СВИТАЊЕ   Вежбај мнемотехнику. Помоћи ће ти понекад у памћењу да си жив. (Станислав Јежи  Лец: Неочешљане мисли… – Подвучено 19. 04. 2012)   Вежбам мнемотехнику посматрајући тај пут, којим треба да крену сви прљави људи да се окупају у вировима дубоким. Шта бих да поручим нашим професорима и критичарима, наметачима разних праваца, модерних секти, “последњих крикова” у књижевности? […]

… (Из Сфере последње мистике) Наше тумачење Лукићеве поеме показује могућност нестанка света, „смака света“. Да би се то осећање доживело, потребно је у души-духу отвореност према мерама светлосних година; осећање људског века као трен трена који се налазу у нечему што нема почетка ни краја и што је апсолутно равнодушно… Јеврејској апокалиптичној мисли претходе […]

Садржај         Александар Лукић, Дух српске књижевности                                        5 Р. М. Емерсон, Дух                                                                                          7 Николај Берђајев, Руска револуција                                                         10 Василиј Розанов, Бавећи се нумизматиком                                           16 Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку                     23 Ј. В. Гете, Српске песме                                                                               40 Васко Попа, Златна јабука                                                                         42 Јован Дучић, […]

Објављујући различиту грађу, која нуди индиректни одговор на постављено питање (из наших часописа, књига, електронских медија), текстове настале у распону од 1945 -2007. године , и чији су аутори припадници различитих генерација, и идеолошких убеђења, од којих један више није међу живима (Бранко Ћопић), ми, верујемо, откривамо (на првом месту) неке скривене вртлоге и поноре, и вредности српске књижевности […]

Осврт на пам­флет­ску кри­ти­ку Ако би чо­век хтео у жи­во­ту да бу­де су­ди­ја ра­ди ле­по­те са­мог по­зи­ва, он­да би имао пра­во до ми­ле во­ље да се гу­би у ма­гло­ви­тим прет­по­став­ка­ма сво­јих су­до­ва и да му та­ква јед­на же­ља бу­де не­ис­црп­на пе­снич­ка и стро­го ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ка ма­шта­ри­ја; али ако је­дан чо­век већ из­ри­че су­до­ве и то а […]

Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле  Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку  познати бероградски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ […]

(одломак) (……..) Страховито је смело устврдити да господин В. Б. Јејтс не разуме вилинску земљу. Али, ја тврдим управо то. Он је иронични Ирац, презасићен интелектуализмом. Он је недовољно глуп да би разумео вилинску земљу. Вилама су дражи архаични типови попут мене; људи који се глупо смешкају, зевају и чине оно што им је речено. Господин […]

Све ређе читам, тј. прелиставам дневне новине. Из више разлога. Све су горе… Овде, све, стиже, са закашњењем. Па и откривање тајни, истина о рехабилитацијама. Истина о лустрацији. У тзв. «Политикином»  КД  на првом месту је тзв. «Јубилеј Београдског круга». На другом – рехабилитација кнеза Павла у лондонском «Тајмсу» пре 35 година (скоро 30 година […]

Пред крај 2011. године, појавила се, Белатукадрузова књига есеја  Из карантина у нишком часопису UNUS MUNDUS. Ово часописно издање врло критички интониране књиге огледа, ставова, размишљања о горућим темама српске поезије, може се поручити од нишког културног центра. У неким одштампаним примерцима поткрала се грешка. Недостају странице  107-113. Због тога смо решили да те недостајуће […]

Поштовани господине Александре Лукићу! Пратим Ваш лист „Браничево“ већ дуже време. Он се издваја од свих листова на књижевној сцени. Осим „Браничева“ читам редовно: „Градину“, „Поља“, „Траг“, „Кораке“, „Улазницу“, „Златну греду“, „Багдалу“, „Источник“, „Зору“, „Летопис Матице српске“, „Савременик“, „Свеске“, неколико београдских часописа и сомборски књижевни часопис. „Браничево“ се издваја по активном односу према књижевној стварности […]

Јуче су непознати хакери, после објављивања једне вести, напали Блог „Водич кроз Саѕвежђе З“. Ево те вести, чију смо копију сачували: Из нових управо објављених књига: Предраг Чудић: ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ П.С. Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као […]

У једној од најугледнијих едиција „Заветина“, појавио се ових дана нови роман Александра Лукића, иначе уредника Едиције Браничево, и песника о коме смо недавно писали поводом уличног напада. CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ЛУКИЋ, Александар, 1957– Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић – Београд : […]

Чини нам се,  када је реч о  писању  КРАТКЕ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ХХ ВЕКА, да пред њеним  писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних неистина и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и сваким, као стари Грци. При том, тај писац  не сме бити […]

POŽAREVAC – Direktor Centra za kulturu u Požarevcu Aleksandar Lukić napadnut je u subotu oko 12 sati za vreme tonskih proba u Tabačkoj čaršiji uoči velikog požarevačkog karnevala, kojim su otvorene „Ljubičevske konjičke igre“. Na Lukića je nasrnuo i nekoliko puta ga udario u glavu Nebojša M. (60), vlasnik jedne turističke angencije, zbog čega je […]

У штампи је нови двоброј све популарнијег књижевног часописа БРАНИЧЕВО из Пожаревца у целини посвећеног парадоксу књижевне лустрације са прилозима врло угледних аутора, али и веома усамљених писаца у оквирима српсске књижевности, јавности и културе . Видети више: http://misljenovac.wordpress.com/2011/08/18/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%BE-5-62011-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%82-%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%81-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B5/

Ковачевић је написао роман-фарсу. Фарсе су прво у позоришту игране као међуигре, са циљем да променом тона разоноде публику између два озбиљна дела, а касније су игране као независне целине. Комика у фарсама је сирова, пуна грубих шала и лакрдијашких ефеката. Треба подсетити да овај жанр дубље психолошке подлоге нема, али да га краси ведрина и искреност народног духа дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до карикатуре искривљено виђење света и људских односа. Ако се ДОН КИХОТ Сервантесов може читати, поред осталог, и као једна од изврсних пародија тзв. витешких романа, онда се и за роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА може рећи да представља једну од бољих пародија читаве поплаве романа у послератном периоду (соц. реалистичких, стварносних), као и поплаве мемоара „револуционара“ (југословенских). Ковачевићев роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА их је учинио смешним, гротескним…Фантастично је као поступак веома присутно у Ковачевићевом роману, у оном ужем смислу, као обележје за литерарно приказивање чудесно – језовитог на начин који читаоца и ликове доводи у ситуацију да нису више сигурни у границе између стварности и имагинације. Ковачевићев роман је грађен представама, мислима и сликама створеним уобразиљом у којој се стварност појављује у преувеличаном, тајанственом и натприродном виду, као чудо и чаролија, мора, ужас. Фантастика којом гради свој роман поникла је из дубине митске и идеолошке свести…

Педесет година је пружана прилика апологетици и лажима, наметачкој књижевности, наметачима и лажним демократама. Књижевној критици у служби подземних људи, подземног система… На творца „бивше земље“ – Вођу, контроверзног човека кога су многи песници славили за живота песмама, романима и приповеткама Ковачевић не троши много речи. Следећи примере оних ретких песника који су се усудили да Вођу демистификују, детронизују плативши високу цену (као Александар Лукић, после објављивања његове песме у Књижевној речи – ПОЉСКЕ МУШТИКЛЕ – или нешто пре тога Гојко Ђого објављивањем првог издања ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА…), Ковачевић пише (поглавље Сезона лова на ловце).

Из једног јединог греха титоизма, а њих је било више, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку. Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, робовског постојања.

Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом титоизма, царства Ћесаревог, грехом у множини, не говоре о стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само грех и савест, а пише и прича о нечем другом. – Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину: грех не стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако, нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу, богоборству, сладострашћу, славољубљу…

Ко се од писаца стасалих у необичној лажи званој титоизам позабавио критиком те необичне лажи? Показатељи:

„Савремена југословенска историографија, без сумње, сноси велики део моралне одговорности за четрдесетогодишње скривање голооточког злочина, који, попут холокауста за хитлеризам, представља злочину круну титоизма…“ (Д. Михаиловић)

Тврдим: ЈУГОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ.

Доказ: „Једини део слике који нема никакве подлоге у стварности је да су информбировци некакви неплаћени туђински плаћеници. Шпијуни. То доцртавају и стављају у центар слике директни организатори спиритоцидних југословенских затвора за информбировце и људи који су својим денуцијацијама створили каријере. Од заставника до мајора за осам година, на пример. – Шпијуна међу нама није било. Плаћених или неплаћених. Наравно да их је СССР имао у Југославији. Само – није их гурао да се изјасне за Резолуцију ИБ…. Обавештајци СССР у Југославији из 1948. нису доспевали у затвор. Они су сада поштоване чикице. Древне. О државним јубилејима обилазе школе и мекетавим гласом бусају се у прса. И уче ђаку патриотизму. Или су већ испраћени са света уз говоре пуне раскошног патоса…“ ( М. Поповић, УДРИ БАНДУ, стр. 28 – 29).

Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера. Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читање ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре очи за историју и српску стварност…. Читајући ову књигу у рукопису, – како сведочи један од уредника – ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама далеким. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима…

Књиге које су раскринкавале ту лаж биле су осуђене да буду књиге без будућности. Такве су књиге биле заточене још у рукописима. Таква је ова књига. Такве су и неке друге. Поновићу оно што сам написао поводом споменуте Јагличићеве књиге о мартирима: Ово је наравно тешка књига, као и „Записи из мртвог дома“ Достојевског; али ово је књига, пре свега, о томе, како је придављивана једна друга Србија, крвнички и немилосрдно, да би се трасирао пут и доминација шкарта – људског и уметничког.Исприповедана је бриљантно, уравнотежено, мајсторски… Узгред буди речено: ”Заветине” су објавиле електронско издање овог Јагличићевог рукописа, крајем 2003. године. Аутор дуго није могао да нађе издавача који би овај рукопис одштампао. Тај изврсни рукопис избегавали су да штампају и пријатељи, оне друге да и не спомињем. У чему је ствар? Ваксман тврди: Да бацимо глава – писмо / јесмо л’ живи или нисмо? / Живот нам је сасвим сив, / питамо се, ко је крив?
———————–

Комуниста нема више. / Ко нам сад то крви сише? / Јебем ли вам глупог свеца, / па њихова мудра деца / (Милан Ваксман: СРПСКА ШКОЛА или Добро јутро комшије, лаку ноћ марсовци, Библиотека “Маргина”, Београд, 2004, стр. 80)

Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…

Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.

Не заваравајмо се, у српској култури и књижевности 20. века књижевни споменици образују известан поредак, можда чак и идеалан, можда чак и потпун. Само треба имати на уму, барем треба да има увек на уму песник – критичар, Елиотов аргумент: „Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“

Писац Јагличић је, суочавајући се са својим досијеом у полицији, био у прилици да се упозна са старцима који су читали своје досијее, и који су пристали да писцу – сведоку, испричају своју животну, трагичну и стравичну причу. Жртве чувених робијашница – сремскомитровачке и пожаревачке Забеле – пре свега, у рукопису браћа Максимовићи – или неки други политички осуђеници, испричали су такве ствари, од којих се човеку и читаоцу најежи коса на глави. Јагличић је имао снаге и петље да се суочи са великом табу темом. Што до сада, у српској литератури, нико није учинио, ако се не варамо. Грађа од које је Јагличић морао поћи, нису само досијеи његових јунака, већ и многе друге ствари. Ту грађу је имагинација даровитог песника – успешно сварила, савладала, и зато је Јагличићев рукопис довршен, документован, убедљив и занимљив.

Пре неколико година, када је почело приказивање филмског полицијског фељтона БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, велико број људи био је у окаснелој прилици да понешто сазна о „великим спавачима“ међу најпознатијим уметницима, које је полиција користила некада као своја „средства“. Понављање те опоре и стравичне истине, после тога осредњег филма, није више актуелно: било је потребније нешто храбрије, што би водило потпуној, коначној истини: откривање имена и идентитета тих наших славних уметника и иних који су се бавили недопустивом доушничком делатношћу: а за то Г – дин Албахари нема „ону“ ствар!

Давид Албахари је написао једну врло занимљиву књигу , која није ни роман ни аутобиографија у правом смислу речи (строго гледано), о преводиоцу и писцу – жртви – службе државне безбедности – претходног и овог режима.

Динеску је остао уметник, није га „самлела“ румунска револуција, он вас позива на кафу и на доручак, и немојте се изненадити, ако вам усред разговора о стварности која вас окружује, у једном тренутку каже: „Телали су долазили с метром да измере / платна Рембранта и Бројгела старијег, / терајући стада ка који левим оком гледа у прошлост, десним оком у будућност, а трећим оком (јер он рамовима са сеном, / из Ван Гога би цедили уље од сунцокрета“… Јер то је песник га има!) у митског Кита који се насукао, не само у Румунији, „храбар и помосковљен“… Пробајте Динескуову ширу из махала историје…

Не чекајући да одговорим, угасио је светло. Нашла сам се у тмини. Јосиф Висарионович ме обгрли. Ћутала сам. Затим ми спретно скиде блузу. Срце ми одједном залупа.

– Друже Стаљине, Јосифе Висарионовичу, рођени, немојте, ја се бојим! Пустите ме кући!

Уопште није обраћао пажњу на моје кукавно запомагање. Само су његове дивље очи у тами запламтеле још већим сјајем. Покуашавала сам да се извучем из његових, као клешта чврстих загрљаја, али узалуд. Није било начина да се повучем, назад се није могло. Стаљин је наставио да ме љуби, а његови штенећи бркови боцкали су ме по лицу, по бради, улазили ми у очи…

Чеслав Милош и Александар Лукић певали су о том наметном веку и његовим стихијама и катастрофама и страдањима – одрешито, уверљиво. Убедљивије од многих других песника које су наметале демократије и револуције…

Опуси фактографске поезије (надајмо се да та синтагма временом неће бити злоупотребљена!) Милоша и Лукића изражавају и з р а в н а њ а* (онако како је тај израз разумевала Исидора Секулић)

Лукач оправдава „тиранију. Оправдање тираније је крајњи случај вредносног опредељења. Ко оправдава тиранију не може више да оправда ни један политички систем“.

В. Глигоров пише: „Ако је најгори социјализам бољи од најбољег капитализма, у социјализму свака радикална промена води кроз стаљинизам“.СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ СТВОРИО СВОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЖАНР, а он тражи – ж р т в е . – „Видели смо да одлуком тражимо истину – како пише Глигоров – јер је лаж разоткривена. Шта нам у томе помаже? Ако смо били преварени, на разум се не можемо ослонити. Морамо се ослонити на нешто друго. Шта је то? Уопштено говорећи, заплет нам омогућује многе алтернативе, но социјализам је морални жанр. – Избор између добра и зла помоћи ће нам да схватимо истину. Како се долази до тога избора? Ту се налазимо пред дилемом. Једни сматрају да се људи придржавају својих интереса, а други да се ослањају на своје идеале. За прве, придржавати се идеала је неразумно : идеали обмањују. За друге, интереси су бескрупулозни : моје добро је туђе зло. Лукачево вредновање нас, поново, избавља из ове дилеме. Оно је израз вере; он се позива на своје најдубље идеале…“

“Тиме су најбоље решена два питања која незнабожни свет никако није могао решити; два питања, због којих је Европа примила заиста реке крви па их оставила нерешена. А то је питање личности и заједнице, или речено туђим речима : индивидуализма и социјализма. У рекама крви час је једно тонуло час друго, и час једно се дизало час друго. (….) Личност је престала сматрати се светим храмом Духа Божијега и друштво се престало сматрати светом Црквом, т. ј. светом заједницом или још боље породицом Божијом. А чим је Бог удаљен, сатана се јавио на мегдану да разјарава индивидуалисте против социјалиста с једне стране и са једном својом војском и социјалисте против индивидуалиста с друге стране са другом својом војском. Индивидуализам и социјализам – то су зверска именовања сатанског човечанства, која су потиснула именовања : храм и црква“.

Да би Вођа био спречен, (раз)откривен, треба га – лишити атрибута натприродног и његове обичне биографске податке учинити доступним – свима, већини. Треба што више ствари изнети на видело о његовом приватном животу…

И Рилке укратко исприча садржај бајке : Како је издаја стигла у Русију…

*

– Страшни цар Иван хтео је да наметне суседним кнезовима данак, претећи им великим ратом уколико не буду слали злато у бели град Москву. Ови се посаветоваше и сви једногласно одговорише : задајемо ти три загонетке. У речени дан ( који ти ми одредимо) дођи на Исток, код Белог камена, где ћемо те чекати и донеси нам њихова решења. Уколико буду тачна, даћемо ти дванаест врећа злата које од нас захтеваш. Узе да размишља цар Иван Васиљевич али га ометаше многобројна звона његовог белог града Москве. Тад позва своје саветнике и учене људе и нареди да сваког који не буде знао да одговори на питање, нагог одведу на велики Црвени трг где се управо градила црква посвећена Василију, и да му једноставно одрубе главу. У том послу му је тако брзо прошло време да се он ускоро нашао на путу за Исток, према Белом камену, где су га чекали кнежеви. Није знао да одговори ни на једно од питања али јахање трајаше дуго и још је постојала могућност да успут сретне каквог мудраца; јер тада многи мудраци беху у бекству пошто су сви краљеви имали обичај да наређују да им се одруби глава ако им нису изгледали довољно мудри. Такав му не дође на видело али једног јутра угледа он старог брадатог сељака како гради неку цркву. Баш је стигао до кровне конструкције и постављао мале летве. Било је право чудо што је стари сељак непрестано силазио с крова и узимао само по једну летву с гомиле где су биле сложене, уместо да понесе више њих у дугачком кафтану. Тако је морао стално да силази и да се поново вере. И није било тешко погодити да ће он на овај начин све те стотине летава поставити на своја места. Цар због тога постаде нестрпљив. „Глупане“, узвикну (тако у Русији углавном зову сељаке), „било би далеко једноставније да се натовариш летвама па онда да се успужеш на кров цркве“. Сељак, који је управо био сишао, застаде, стави руку испред очију и одговори : „Царе Иване Васиљевичу, то мораш препустити мени. Свако се разуме најбоље у свој посао. Међутим, кад већ овуда пролазиш, рећи ћу ти решење загонетки које треба да однесеш на Бели камен, на Исток, што је недалеко одавде“. И он му све по реду препоручи шта да одговори. Цар једва стиже да захвали од чуђења. „Шта да ти дам за награду?“, упита најзад. „Ништа“, рече сељак носећи летву и хтеде да се попне на мердевине. „Стани“, заповеди цар, „не може тако, мораш нешто пожелети“. „Па. татице, кад заповедаш, дај ми једну од дванаест врећа злата које ћеш добити од кнежева на Истоку“. „Добро“, климну главом цар. „Даћу ти врећу злата“. Затим журно одјаха да не би заборавио решење загонетки. – Касније, кад се цар вратио с Истока са дванаест врећа злата, закључа се у Москви у своју палату, усред Кремља са пет вратница и на сјајни под истресе врећу за врећом тако да се начини читаво брдо злата које је на под бацало тамну сенку. У заборавности је цар испразнио и дванаесту врећу. Хтеде опет да је напуни али му би жао да узме толико злата с те дивне гомиле.

По ноћу сиђе у двориште, испуни три четвртине вреће финим песком, лагано се врати у палату, стави преко песка злато и следећег јутра отпосла је по гласнику у онај крај простране Русије где је стари сељак градио своју цркву. Кад овај виде гласника да долази, сиђе с крова на коме је још задуго било посла и викну : “ Не мораш да се приближаваш, пријатељу мој, врати се натраг с твојом врећом која у себи има три четвртине песка и једва четвртину злата. Не треба ми. Реци твом господару да дојако у Русији није било издаје. Али ће он сам бити крив за то кад буде приметио да се не може поуздати ни у кога; јер је сада показао како се врши издаја, а из столећа у столеће подржаваће његов пример многи у целој Русији. Не треба ми злато, могу да живим и без њега. Не очекивах од њега злато већ истину и правичност. Али он ме је преварио. Реци то твом господару, страшном цару Ивану Васиљевичу који седи у свом белом граду Москви, са својом лошом савешћу и у златној одећи“. – Гласник се после извесног времена још једном обазре око себе : сељак и његова црква беху ишчезли. А не беше више ни наслаганих летви. Све је било празно, равно. Човек појаха ужаснут назад у Москву, стаде пред цара без даха и прилично нераговетно му исприча шта се догодило и да наводни сељак није нико други до сам Бог. – Да ли је био у праву? – упита мој пријатељ пошто мину моја прича…
(Рилке, Приче о драгом богу, стр. 131 – 133)

ЦЕНЗУРА је постојала, мада је била вешто камуфлирана. Сваки лист или часопис, издавачко предузеће, морало је имати Програмски савет, чији су чланови долазили из сфере политике (књижевне и политичке мафије). – Писци комунисти су били „равноправнији“ од писаца некомуниста. – ЦЕНЗУРА се спроводила преко негативних рецензија, редактора и лектора, чланова Програмског савета. (“ Сваки члан Програмског савета практично је био цензор. Сваки рецензент и уредник могао је такође да спречи штампање“, како каже Р. Закић.) – ГОЈКО ЂОГО: „Моја ВУНЕНА ВРЕМЕНА, уствари, никада нису забрањена. Књига је покупљена из књижара и магацина и уништена као средство којим је извршен злочин. Тако су је отели и мени, отет је сваки примерак до ког су могли доћи….

Против Савића, наравно, ништа немам лично. Писао сам афирмативно о једној његовој књизи.Писаћу афирмативно и о другим његовим књигама, ако их и када их буде написао. Савић припада оној генерацији српских писаца, која је на свом почетку затекла врата издавачких предузећа и књижевних часописа ЗАТВОРЕНА, скоро ЈЕКСЕРОМ ЗАКУЦАНА. Та генерација је ПРОВАЛИЛА СВА ТА ВРАТА, ушла унутра, да би их затим ЗАКОВАЛА ИЗНУТРА – за све они који се нису уклапали у њену „стратегију“. То није могло родити нешто добро, већ је књижевне редакције претворила у повлаштена места књижевних кланова и котерија.

Да није објавио ФУСНОТУ, остао бих у једној од највећих заблуда о том писцу, профитеру. Савић је, можда био у прилици да ме корумпира (објављивао ме је као младог писца), али ево шта се догодило, међу нама, што се не сме прећутати. Разуме се – ја не идеализујем положај уредника. Знам ко су све били уредници, и не поричем им право на одбијање рукописа. Избегава се да се мало прочепрка, да се види како су прављене каријере уредника, како су постављани на те одговорне положаје.

Други један писац, непознат широј јавности, Драгомир Матић, проговорио је о погубности ћутања : „Наше ћутање је оно ђубриво које је омогућило да кепеци израсту у разгоропађене једнооке титане, да црвени Пантагруели и Гаргантуе у готово једном залогају скрцкају нашу културну и историјску прошлост, да би, пошто су побили и осакатили све што се усудило усправити у њиховом присуству, некажњено наставили да нам се сатански цере у лице, неки из земље (Моша Пијаде), неки са насловних страна жалосних наших новина ( Ђилас, Темпо, Коча и др.), црвени и задригли, вампирски надути од крви српске сиротиње. “

Али правог и суштинског отпора парадигми страве није било…

У чему је смисао те бајке? Савић је градио и изградио своју успешну каријеру (уредника и писца) у оквирима Титове комунистичке бајке, и било би, зар не, неискрено да он доводи у питање љубав према тој бајци?…

Добитник свих важнијих књ. награда нашег доба, тј. јунак награђеног романа о хлебу и страху, тј. сам аутор романа, каже сапутнику (путујућем амбасадору културе) да је као дечак желео да побегне у Америку. „Она је за мене била свет из бајке, као што је то још увек за већину људи комунистичких земаља“. „Америка је одвратна, сурова, примећује професор“. Комунистичка бајка је, према аутору споменутога романа, привлачнија? Једини аргумент који наводи за то су речи професора из романа: “ ’Штета што се комунитички свет распада’, вајка се професор. ’ У неким аспектима личио је на бајку. Све је у њему било чудесно и нестварно. Систем, људи, новац, вредности. на сваком кораку су те уходили и прислушкивали: најпре ти смета а онда почне да годи. Схватиш да постоји неко ко узима озбиљно оно што говориш. Кад сам у Москви видео дугачке редове пред књижарама, тада сам први пут поверовао у моћ књижевности…“

Трубило се о демократизму писаца, којега уопште није било у другој половини 20. века у Југославији, осим у фразама и рефератима прононсираних апаратчика, професора универзитета са педигреом који је проистицао из видљивих и недвиљивих веза са моћним бастионима победника у грађанском рату…

Данашња књижевна критика је копиле таквих наметача, међу којима су два најпознатија: Марко Ристић и Р. Константиновић.- Живорад Стојковић је јавно оспорио овакав тип књижевне „критике“ М. Ристића (поводом дискусије о токовима и струјама у савременој југословенској литератури; београдски часопис „Дело“). – „А да ли је политичко мерење и ислеђивање литературе сасвим престало код нас? Што је још теже: зар главни и најзаслужнији носиоци модернизма нису постали носиоци не политичке књижевности, већ политике у књижевности? Зар Марко Ристић у послератном периоду већ убрзо после СВЕДОЧАНСТАВА није постао главни СУДИЈА ЗА ПРЕКРШАЈЕ НАШЕ ЛИТЕРАТУРЕ, И ТО СПЕЦИЈАЛИЗОВАН ЗА ПОЛИТИЧКЕ ПРЕКРШАЈЕ ПОЈЕДИНИХ НАШИХ ПИСАЦА (не свих!) ИЗ ВРЕМЕНА СА КОЈИМ СЕ УВЕЛИКО, И КОНАЧНО, ОБРАЧУНАЛА РЕВОЛУЦИЈА. Ако не пре Марка Ристића, оно и без њега. Узмимо ТРИ МРТВА ПЕСНИКА, узмите његове полемике са Зораном Мишићем, са Радомиром Константиновићем, са антологијом Миодрага Павловића, шта је то?

Очигледно да је Вођа Броз имао немирну савест и после двадесет година, када је јавно затражио, позивајући се на „глас јавности“, да се бивши голооточки заточници, они који су преживели пакао и запамтили све његове кругове ужаса, онемогуће. Да Титославијом завлада, као што је за његова живота царовао, идилични свет званичних, делимичних и сакатих истина…

На милионе стихова је објављено после Вођине смрти; штампано је, поред осталога, десетак пуних кола антологија, панорама и зборника и пригодних књижурина врхунске удворичке поезије…

Шта се догодило са Српским народом и његовим песницима?…

Питање је погрешно – песници, писци, есејисти, сликари, музичари, композитори, уметнички еснафи, месне заједнице и читаве парохије имају право на своју парохијалну и непарохијалну љубав према Вођи, чак и кад он ту љубав не заслужује…

У овој књизи (коју нико у Србији не би објавио данас, а ни сутра) дотакнут рај и пакао српске душе и књижевности. Не знам ни једног српског писца, есејисту, песника, романописца, критичара који је живео рајем. Који је успео да оствари Еванђеље, чији су живот и дело доживљено Еванђеље…То се може видети на гробљима, на сахранама тзв. “књижевних великана”… То се може видети и после; кад прођу година, две, десет, двадесет… Боже, колико је тих писаца наметаних, величаних, наметаних свим средствима за њихових живота на земљи; који су нестали несједињени са Богом Логосом, чија је душа живела ван себе, у вечном лудовању и бесмисленом кружењу из греха у грех, из страсти у страст, из муке у муку. Академије, награде и нагрде, наметања свих врста, све почасти, све су то смислили префригани људи, у свом Потемкиновом Селу. Књижевност српска 20. века – сва је у боксовима Пакла. Покушавао сам да је извлачим из тих боксова паклених са свим његовим страхотама и ужасима; правећи антологије, пишући синтетичке есеје; али није било могуће извући оне, који су ушли у Вечне муке, којима Логос није открио тајну душе…

Постоји бастион официјелне књижевне критике и литературе, са својим кумовима и чудовиштима. Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!
Постоји неколико илузиониста, махом на Универзитету или у близинама САН, те на ћепенцима високотиражних дневника, који жаре и пале. Критичари нису ништа бољи од народа из којега су изникли; кад бисмо им поређали имена, учинили бисмо им почаст коју нису заслужили.

Пропаст ТИТОНИКА (2) (Изводи) Разарање бастиона и бетона официјелне литературе и критике. Актуелност Винаверовог непризнавања Миодраг Павловић је у једном интервјуу изрекао једну полуистину о  нашим критичарима: „(…) Затим, видели смо, нарочито у послератном периоду, у првих рецимо петнаест година, да се критичар јављао у великој мери као функционер, као функционер друштва. Изгледа да то критичарима, […]

Књижевна критика? Мало морген. Књижевна критика је имала друга преча посла, која су проистицали из њене деценијске улоге у титоизму. Негде при крају часописне верзије романа Доктор Смрт постоје две сликовите реченице тачне у много чему.Из тих округа прашине и паучине Србију неће извући потомци доминатора титоизма, нити некакав хуманизам и демократизам српских писаца, већ, хоћу да верујем, неке друге личности, које тек стасавају, као независне и светске. Да таквих личности има у најмлађој генерацији, да ће их бити све више, можда показују и две белешке на крају споменутог романа.Прву3

…Живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, – пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв. (…) – стр.156

… Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог је – Непостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. – стр.157

Врло су ретки данас песници и критичари26 који говоре и показују СТВАРАЛАЧКУ МОЋ, на делу је стваралачка немоћ.

Протагонисти стваралачке немоћи нису способни да пренесу искуства великих књижевности у наше језичко и поетско уметничко подручје, јер је то подвиг доступан правим ствараоцима – какав је био Винавер, или неким другим, о којима се овде срамно ћути. Чија се дела не објављују.

Дакле, жива традиција, које се понеко од песника при крају 20. века закаснело сетио, или није, представља живо врело: а ко је овде, кренуо, али одиста кренуо са оног места где се Растко Петровић сурвао, и где је пала његова бурма златна?

Добар део наших песника и критичара данас углавном поставља погрешна питања и дају погрешне или произвољне, острашћене одговоре.

Био сам свестан свега тога, када сам одлучио, да објавим понешто од критика и есеја које сам штампао током последње деценије 20. века. Писао сам о књигама и ауторима, које сам познавао лично, или о онима које нисам никада срео. Писао сам о онима који су ме покушали спречити као прозног писца и песника, о уредницима, и увек сам се трудио колико је то могуће, да досегнем књижевну истину.

Чак бих могао рећи да сам писао критику са мање опорости и жестине од П. Чудића. „Проблем немоћи и неспособности наше критике је проблем наше немоћи друштва за радикалне промене политике уопште. Док је књижевност ишла руку под руку са комунистичком политиком, тада су писци били ваљани војници партије, сада су писци синови народа, они су перјанице националног интереса и националног јединства. У нашој књижевности није било ничег сем политике, све остало што се догађало догађало се у сенци. Уосталом, прави ствараоци савременицима јесу и остају, по правилу, непознати. Улога критике је да с времена на време открива неоткривено и да се диви и чуди како је тако нешто вредно могло остати незапажено и подцењено од савременика. (…..) Градски намештај илити официјелна култура је ту да се одржи некакав привид. Па и текућа критика је само градски намештај. Нити они нешто знају, јер су рутинери, нити они имају снаге да доведу у питање своје мало ћоше у том градском намештају. Да би почели чистити Аугијеве штале, како то данас воле да кажу баш они који мало знају о грчкој митологији, критичари морају бити ангажовани одозго. Ово одозго читајте како хоћете. Многи критичари су данас чисте штеточине, а оно што их чини смешним је што покушавају све и свашта…“ (Чудић је то написао у зборнику ИСИДОРИЈАНА, бр. 8/9, 2000, стр. 291)

То су већ солидни редови, неувијени, истина у заметку, (најава) будуће српске књижевне критике, која пробија љуску – бастиона официјелне српске литературе и критике 20. века. Што се тиче осталих критичара и песника, у споменутој анкети, као и многих оних који су одбили да у њој узму учешћа, изузеци су врло ретки, анкета је дала слику, какву такву, слику наметачких инерција, пристрасности, личних преференција и стечених предрасуда ( погледајте листу М. Магарашевића, или Богнара, или Грујичића, или осталих, и видећете да остају и даље штеточинске предрасуде, тенденције и уображености : читави регистри обмана када је реч о стварним проблемима стварања српске поезије у 20. веку, и да се не раскидају обмане у писању критике ).

То је, будимо поштени због будућих нараштаја, врло, врло документован досије о српској официјелној литератури и критици друге половине 20. века. Успели су одиста у нечему што им верујем није било ни на крај памети! (Господа анкетар и анкетирани.)