ЦЕНЗУРА је постојала, мада је била вешто камуфлирана. Сваки лист или часопис, издавачко предузеће, морало је имати Програмски савет, чији су чланови долазили из сфере политике (књижевне и политичке мафије). – Писци комунисти су били „равноправнији“ од писаца некомуниста. – ЦЕНЗУРА се спроводила преко негативних рецензија, редактора и лектора, чланова Програмског савета. (“ Сваки члан Програмског савета практично је био цензор. Сваки рецензент и уредник могао је такође да спречи штампање“, како каже Р. Закић.) – ГОЈКО ЂОГО: „Моја ВУНЕНА ВРЕМЕНА, уствари, никада нису забрањена. Књига је покупљена из књижара и магацина и уништена као средство којим је извршен злочин. Тако су је отели и мени, отет је сваки примерак до ког су могли доћи….