Из једног јединог греха титоизма, а њих је било више, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку. Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, робовског постојања.

Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом титоизма, царства Ћесаревог, грехом у множини, не говоре о стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само грех и савест, а пише и прича о нечем другом. – Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину: грех не стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако, нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу, богоборству, сладострашћу, славољубљу…