Књижевни авантуризам, као и занимање официјелног књижевног критичара, официјелног антологичара

Права култура је козервативна, суштинска висока култура је конзервативна, немодерна. Таква су и незаборавна дела древне уметности, која и данас после толико векова делују врло модерно! Такозвана модерна поезија у Срба током 20. века, а нарочито у другој половини 20. века је – напросто велика подвала високој српској култури. Организатор анкете у зб. “Исидоријана” (“Српско песништво, данас”) – Анкетар (и Анкетирани!), на жалост, имају једну велику слепу мрљу: опседнути су својом борбом за модерну улогу у оквиру српске културе при крају 20. века, не виде Целину српске културе 20. века. Бојим се да им није на уму Вечна Србија, да им је нешто друго стално на уму : то што су им песници – на које су се окомили – узели сламчицу, па желе да им онако нашки, чаршијски ј..бу м….цу!

(Извињавам се због овог уличног жаргона, али он изражава одлично прећутану истину. Па добро, Тешић, Данилов, и да не набрајам друге, одлично су се снашли у последњих десетак година као песници у овом мутном и апсурдном времену по Вечну Србију, у овој провалији интеррегнума, која траје много дуже од ових десет последњих година. Завидљивце треба упитати отворено: зар вам је жао, што и Вама није пошло за руком, оно што је пошло њима? Зар Вам је жао што и ви нисте опробали улогу умиљатог телета, како наш народ лепо каже, које две краве сиса?)