Шта је потребно српском народу и књижевности?

И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана данашњег, ни у Југославији, што је било очекивано, ни у свету, није се појавио ваљанији књижевно – социолошко – психолошко – антрополошки есеј – зашто?*

– Да ли зато што су фарисеји, садукеји и књижевници на време онемогућили и кастрирали српског Дантеа?

Фарисеји, садукеји и књижевници – бринули су се за живот свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући, и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип савремених српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада. Тај додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом правдом, јер би им се онда и све остало додало.

И пошто нису били спремни за исконски подвиг, многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се душа, распадала, атомизирала, расипала,