Изравнања

Чеслав Милош и Александар Лукић певали су о том наметном веку и његовим стихијама и катастрофама и страдањима – одрешито, уверљиво. Убедљивије од многих других песника које су наметале демократије и револуције…

Опуси фактографске поезије (надајмо се да та синтагма временом неће бити злоупотребљена!) Милоша и Лукића изражавају и з р а в н а њ а* (онако како је тај израз разумевала Исидора Секулић)

МОРАЛНИ ЖАНР ЕПОХЕ ХОКУС – ПОКУСА

Лукач оправдава „тиранију. Оправдање тираније је крајњи случај вредносног опредељења. Ко оправдава тиранију не може више да оправда ни један политички систем“.

В. Глигоров пише: „Ако је најгори социјализам бољи од најбољег капитализма, у социјализму свака радикална промена води кроз стаљинизам“.СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ СТВОРИО СВОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЖАНР, а он тражи – ж р т в е . – „Видели смо да одлуком тражимо истину – како пише Глигоров – јер је лаж разоткривена. Шта нам у томе помаже? Ако смо били преварени, на разум се не можемо ослонити. Морамо се ослонити на нешто друго. Шта је то? Уопштено говорећи, заплет нам омогућује многе алтернативе, но социјализам је морални жанр. – Избор између добра и зла помоћи ће нам да схватимо истину. Како се долази до тога избора? Ту се налазимо пред дилемом. Једни сматрају да се људи придржавају својих интереса, а други да се ослањају на своје идеале. За прве, придржавати се идеала је неразумно : идеали обмањују. За друге, интереси су бескрупулозни : моје добро је туђе зло. Лукачево вредновање нас, поново, избавља из ове дилеме. Оно је израз вере; он се позива на своје најдубље идеале…“

Вође комунизма и хришћанство

“Тиме су најбоље решена два питања која незнабожни свет никако није могао решити; два питања, због којих је Европа примила заиста реке крви па их оставила нерешена. А то је питање личности и заједнице, или речено туђим речима : индивидуализма и социјализма. У рекама крви час је једно тонуло час друго, и час једно се дизало час друго. (….) Личност је престала сматрати се светим храмом Духа Божијега и друштво се престало сматрати светом Црквом, т. ј. светом заједницом или још боље породицом Божијом. А чим је Бог удаљен, сатана се јавио на мегдану да разјарава индивидуалисте против социјалиста с једне стране и са једном својом војском и социјалисте против индивидуалиста с друге стране са другом својом војском. Индивидуализам и социјализам – то су зверска именовања сатанског човечанства, која су потиснула именовања : храм и црква“.

ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 4)

Да би Вођа био спречен, (раз)откривен, треба га – лишити атрибута натприродног и његове обичне биографске податке учинити доступним – свима, већини. Треба што више ствари изнети на видело о његовом приватном животу…

ОД ТИТАНИКА ДО ТИТОНИКА

Било је пуно савршених или несавршених нихилиста, пуно оних које је гурала воља за моћ…И углавом сви су прошли кроз темељне јаничарске школе владајуће идеологије, и многи су догурали до највиших звања и почасти, до академика и Изабраних и сабраних дела! И сви су описани у јединој историји српске књижевности цекаовца др Деретића. Ко буде веровао Деретићу и његовим ученицима, буде ли неко од њих и написао историју српске књижевности, биће будала! Ниче је знао нешто битно, разликујући „око верно и неверно према сећањима“. (5)

Милош је дирнуо у један битан „проблем“. (6)

ЛЕГЕНДА О САХАЛИНУ

Написао сам толике књиге (песама, есеја, романа), али ме узак круг читалаца памти по неколико песама; официјелна критика, забункерисана у својим официјелним бастионима, чак, не зна ни да постојим. Што је изузетно повлашћена позиција, никако болна, пошто нисам сујетан човек као већина живих које знам. Писаћу поезију до последњег даха, са оним истим жаром са којим сам је писао и као седамнаестогодишњак, јер поезија је – осим што је краљица уметности речи – „једна од уметности која доноси највише“ (Бодлер, који је први то наглас рекао, био је дубоко у праву!) (3)

Заблуда и непоетско, као и Сатана, имају на Земљи своју војску, команданте, књиговође и опсенаре, лепотице и тигрице, отров и анаконде, крокодиле и алигаторе, мочваре и легла, пустиње и поларне ноћи. Међутим, и поезија има своје анђеле и непоткупљиво памћење, страшну лепоту и моћан противотров. Свет је огрезао у заблудама и непоетском и – додао бих да сам поп, свеједно ортдоксни или католички – у великим греховима. Дим из читавог света куља, као испод прозора мога стана из пржионице за кафу: дим лажи* и пакла, свеједно, исто је.

Чуо сам страшне крикове тога анђела, као, изнад кровова, оглашавање гавранова, који не могу да слете, изјутра, јер је снег толико нападао, као на Сахалину, можда, и , ако неком треба да захвалим због нејасног назирања Легенде о Сахалину, онда су то сам арханђел и споменута већ снежна тишина…

Легенда је долазила из сивила огромне тишине и залеђених језера, као контура барске беле јеле на хиљаде миља; и ја сам знао да се она пружа све до граница шума, поларне пустиње, Сахалина у мојим сновима, и знао сам да сам скупио довољно снаге да је испричам : јер је дух те легенде, зачет у вулканским мутацијама и арлекинским хокус – покусима хх века и краја другог миленијума, светлуцав, светлуцавији од ђаволске трулежи, прозревши очајање и наду века који залази, излазио као што Сунце излази…

КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ

И Рилке укратко исприча садржај бајке : Како је издаја стигла у Русију…

*

– Страшни цар Иван хтео је да наметне суседним кнезовима данак, претећи им великим ратом уколико не буду слали злато у бели град Москву. Ови се посаветоваше и сви једногласно одговорише : задајемо ти три загонетке. У речени дан ( који ти ми одредимо) дођи на Исток, код Белог камена, где ћемо те чекати и донеси нам њихова решења. Уколико буду тачна, даћемо ти дванаест врећа злата које од нас захтеваш. Узе да размишља цар Иван Васиљевич али га ометаше многобројна звона његовог белог града Москве. Тад позва своје саветнике и учене људе и нареди да сваког који не буде знао да одговори на питање, нагог одведу на велики Црвени трг где се управо градила црква посвећена Василију, и да му једноставно одрубе главу. У том послу му је тако брзо прошло време да се он ускоро нашао на путу за Исток, према Белом камену, где су га чекали кнежеви. Није знао да одговори ни на једно од питања али јахање трајаше дуго и још је постојала могућност да успут сретне каквог мудраца; јер тада многи мудраци беху у бекству пошто су сви краљеви имали обичај да наређују да им се одруби глава ако им нису изгледали довољно мудри. Такав му не дође на видело али једног јутра угледа он старог брадатог сељака како гради неку цркву. Баш је стигао до кровне конструкције и постављао мале летве. Било је право чудо што је стари сељак непрестано силазио с крова и узимао само по једну летву с гомиле где су биле сложене, уместо да понесе више њих у дугачком кафтану. Тако је морао стално да силази и да се поново вере. И није било тешко погодити да ће он на овај начин све те стотине летава поставити на своја места. Цар због тога постаде нестрпљив. „Глупане“, узвикну (тако у Русији углавном зову сељаке), „било би далеко једноставније да се натовариш летвама па онда да се успужеш на кров цркве“. Сељак, који је управо био сишао, застаде, стави руку испред очију и одговори : „Царе Иване Васиљевичу, то мораш препустити мени. Свако се разуме најбоље у свој посао. Међутим, кад већ овуда пролазиш, рећи ћу ти решење загонетки које треба да однесеш на Бели камен, на Исток, што је недалеко одавде“. И он му све по реду препоручи шта да одговори. Цар једва стиже да захвали од чуђења. „Шта да ти дам за награду?“, упита најзад. „Ништа“, рече сељак носећи летву и хтеде да се попне на мердевине. „Стани“, заповеди цар, „не може тако, мораш нешто пожелети“. „Па. татице, кад заповедаш, дај ми једну од дванаест врећа злата које ћеш добити од кнежева на Истоку“. „Добро“, климну главом цар. „Даћу ти врећу злата“. Затим журно одјаха да не би заборавио решење загонетки. – Касније, кад се цар вратио с Истока са дванаест врећа злата, закључа се у Москви у своју палату, усред Кремља са пет вратница и на сјајни под истресе врећу за врећом тако да се начини читаво брдо злата које је на под бацало тамну сенку. У заборавности је цар испразнио и дванаесту врећу. Хтеде опет да је напуни али му би жао да узме толико злата с те дивне гомиле.

По ноћу сиђе у двориште, испуни три четвртине вреће финим песком, лагано се врати у палату, стави преко песка злато и следећег јутра отпосла је по гласнику у онај крај простране Русије где је стари сељак градио своју цркву. Кад овај виде гласника да долази, сиђе с крова на коме је још задуго било посла и викну : “ Не мораш да се приближаваш, пријатељу мој, врати се натраг с твојом врећом која у себи има три четвртине песка и једва четвртину злата. Не треба ми. Реци твом господару да дојако у Русији није било издаје. Али ће он сам бити крив за то кад буде приметио да се не може поуздати ни у кога; јер је сада показао како се врши издаја, а из столећа у столеће подржаваће његов пример многи у целој Русији. Не треба ми злато, могу да живим и без њега. Не очекивах од њега злато већ истину и правичност. Али он ме је преварио. Реци то твом господару, страшном цару Ивану Васиљевичу који седи у свом белом граду Москви, са својом лошом савешћу и у златној одећи“. – Гласник се после извесног времена још једном обазре око себе : сељак и његова црква беху ишчезли. А не беше више ни наслаганих летви. Све је било празно, равно. Човек појаха ужаснут назад у Москву, стаде пред цара без даха и прилично нераговетно му исприча шта се догодило и да наводни сељак није нико други до сам Бог. – Да ли је био у праву? – упита мој пријатељ пошто мину моја прича…
(Рилке, Приче о драгом богу, стр. 131 – 133)

Патентно писмо или Освајање сна

Тесла може бити мера поређења, јер није био сам научник, већ и визионар. Био је научник и метафизичар.
У српској књижевности 20. века, нема пријављених књижевних патената (формално гледано)… Неко ће рећи да се до проналазака у науци долази на други начин, у односу на уметност. (У науци се открива грешка претходника, у уметности, открића долазе обожавањем вољених претходника.) Можемо читати не један манифест у српској књижевности од 1900 – 2000. године, као крња патетнтна писма њихових састављача. Међутим, сви ти „проналасци“ нису остварени; ни један од књижевних проналазака у српској књижевности споменутога периода, не сија на свим тачкама земаљске кугле, као један једини, Теслин: сијалица. Црњансково објашњење о настанку песме „Суматра“ могло би се читати као нека врста Црњансковог проналаска, као и понеки манифести „барбарогенија“ балканских); Винаверов укриван есеј „Одбрана песништва“ (објављен 1938, у Младеновићевом часопису ХХ ВЕК), индиректно, показује и доказује, да у 20. веку нема правих Патентног писма. Нема – генија.
И у том смислу, није згодно рећи, нема ни једног разлога да се Срби љуте на Нобелов комитет. Предлагали су Попу, Павловића и Павића за Нобелову награду, али то је изгледа покушај без наде. Јер, ко од три споменута писца има ваљани пријављени Патент? Писац „Хазарског речника“? Вероватно овај аутор има неку врсту неформалног Патента (по мишљењу његових сведока, којих има више и међу издавачима и официјелним – неофицијелним књижевним критичарима и тумачима)…
Када упоредите – патенте Николе Тесле, научника, проналазача и визионара – првог и уједно последњег Србина 20. века који је добио (и одбио) Нобелову награду, са, рецимо, било којим проналаском у српској књижевности (то није лако, наравно, из више разлога), видећете следеће: Тесла своје патенте објављује на енглеском и пријављује Патентној служби Сједињених Држава патентним писмима дајући детаљну и квалитативну спецификацију проналаска. Свима заинтересованима, Никола Тесла из Смиљана, у Лици, Аустроугарска, даје на знање да је открио то и то… Што увек потврђују и сведоци – два сведока. Када је реч о проналасцима у српској књижевности, ту су ствари мало сложеније. Има ли у српској књижевности 20. века, заиста, проналазака? Ко су проналазачи? Је ли, рецимо, модерна – проналазак? Је ли проналазак „суматраизам“, „зенитизам“, „дадаизам“, „надреализам“, соц. реализам? Критички реализам? Црни талас? Постмодернизам?

Винаверова судбина и упут.Дозивање литературе

Бирократски писци >) « … Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње (следеће плејаде писаца, књижевника – артиста: Андрић, Крлежа, Црњански, Ујевић, Р. Петровић, Настасијевић… – напомена приређивача). То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена. И фељтонисти су против ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.

И најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета, – за књижевност истинску.

Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју. Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература.

Прихватање Мисије

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…

…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија.