Садржај         Александар Лукић, Дух српске књижевности                                        5 Р. М. Емерсон, Дух                                                                                          7 Николај Берђајев, Руска револуција                                                         10 Василиј Розанов, Бавећи се нумизматиком                                           16 Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку                     23 Ј. В. Гете, Српске песме                                                                               40 Васко Попа, Златна јабука                                                                         42 Јован Дучић, […]

Објављујући различиту грађу, која нуди индиректни одговор на постављено питање (из наших часописа, књига, електронских медија), текстове настале у распону од 1945 -2007. године , и чији су аутори припадници различитих генерација, и идеолошких убеђења, од којих један више није међу живима (Бранко Ћопић), ми, верујемо, откривамо (на првом месту) неке скривене вртлоге и поноре, и вредности српске књижевности […]

Наметнули сте себе за идоле целој природи око себе, и целу природу позвали сте на заклање. У страху бежи цела природа од наметнутих идола, но ви је хватате и приносите себи на жртву.

И миришете крв њену, и срчете утробу њену, ради здравља свога – ради здравља болесних богова? (….)“
(Николај Велимировић: ТЕШКО ТЕБИ, ВИТСАИДО! у књ. „Речи о Свечовеку, 3. изд., Шабац, 1988, стр. 238 – 239).

Безбројни ликови и личине и приказе оних других, што су сушта супротност прекумановском интелектуалцу, неумитно су почели да испливавају и наступају, почев од године смрти и краља Александра Првог и горостаса војног хирурга Михаила Петровића. Пре средине Наметног века, пружила им се прилика којој су били дорасли и коју нису пропустили: искористили су је дрскошћу и грамзивошћу узурпатора, узурпирајући најзначајније институције српске науке и уметности.

Пружила се прилика људима који нису признавали никакву апсолутну вредност; нихилистима. Све што је било пре њих, помоћу својих лажних наука и лажних књижевника, уметника и филозофа, релативизирали су. Два доктора су устоличена: Доктор Крв и Доктор Смрт.

Нема овде, заиста, воље нико да се одрекне старог; и они, који су запенили мислећи да доносе ново, терају старо. Многи су потрошили деценије и људски век, ко зна на шта; није мали број оних који су већ ушли и у шесту деценију живота, а никако да се тргну; да баце дуг поглед уназад, и да се суоче са оним што јесу и нису урадили. (…)

У часописима и зборницима, које сам основао и о свом трошку објављивао, без помоћи ма ког инвеститора, ма ког министарства, почев од 1998. године2, ја сам критиковао начин на који се код нас додељују књижевноуметничке награде, како се намеће и фаворизује – (шк)арт (…), па нема смисла да то понављам. При томе сам објављивао писце и културне посленике, као уредник, којима свраке нису попиле мозак, и који и као писци и као људи, не припадају ни једној ложи, нити су у милости нових агитпропова… Књижевне профитере, камуфлажне личности, залутале у књижевност – избегавам, колико могу. Велика је несрећа и тих људи, који су могли бити успешнији као вође политичких странака, дипломате, генерали или војсковође, трговци, мафијаши или банкари, контраши, пучисти, публицисти или камиказе, што су залутали у нашу књижевност и у оба удружења. Зграда УКС, старог удружења, надживела је своје предратне праве власнике; фотографије које тамо висе по зидовима надживеле су своје моделе; тамо су подстанари – и стари и нови. Тамо треба призвати, макар спиритистички, дух Рембранта и његове слиоке Час анатомије професора Тулпа.

Тамо, доиста треба приредити час анатомије Старог и Новог, па ко положи тај испит, нека буде примљен за новог члана Новог друштва српских писаца, које ће имати јасна Правила, непроменљива, и достојне часнике. Дај Боже да се то догоди у неко догледно време. Два, три или пет струковних удружења писаца за једну овако мало земљу и културу, изложеним великим искушењима и псеудо повратку на урвине грађанских вредности и живе традиције, премного је и кошта. Колико кошта, схватиће наши потомци, суочавајући се са уметношћу махагонија, која ће нас све надживети, засигурно!(3)

Lajpciški Sajam knjiga sa težiištem Srbije kao « zemlje u fokusu » dogodio se, kako rekosmo za Srbiju prerano: u dobu beznadja i korupcije u državi, u dobu još neizgradjenih demokratskih institucija i demokratske kontrole vlasti. Takvu situaciju u zemlji prati u stopu i njena književna politika. Izmedju toga dvoga stoji apsolutni znak jednakosti. Prilikom izbora pisaca koji će reprezentovati savremenu srpsku književnost pobedila je od strane Ministarstva kulture Srbije vitalistička inicijativa moćnih a nekompetentnih ljudi, puki voluntarizam da se na Sajmu knjiga pokaže svoj « štićenik», svoj «autor», pisac iz «svoje stranke». Iza navodne značajnosti većine autora prisutnih na Sajmu knjiga stoji književnokritički i dnevnopolitički inžinjering, iskonstruisani diskursi političkih gospodara književnog polja. Cilj formiranja ovakvog diskursa bio je: konstruisati unutar književnosti jedne države rang listu navodno dobrih pisaca, upisati u tu listu umesto delâ puka imena, nikako ne književnoumetničke vrednosti i nipošto ne dopustiti da se lepo u književnosti formira van društvene igre i njenih pravila. Konačno, recimo da ukoliko bismo zamislili mogućnost organizovanja još jednog paralelnog Sajma knjiga ovde u Lajpcigu, ovaj drugi bi, kada je reč o nesumnjivo autentičnim vrednostima savremene srpske književnosti, mogao biti upriličen sa isto tolikim brojem autora koji, po tužnoj logici stvari, danas pripadaju srpskoj « entartete Literatur ». Ovaj Sajam knjiga je čini nam se, srpska 1937. godina, za šta organizatori Sajma knjiga u Lajpcigu ne snose apsolutno nikakvu odgovornost

Na početku romana, Anđujku u Kuću svetih ratova uvodi anđeo, čuvar njene duše. Na kraju romana, u „ Mladost bez starosti i život bez smrti“ , taj zadatak ima petao sa dve kreste. Između je put njene duše, bezmerije vremena i prostora, vasionsko prostranstvo, u kome neprekidno veje neka svetlost čudesne blagosti i topline. Iz stranice u stranicu,izloženi smo rečima u čijem je korenu svetlosni fenomen ili reči u dosluhu sa svetlošću.

Лућијан Блага