О наградама овде и сада“  пише  о српском парадоксу  да је земља са највише књижевних награда, по броју становника“ у Европи. Парадокс увећава и чињеница да је највише неписмених, да су тиражи књига све скромнији..Да се издавачке куће гасе…“Не смемо заборавити, пише Калезић, да награде додељује групица људи, а човек не мора донети праведну одлуку. Може, наравно, а не мора…Има ту сијасет ванкњижевних чинилаца  о којима се, готово по правилу, ћути. А ни сви кандидати, разуме се, нису једнако спретни, нити упућени у технологију награђивања , у њену пајташко-мафијашку позадину…Остаје нам да и даље верујемо да је боље награду заслужити а не добити је , но обрнуто.“

„Литерарна вредност дела је важна, али није у првом плану. Похвална рецензија, похвална реклама, поново прави читаоца будалом  јер он не зна да је та рецензија добро плаћена. Они који могу да плате свој занос, моћи ће и да купе и награде, приказе, писање и наступе на ТВ“ – пише Купријанов у Летопису Матице српске.  Нико да  се јави, да оспори његове тврдње.

„Крајње неукусно, награде се деле  углавном међусобно, врте се у круг исти чланови жирија и ти исти добитници, хвалећи се међусобно крајње неукусно и некултурно, служећи се притом најбеднијим софистицираним апологетским методама, размењујући међусобно награде, које проглашавају, врло безобразно за престижне и националне. Успешни су једино у замешатељству, мешетарењу , „ваћарењу“ неупућених спонзора, организатора“. (Власта Младеновић, Бдење, 2007)

„Политика“, 9.02.2008. из пера проф. Цветковића доноси: „Годишње се објави више од хиљаду књижевних дела! Нико од читалаца није у могућности да све то пропрати па чекамо извештај жирија. Али, како смо толико пута били изненађени, не  можемо да се не упитамо: делују ли у тим жиријима  пишчеви „драгоцени“ пријатељи, или делује књижевни клан, или корупцијски Моби Дик, или писац лично? Да ли је и овога пута  нека „семољ“- дијалекатска кажа  проглашена за роман године , што је сасвим могуће у књижевности у којој нема Скерлића…Шта све писац мора да поради да би ушао у игру за награду, о томе је пре неколико година  један од награђиваних дао упутство у нашем најстаријем  књижевном часопису. И, наравно, то упутство и у његовом случају се апсолутно потврдило – подобијао је све, до последње, награде…Нисам позван да судим шта се дешава у нашем књижевном животу, нека суде они позвани и одговорни. Није могуће да међу њима нема оних који не виде шта се све чини у нашој тако озбиљној угроженој књижевности. Зашто ћуте? Не знају? Не могу? Али, доћи ће нови Скерлић који ће моћи, који ће зауставити ову књижевну страдију! Чекамо га.“

И Драган Великић у тексту „Кланови и кухиње“(Политика, 15. 04. 2005.) истиче: „Кланови и кухиње су константа сваке књижевне сцене. Склапају се савези , „мале Антанте“ фаворизују сопствене пулене, промовишу моделе који за неко време представљају литерарни канон. Смењују се генерације, увећавају листе објављених дела на клапнама едиција. Јер, увек су исти почеци, тројке из шума  прерасту у одреде, комесари арбитрирају, чувају леђа један другоме. Развијају се стратегије, технике незамерања горњи и доњи притисак, у баруштинама ветар само за кратко помери острва жабокречине…Нико нема шта да пита, јер мало ко шта зна“.

Одрекао се песник Јанковић часне награде, другом лауреату сјајној песникињи  Зорици Арсић Мандарић спочитавају чињенице које немају везе са њеном поезијом, песник Лакићевић је поштеђен злобе, штити га висина на којој се налази. Огласио се председник УкС Радомир Андрић. Казује: „Свако има право на свој слични став. Неким људима, вели, важнији је њихов лични интерес, од интереса УкС“. Не каже ко су ти Неки. Јесу ли то „мангупи у нашим редовима“?

Што се тиче награда,  и есејиста Миодраг Мркић пише: „Светски рекордери смо по броју награда. Наш највећи визионар Домановић је омануо у вези са наградама . Имамо песника „Националног бића“ који је добио преко 50 награда. Мислим да би требао да добије награду за најнаграђенијег песника.“ Неко записа, како је кренуло све више бива и да ће бити још горе. Оног тренутка кад поезија постане у било ком смислу помодарство тог тренутка и читаво шунтаво друштво постаје и ШУНДаво . А награде да не помињемо.

А потписник ових редова, далеко од београдске књижевне пијаце, на свом Парнасу, у Трешњевици  не хајући за књижевне марифетлуке зна   да је само  писање награда, божје послање, инокосан пише и нада  победи дела, али, вазда има на уму  речи проповедникове: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

 Мирослав ТОДОРОВИЋ*

*Књижевник, живи у Нишу и Трешњевици

 

ЛеЗ 0006074  

Једно мишљење на „НАГРАДЕ ИЛИ НАГРДЕ

  1. Пре неки дан рекоше трећина грађана не зна ко је Данило Киш… Лепо написано, али многи немају времена да читају шта су други написали. И нама безименима је све ово јасно. Хвала

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s