Гетсиманија

( Из  бележака: КОНФИТЕОР УМЕТНИКА, 1)

(Из књиге, штампане у симболичном броју примерака, зване Метла дрвене Марије, 1 -2, Београд: мобаров институт: ЗАВЕТИНЕ, 2002)

_______________________________________

         …. Претресам фијоке радног стола.

Сусрећем се са многим почецима, давним, запостављеним…

Четрдесет и осма ми је. Напишем ли да су спуштене све рампе, и она најглавнија, пред којом се најдуже чека, то би био само делић Истине.

Ухватио ме је, око 4 поподне обилан пљусак, на Видиковцу.

Истуширао сам се и легао у поткровљу, али нисам могао да заспим. Поткровље је било налик на утробу великог  брода који је преживео велику буру. Све је било у нереду ту, живот, све је припадало миту, и чекању, огромном чекању да се подигне рампа.

Прелиставао сам тврдо укоричену свеску великог формата, са мојим белешкама вођеним седамдесетих. Наишао сам на једну од Бодлерових песама у прози, преписану мојом руком, песму у којој је умирање јесењих дана песника дубоко гануло. Зарила му се у срце бритка сабља Бесконачности!

Бодлер је наслутио истину да је понирање у лепоту двобој  у којем уметник пре но побеђен падне, најближе страви из које се оглашава…

Сетио сам се, када сам ту песму у прози преписао.

Било је то оног далеког студентског лета које сам проводио у завичају, када је син месног ковача, Циганин, покушао да силује глувонему  невесту свога суседа.

Удали су је за неког сиромаха Влаха из суседног села, и он је недељу – две после свадбе отишао на рад у иностранство.

Сину месног Циганина ковача, неискусном младићу, није успело оно што је лако пошло за руком (како кажу они који знају све )  нешто пре тога бекрији Милету Ноти …

Млади лепи цигански  Аполон рвао се у башти на самој обали Пека са глувонемом младом женом ; она је вриштала, запомагала; дошли су јој у помоћ сељаци из оближњих башта. А млади Циганин пустахија је побегао. Пукла је брука – пронео се кроз село глас о ном што се догодило на обалама Пека…

И ништа.

Бекрија Миле Нота је неколико година после тога, пијан, заспао под једним плотом, по пљуску. Ујутру су га нашли  укоченог.

Млади Циганин се после две-три године преселио у оближњу варош. Купио је велики ауто и почео да таксира. Оженио се. Вилу је у вароши сазидао, белу као голубица, кажу.

Глувонема невеста је родила сина. Дете је научило да говори. Дечак је порастао.

Замомчио се.

Његов отац  зарадио је много пара у иностранству.

Саградио је једну од најлепших петоспратних кућа у селу…

Бодлер је природу доживљавао као окрутну чаробницу, несавладиву супарницу.

Она је искушавала његову чежњу и гордост, као што дуго чекање искушава мене.

Шта остаје иза дугогодишњег оклевања и одлагања?

Иза грешака остају – мрље, крви и  мастила, трагови брисања.

Не могу се избрисати мрље. Мрље савести се никада не могу избрисати – и добро је што је тако…

Нашао сам у овој свесци своје дубоке разлоге да не пишем као већина у овој земљи.

__________________________

 

Сви се праве као да су све заборавили, свој живот пре свега, своја дела и недела. Врви од малих и великих прозелита!

Сетио сам се нечега, најневажнијег детаља на свету, раздобља када сам имао око пет – шест година – путањице преко неограђене порте месне цркве према гробљу у Поточићу.

Сећање је нејасно ; није то врбица, нису то ни бокори јасмина, ни мачка, ни пољски миш, ни Фаникин петао, ни врба, ни трешња, већ виноград и по њему – леје лука.

Знао сам пут до нашег малињака у близини гробља, и одлазио сам њиме и враћао се : путањицом покрај месне цркве, путањицом која је понекад била засута, као снегом, опалим цветом белог багрема…

*

Ава, Оче, све је могуће теби ; пронеси чашу ову мимо мене ; али опет не како ја хоћу него како ти. Тако је говорио Онај чија је жалосна душа до смрти. И нико није остао крај њега и бдио.

Зар не могоше ни један час пробдети сведоци, ико?

Спавају изгледа – сви, иако је дошао одсудан час , ево, Син Човечији предаје се у руке грешника.

Овај крај је Гетсиманија, овај дом је њен симбол…