Други један писац, непознат широј јавности, Драгомир Матић, проговорио је о погубности ћутања : „Наше ћутање је оно ђубриво које је омогућило да кепеци израсту у разгоропађене једнооке титане, да црвени Пантагруели и Гаргантуе у готово једном залогају скрцкају нашу културну и историјску прошлост, да би, пошто су побили и осакатили све што се усудило усправити у њиховом присуству, некажњено наставили да нам се сатански цере у лице, неки из земље (Моша Пијаде), неки са насловних страна жалосних наших новина ( Ђилас, Темпо, Коча и др.), црвени и задригли, вампирски надути од крви српске сиротиње. “

Али правог и суштинског отпора парадигми страве није било…