Очигледно да је Вођа Броз имао немирну савест и после двадесет година, када је јавно затражио, позивајући се на „глас јавности“, да се бивши голооточки заточници, они који су преживели пакао и запамтили све његове кругове ужаса, онемогуће. Да Титославијом завлада, као што је за његова живота царовао, идилични свет званичних, делимичних и сакатих истина…

На милионе стихова је објављено после Вођине смрти; штампано је, поред осталога, десетак пуних кола антологија, панорама и зборника и пригодних књижурина врхунске удворичке поезије…

Шта се догодило са Српским народом и његовим песницима?…

Питање је погрешно – песници, писци, есејисти, сликари, музичари, композитори, уметнички еснафи, месне заједнице и читаве парохије имају право на своју парохијалну и непарохијалну љубав према Вођи, чак и кад он ту љубав не заслужује…