Ко се од писаца стасалих у необичној лажи званој титоизам позабавио критиком те необичне лажи? Показатељи:

„Савремена југословенска историографија, без сумње, сноси велики део моралне одговорности за четрдесетогодишње скривање голооточког злочина, који, попут холокауста за хитлеризам, представља злочину круну титоизма…“ (Д. Михаиловић)

Тврдим: ЈУГОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ.

Доказ: „Једини део слике који нема никакве подлоге у стварности је да су информбировци некакви неплаћени туђински плаћеници. Шпијуни. То доцртавају и стављају у центар слике директни организатори спиритоцидних југословенских затвора за информбировце и људи који су својим денуцијацијама створили каријере. Од заставника до мајора за осам година, на пример. – Шпијуна међу нама није било. Плаћених или неплаћених. Наравно да их је СССР имао у Југославији. Само – није их гурао да се изјасне за Резолуцију ИБ…. Обавештајци СССР у Југославији из 1948. нису доспевали у затвор. Они су сада поштоване чикице. Древне. О државним јубилејима обилазе школе и мекетавим гласом бусају се у прса. И уче ђаку патриотизму. Или су већ испраћени са света уз говоре пуне раскошног патоса…“ ( М. Поповић, УДРИ БАНДУ, стр. 28 – 29).