Трубило се о демократизму писаца, којега уопште није било у другој половини 20. века у Југославији, осим у фразама и рефератима прононсираних апаратчика, професора универзитета са педигреом који је проистицао из видљивих и недвиљивих веза са моћним бастионима победника у грађанском рату…

Данашња књижевна критика је копиле таквих наметача, међу којима су два најпознатија: Марко Ристић и Р. Константиновић.- Живорад Стојковић је јавно оспорио овакав тип књижевне „критике“ М. Ристића (поводом дискусије о токовима и струјама у савременој југословенској литератури; београдски часопис „Дело“). – „А да ли је политичко мерење и ислеђивање литературе сасвим престало код нас? Што је још теже: зар главни и најзаслужнији носиоци модернизма нису постали носиоци не политичке књижевности, већ политике у књижевности? Зар Марко Ристић у послератном периоду већ убрзо после СВЕДОЧАНСТАВА није постао главни СУДИЈА ЗА ПРЕКРШАЈЕ НАШЕ ЛИТЕРАТУРЕ, И ТО СПЕЦИЈАЛИЗОВАН ЗА ПОЛИТИЧКЕ ПРЕКРШАЈЕ ПОЈЕДИНИХ НАШИХ ПИСАЦА (не свих!) ИЗ ВРЕМЕНА СА КОЈИМ СЕ УВЕЛИКО, И КОНАЧНО, ОБРАЧУНАЛА РЕВОЛУЦИЈА. Ако не пре Марка Ристића, оно и без њега. Узмимо ТРИ МРТВА ПЕСНИКА, узмите његове полемике са Зораном Мишићем, са Радомиром Константиновићем, са антологијом Миодрага Павловића, шта је то?