Против Савића, наравно, ништа немам лично. Писао сам афирмативно о једној његовој књизи.Писаћу афирмативно и о другим његовим књигама, ако их и када их буде написао. Савић припада оној генерацији српских писаца, која је на свом почетку затекла врата издавачких предузећа и књижевних часописа ЗАТВОРЕНА, скоро ЈЕКСЕРОМ ЗАКУЦАНА. Та генерација је ПРОВАЛИЛА СВА ТА ВРАТА, ушла унутра, да би их затим ЗАКОВАЛА ИЗНУТРА – за све они који се нису уклапали у њену „стратегију“. То није могло родити нешто добро, већ је књижевне редакције претворила у повлаштена места књижевних кланова и котерија.

Да није објавио ФУСНОТУ, остао бих у једној од највећих заблуда о том писцу, профитеру. Савић је, можда био у прилици да ме корумпира (објављивао ме је као младог писца), али ево шта се догодило, међу нама, што се не сме прећутати. Разуме се – ја не идеализујем положај уредника. Знам ко су све били уредници, и не поричем им право на одбијање рукописа. Избегава се да се мало прочепрка, да се види како су прављене каријере уредника, како су постављани на те одговорне положаје.