То су већ солидни редови, неувијени, истина у заметку, (најава) будуће српске књижевне критике, која пробија љуску – бастиона официјелне српске литературе и критике 20. века. Што се тиче осталих критичара и песника, у споменутој анкети, као и многих оних који су одбили да у њој узму учешћа, изузеци су врло ретки, анкета је дала слику, какву такву, слику наметачких инерција, пристрасности, личних преференција и стечених предрасуда ( погледајте листу М. Магарашевића, или Богнара, или Грујичића, или осталих, и видећете да остају и даље штеточинске предрасуде, тенденције и уображености : читави регистри обмана када је реч о стварним проблемима стварања српске поезије у 20. веку, и да се не раскидају обмане у писању критике ).

То је, будимо поштени због будућих нараштаја, врло, врло документован досије о српској официјелној литератури и критици друге половине 20. века. Успели су одиста у нечему што им верујем није било ни на крај памети! (Господа анкетар и анкетирани.)