Друкчи добош / Владимир КОРМАН (1932)

If a man does not keep pace with his companions, perhaps it is because he hears a different drummer. Let him step to  the music which he hears however measured and far away.  Henry David Thoreau   Не корача ли човек у корак са својим друговима, то може значити да слуша друге добоше. И нек прати музику коју чује […]

O слободи / Иван Иљин

Савремени човек ни у шта не верује и у све сумња индиферентном и бесплодном сумњом; и стога све чега се дотакне његова сумња губи за њега своју вредност. Тако он сумња и у слободу; и услед тога је изневерава и лишава је се. Али ми не сумњамо у слободу и знамо поуздано и тачно зашто […]

О СТВАРАОЦУ / Иван Иљин

Ево ко с пуним правом тражи за себе слободу, претендује на њу и долази до ње. Она мора да му буде пружена и обезбеђена, да нико ништа не би смео да му прописује и да му никаква људска власт на земљи не би бранила да ствара како му је Бог души одредио… Никаква инструкција споља […]

Prateća beleška ili jebo nas Parmenid! / Radivoj Šajtinac

Izvesni a u ovim receptivnim pustarama veoma čitan i timaren P.Kueljo izvoleo se olakšati izjavom da je Džojs slab i dosadan pisac. Izvesni univerzitetski štićenik A.Jerkov, nadrdano elokventan poručio svima živima koji još pišu oko njega da mu se sklanjaju ispred očiju. Lepa histerija mentalnog diskontinuiteta.Mediji balave, poslužitelji uriniraju od sreće,poblikum jedva sastavlja kraj s […]

ЉАГАВШТИНА / Мирољуб Милановић

У обимној критичкој литератури о опусу Достојевског, уобичајени су појмови: карамазовштина, смердјаковштина, кириловштина, шигаљовштина… за појаве у руском друштву које описује (друга половина XIX века). Да ли је неко употребио појам љагавштина? А морао би, макар да га помене. На први поглед, чини се непотребним. Зар у појму смердјаковштине није све обухваћено: подлост, нискост, осујећеност? […]

Улога бајки и вилинске земље у судбини Честертона

(одломак) (……..) Страховито је смело устврдити да господин В. Б. Јејтс не разуме вилинску земљу. Али, ја тврдим управо то. Он је иронични Ирац, презасићен интелектуализмом. Он је недовољно глуп да би разумео вилинску земљу. Вилама су дражи архаични типови попут мене; људи који се глупо смешкају, зевају и чине оно што им је речено. Господин […]

Велика испраћуша – пример романа бездане књижевности!

У једној од најугледнијих едиција „Заветина“, појавио се ових дана нови роман Александра Лукића, иначе уредника Едиције Браничево, и песника о коме смо недавно писали поводом уличног напада. CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-31 ЛУКИЋ, Александар, 1957– Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић – Београд : […]

Бранко В. Радичевић, Александар Лукић, Душко Ковачевић

Педесет година је пружана прилика апологетици и лажима, наметачкој књижевности, наметачима и лажним демократама. Књижевној критици у служби подземних људи, подземног система… На творца „бивше земље“ – Вођу, контроверзног човека кога су многи песници славили за живота песмама, романима и приповеткама Ковачевић не троши много речи. Следећи примере оних ретких песника који су се усудили да Вођу демистификују, детронизују плативши високу цену (као Александар Лукић, после објављивања његове песме у Књижевној речи – ПОЉСКЕ МУШТИКЛЕ – или нешто пре тога Гојко Ђого објављивањем првог издања ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА…), Ковачевић пише (поглавље Сезона лова на ловце).

КАФА У ПЕПЕЛУ ЦАРСТВА

Динеску је остао уметник, није га „самлела“ румунска револуција, он вас позива на кафу и на доручак, и немојте се изненадити, ако вам усред разговора о стварности која вас окружује, у једном тренутку каже: „Телали су долазили с метром да измере / платна Рембранта и Бројгела старијег, / терајући стада ка који левим оком гледа у прошлост, десним оком у будућност, а трећим оком (јер он рамовима са сеном, / из Ван Гога би цедили уље од сунцокрета“… Јер то је песник га има!) у митског Кита који се насукао, не само у Румунији, „храбар и помосковљен“… Пробајте Динескуову ширу из махала историје…

Издаја је, дакле, стигла у Русију

Не чекајући да одговорим, угасио је светло. Нашла сам се у тмини. Јосиф Висарионович ме обгрли. Ћутала сам. Затим ми спретно скиде блузу. Срце ми одједном залупа.

– Друже Стаљине, Јосифе Висарионовичу, рођени, немојте, ја се бојим! Пустите ме кући!

Уопште није обраћао пажњу на моје кукавно запомагање. Само су његове дивље очи у тами запламтеле још већим сјајем. Покуашавала сам да се извучем из његових, као клешта чврстих загрљаја, али узалуд. Није било начина да се повучем, назад се није могло. Стаљин је наставио да ме љуби, а његови штенећи бркови боцкали су ме по лицу, по бради, улазили ми у очи…