Парадокси лустрације

Зашто је овде, практично, избегнута лустрација? Чини нам се да о томе постоји  мањак смислених, реалних и аргументовано писаних текстова. Наводимо овде делове из текстова оних аутора, реалтивно усамљених, који знају у чему је проблем.

_________

Arhiva » Hereticus 2003-2 » Intervju »

Ko vampire štiti od sunca

Jovica Trkulja

“• Za savladavanje autoritarne prošlosti neophodno je obezbediti četiri uslova: pravnu osnovu, spremnost javnosti na suočavanje sa činjenicama, nezavisno sudstvo i nezavisne medije. Kakva je situacija u Srbiji danas u odnosu na ova četiri uslova? Da li se Srbija nalazi u istom položaju kao crkva u kojoj se zvona nisu oglasila iz četiri razloga, od kojih je prvi taj što nema zvona?

Pored uslova koje pominjete, za uspešnu lustraciju su neophodni i drugi društveni preduslovi: spremnost političke elite i relevantnih politič kih subjekata za pokretanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, jasno razgraničenje između žrtava i počinioca, protivnika i beneficijara bivših autoritarnih režima, diskontinuitet između dosovskog i Miloš evićevog režima. Najzad, važan uslov je i postojanje potrebe za moralnim i psihološkim pročišćenjem žrtava satrapskih režima, kao i potreba obezbeđenja nesmetanog tranzicijskog procesa u Srbiji od onih koji su u prethodnom režimu kršili ljudska prava. Nažalost, tokom protekle dve godine ti uslovi nisu stvoreni.
Zato je tačno da se Srbija nije kvalifikovala za lustraciju. U njoj je na delu ne savladavanje zla prošlosti već njena prerada. Štaviše, s obzirom na nepostojanje volje političke elite i nezainteresovanost naroda, u Srbiji nema izgleda ni za običnu diskvalifikaciju, a kamoli za lustraciju onih koji su kršili ljudska prava. Na delu je kontinuitet (stvarni i personalni) sa ranijim režimom koji, svakako, ne može doprineti formiranju odluke da se u vidu postupka diskvalifikacije (još manje lustracije) otvori pitanje autoritarne prošlosti.  “

“• Zakonom o lustraciji bila bi obuhvaćena sva izabrana i postavljena lica koja su se ogrešila o poštovanje ljudskih prava, a primenjivao bi se za sva dela počinjena nakon 23. marta 1976. godine. Da li je racionalnije bilo vezivanje početka lustracije za donošenje Ustava Srbije 1990. godine, kada je i nastao mehanizam koji bi zakonom trebalo demontirati?

Oko vremenskog važenja ovog zakona bilo je puno dilema i predloga. Kao početni datum za period provere kandidata u pogledu kršenja ljudskih prava predlagan je početak građanskog rata, 6. april 1941, ili 13. maj 1944, kada je osnovana Udba, preteča Službe državne bezbednosti.
Bilo je predloga da se taj datum veže za pobedu Miloševićeve frakcije na Osmoj sednicu SK Srbije, septembra 1987, ili pak za donoš enje Ustava Republike Srbije 1990, kojim je etabliran Miloševićev autoritarni režim. Prvi predlog nismo prihvatili iz prostog razloga što oni koji su tada kršili ljudska prava danas nisu živi, ili su u dubokoj starosti, daleko od javnih funkcija. Opredelili smo se za 23. mart 1976, kao datum kada je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima postao deo unutrašnjeg pravnog poretka.

• Lustracija se vezuje samo za kršenje ljudskih prava. Međutim, korišćenje samo tog pojma sužava primenu zakona, pošto se neki slučajevi dobro poznati javnosti ne mogu svrstati pod taj pojam.

Doista, sa stanovišta savladavanja zla autoritarne prošlosti lustracija predstavlja tek vrh ledenog brega. Ispod površine, u mračnim lagumima politice arcane (tajne politike) zjape bolni problemi: otvaranja dosijea Službe državne bezbednosti, odgovornosti pravosudnih i drugih funkcionera za kršenje ljudskih prava, pitanja rehabilitacije, denacionalizacije i sl. Kritičko preispitivanje i savladavanje zla autoritarne prošlosti u oblasti kulture uopšte se ne pominje. Na ključnim mestima u nauci, medijima i kulturi ostali su ili isti ljudi, ili njihovi učenici i sledbenici.
Niko nije spreman da povuče radikalniji korak.
Otuda je krajnje vreme da se skinu mitski velovi sa obrazine autoritarne prošlosti u ovoj oblasti, da se objasni zašto se ništa nije izmenilo u poluvekovnoj dominaciji ratničkih pohoda na autentične i autonomne autore i institucije kulture u Srbiji. Istovremeno je neobično važno strgnuti maske sa lica brojnih intelektualnih poslenika, dojakošnjih ,,vrlih ratnika na idejnom frontu‘‘, koji su se isticali u gušenju autonomije stvaralaštva i stvaralačkih sloboda, a koji danas važe kao ljudi demokratske orijentacije i borci za ljudska prava. Na stranicama njihovih (ne)dela ostali su duboki tragovi, pečat ,,olovnih‘‘, ,,mračnih‘‘, ,,vunenih‘‘ i ,,smutnih‘‘ vremena, gorko svedočanstvo da je svaki čovek koji je želeo postati značajno ime morao pristati na neki vid saradnje sa autoritarnim režimom, na ulogu intelektualnog vazala i ketmana.  “

• Da li bi bilo bolje da je napravljen kompromis između ,,tvrđeg‘‘ češkog modela, ,,mekog‘‘ mađarskog modela i denacifikacije, koja se javlja u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, uz mogućnost rehabilitacije?

Takav kompromis nije moguć iz suštinskih razloga. Rodno mesto lustracije nije u Nemačkoj, Italiji i Japanu, te nju ne treba vezivati za doba denacifikacije, odnosno defašizacije. Savremena lustracija se javlja u Istočnoj Evropi devedesetih godina XX veka posle propasti evropskih realsocijalističkih režima. Naime, u tim zemljama se postavilo pitanje odgovornosti vršilaca visokih funkcija koji su zloupotrebili moć ili se nekažnjeno ogrešili o zakon dok su bili u poziciji moći. Nove vlasti su donele zakone o lustraciji, kojima se ovakvim kadrovima zabranjuje vršenje javnih i rukovodećih funkcija za pet ili više godina. Lustracija je sprovedena sa manjim ili većim uspehom u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji. Od bivših jugoslovenskih republika lustracijom se bavila jedino Slovenija (zabrana reizbora sudija zbog učešća u procesima u kojima je bilo kršenja ljudskih prava).
U izradi Modela zakona o lustraciji imali smo u vidu zakone o lustraciji u postkomunističkim zemljama. Opredelili smo se ne za model ,,tvrde‘‘ lustracije sadržan u češkom Zakonu o lustraciji od 1991, nego za model ,,meke‘‘ lustracije, koji je prihvaćen u mađarskom zakonu od 1994, i čiji se lustracioni postupak u teoriji smatra najboljim.

• Da li smo možda zakasnili sa ovim zakonom? Da li je zakon trebalo ranije doneti kako bi bile sprečene zloupotrebe sadaš nje vlasti?

Glavni vozovi lustracije u Srbiji su odavno prošli. Posle dve ipo godine od svrgavanja Miloševićevog režima, inicijativa Demokratske stranke i zahtev Građanskog saveza Srbije da se Zakon o lustraciji uvrsti u dnevni red republičke Skupštine po hitnom postupku predstavlja svojevrsni cinizam i hipokriziju. To je još jedan izraz protivrečne i konfuzne vladavine Demokratske opozicije Srbije, koja odbija da se suoči sa zlom prethodnih režima, sa ratnim zločinima, veštim preletačima, kršenjem ljudskih prava i svekolikim nepravdama. Nakon Miloševićevog odlaska mogli smo do mile volje da se lustriramo, da krivičnoj, finansijskoj, prekršajnoj, političkoj i dr. odgovornosti privedemo sve one koji su kršili zakone. Volje nije bilo, a ni pravde. Otuda je lustracija, zapravo, fusnota na neispunjen zadatak pravne države.
Da je ranije donet, Zakon o lustraciji, zajedno sa zakonima o otvranju dosijea SDB, denacionalizaciji, rehabilitaciji i sl., izvesno bi doprineo sprečavanju zloupotrebe sadašnje vlasti, ali bi time mnogi njeni pripadnici odsekli granu na kojoj sede.

• U javnosti se mnogo govori o dugu sadašnjeg režima nekim ljudima iz bivše vlasti. Da li će to možda usporiti primenu tog zakona u praksi?

To je bio jedan od razloga nedonošenja zakona o otvaranju dosijea SDB, o lustraciji, rehabilitaciji i izvesno je da će otežati primenu ovih zakona, ako uopšte budu doneti. Zato se ova zapostavljena pitanja moraju izneti na svetlo dana. Jer, kao što je poznato, vampiri ne vole sunce. Oni od politike kao javne stvari (res publice) beže kao đavo od krsta, u mračne lagume politice arcane i u njima obavljaju svoje prljave rabote. Ta pitanja je neophodno sagledavati u kontekstu zaštite ljudskih prava. Međutim, danas se za ta prava bore oni koji su ih najviše kršili, bivši lakeji i beneficijari autoritarnih režima, koji su uspeli da operu svoje biografije i proglase se avangardom demokratije. Oni koji su bili od njih proganjani ponovo su na margini i u nemilosti. Novim vlastima ni na pamet ne pada da rehabilituju ljude koje su prethodni autoritarni režimi progonili. Naprotiv, postigli su sporazum sa bivšim režimom o nenapadanju.
U tom smislu donošenje i uspešna primena seta tzv. lustracionih zakona značilo bi svojevrsnu optužnicu i raskid sa totalitarnom političkom praksom bivših satrapskih režima i njihovih današnjih recidiva, koji su svojevrsna potvrda kako je zlo bilo (i ostalo) odomaćeno i sveprisutno.

Dakle, u Srbiji je pitanje lustracije, zasada, van optike nove vlasti.
Naša sudbina je u rukama 18 besnih mačaka u vreći koje se svadjaju i otimaju o vlast. Njima nije do jurističkih cepidlačenja i zanovetanja o lustraciji i pravnom savladavanju zla autoritarne prošlosti.

  Видети више:  >  http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/ko-vampire-stiti-od-sunca.html/2

______________

Arhiva » Hereticus 2003-2 » Polemike »

Marinko Arsić Ivkov

Dve kritike

,,Krivična estetika je za sobom ostavila pustoš.
Pometnja na polju umetnosti traje i danas, iako vreme komunističke diktature već odavno liči na ružan san. Vrednosti koje je krivična estetika tako radikalno istumbala još uvek nisu na svom mestu. Ponovno vrednovanje, naročito dela nastalih pod komunističkom vlašću, ne samo što nije izvršeno nego nije ni otpočelo. U književnosti je naročito potrebno temeljno, kvalifikovano i odgovorno, ponovno čitanje… Dovoljno je da prelistamo književne kritike u dnevnim listovima za poslednjih pedesetak godina, pozorišne repertoare, čitanke i udžbenike književnosti, spiskove školske lektire, nagrađenih i slavljenih književnika, pa da nas spopadne jeza. Što je još gore, to nesrećno vreme udvorišta i nemorala nije samo istumbalo vrednosti, nego je uništilo i osećaj za vredno. Surogat, epigonstvo, plagijat, kič više se ne razlikuju od originala i prave umetnosti. Pored toga, jedna toliko bolesna epoha stvorila je interesne grupe, klanove, koterije, kamaraderiju, koji kao gubave kraste guše i ono malo preostalog zdravog tela i brane svoje mesto osvojeno pod komunističkom stegom.
Mračni ljudi iz mračne prošlosti mislili su i na budućnost! Blagovremeno su klonirali svoje naslednike, po svemu nalik njima, osim po obrazovanju.
Razmestili su ih po redakcijama, fakultetima i svim drugim institucijama preko kojih se nadgleda umetničko stvaralaštvo.‘‘ U pokušaju određenja svog univerzalnog diskvalifikativa, Arsić ističe: ,,Nonsens krivična estetika naš je termin. Mislimo da on najbolje određuje onaj čudovišni sistem uništavanja nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja koji je u Srbiji i Jugoslaviji funkcionisao pola veka…
Krivična estetika je komunistički kentaur nastao, najuprošćenije rečeno, spajanjem politike, prava i estetike, odnosno sile, pravosuđa i umetničke teorije i kritike. To je skup mera i ponašanja čija je svrha potčinjavanje umetnosti i umetnika vladajućoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti primenom svih mogućih načina i sredstava represije.‘‘ Tvorci krivične estetike su, prema Arsiću, pored političara, naši najznač ajniji kritičari, pisci, publicisti, novinari (uključujući i moju malenkost, potpisnika ovog teksta). Tako se na stranicama ove od tuđih citata sklopljene knjige — autorskog teksta je tek jedna petina — kao progonitelji srpskih pisaca i grobari srpske književnosti navode Milan Bogdanović, Eli Finci, Zoran Mišić, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Petar Džadžić, Borislav Mihajlović Mihiz i niz drugih ljudi od imena i dela. Svima njima se, upotrebom istrgnutih citata, zapostavljanjem vremenskog i svakog drugog konteksta, tendencioznim interpretacijama i funkcionalizacijama pridaje negativna i ponekad čudovišna uloga u istoriji posleratne srpske književnosti i u kulturnom i društvenom životu. I ,,doprinos Ive Andrića učvršćivanju krivične estetike nije zanemariv‘‘, reći će na jednom mestu vrhovni arbitar srpske literature Marinko Arsić Ivkov.” …”

стр. 137-149; 138-139;

“… Kad u knjizi Krivična estetika navodim ovakve tekstove, Dautović mi zamera što zapostavljam vremenski i svaki drugi kontekst. On te kontekste, očigledno, nije zapostavljao kad je pisao estetičke radove poput navedenog iz 1981. godine. Oni koji su više držali do konteksta nego do slobode mišljenja i nezavisne umetnosti upravo su stvorili krivičnu estetiku.
I otud ,,njegova malenkost‘‘ Sava Dautović u Krivičnoj estetici. I otud njegova pobuna protiv nje.
I otud, pošto nema argumenata, imputiranja da je njen autor nacionalista i miloševićevac, mada se ni u tekstovima, a ni u javnom i privatnom životu, tako šta kod njega ne može naći. (Čak je i knjiga na koju se Dautović obrušava štampana, njegovim rečnikom rečeno, u duhu hrvatskog filološkog programa, to jest latinicom.) I otud zaklanjanje iza ,,zvučnih‘‘ imena sumnjive stručne i umetnič ke vrednosti (Milan Bogdanović, Eli Finci, Antonije Isaković, Mihiz) i, naročito, iza značajnih književnih imena. Ta bar danas svako zna, pa i Dautović (kome ni ovde a ni u Krivičnoj estetici ne sporim ni obrazovanje ni stručnost, nego nešto treće) , da dobar pisac u javnom i privatnom životu može činiti i rđava dela. Kad je reč o krivičnoj estetici i stavljanju u službu komunističkom režimu, to važi i za Ivu Andrića i, naročito, za Dobricu Ćosića. U knjizi sam o tome dao dovoljno argumenata.
Tekst (tačnije, tekstovi, jer ih je bilo više) protiv Đoga nije, nažalost, jedini kojim se Dautović kvalifikovao za ,,krivičnog estetičara‘‘.
Urednik Politike pisao je takve tekstove ,,serijski‘‘. ..”

Стр. 141-142     Видети више:  >  http://www.hereticus.org/arhiva/2003-2/dve-kritike.html

______________________

НАПОМЕНА:  Звали је ми „кривична“ или „криминална“ естетика, она је свакако постојала и запечатила судбине многих даровитих и неукалупњивих уметника. Можда најбоље да је назовемо „идеолошка естетика“, јер она је у суштини то! Такву су критику писали сви они критичари које је побројао Ивков, па и они које није…

 

ЛеЗ 0003022

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s