Садржај         Александар Лукић, Дух српске књижевности                                        5 Р. М. Емерсон, Дух                                                                                          7 Николај Берђајев, Руска револуција                                                         10 Василиј Розанов, Бавећи се нумизматиком                                           16 Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку                     23 Ј. В. Гете, Српске песме                                                                               40 Васко Попа, Златна јабука                                                                         42 Јован Дучић, […]

Избор текстова на ову тему из књижевног часописа Браничево, јесењег броја који је тренутно у фази припремеСазвежђе ЗАВЕТИНА публиковало је  позив на сарадњу пожаревачког часописа БРАНИЧЕВО, у тематском броју посвећеном  духу српске књижевности, у врло утицајном и посећеном сајту  ОПАЛО ЛИШЋЕ http://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/почетком маја 2012. Тај текст је штампан и у дневном листу ПОЛИТИКА у културном […]

(одломци) …. III   У сво­је вре­ме (ба­ве­ћи се срп­ском по­е­зи­јом XX ве­ка) об­ја­вио сам као пи­лот-из­да­ње «Ре­ли­ги­ју по­е­зи­је». Али, од­у­стао сам од да­љег пре­штам­па­ва­ња «Ре­ли­ги­је» јер пе­сни­ци «не мо­гу би­ти ре­ли­ги­о­зни. За ве­ру је по­треб­на пот­пу­на па­сив­ност пре­ма све­ту и не­са­вла­див гнев за све што ни­је он». Ако је та­ко, ако ре­ли­ги­о­зне вред­но­сти цр­пе […]

Осврт на пам­флет­ску кри­ти­ку Ако би чо­век хтео у жи­во­ту да бу­де су­ди­ја ра­ди ле­по­те са­мог по­зи­ва, он­да би имао пра­во до ми­ле во­ље да се гу­би у ма­гло­ви­тим прет­по­став­ка­ма сво­јих су­до­ва и да му та­ква јед­на же­ља бу­де не­ис­црп­на пе­снич­ка и стро­го ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ка ма­шта­ри­ја; али ако је­дан чо­век већ из­ри­че су­до­ве и то а […]

У ком времену песник пише, ако не у садашњем? О ком времену пише, прошлом, садашњем или будућем, ако га случајни читалац запита лично или преко СМС поруке? Рецимо да пише о свом времену у коме се простире његов и живот његових савременика. Да ли је то тако у стварности, ако погледамо уско и широко поетско […]

(одломак) (……..) Страховито је смело устврдити да господин В. Б. Јејтс не разуме вилинску земљу. Али, ја тврдим управо то. Он је иронични Ирац, презасићен интелектуализмом. Он је недовољно глуп да би разумео вилинску земљу. Вилама су дражи архаични типови попут мене; људи који се глупо смешкају, зевају и чине оно што им је речено. Господин […]

Све ређе читам, тј. прелиставам дневне новине. Из више разлога. Све су горе… Овде, све, стиже, са закашњењем. Па и откривање тајни, истина о рехабилитацијама. Истина о лустрацији. У тзв. «Политикином»  КД  на првом месту је тзв. «Јубилеј Београдског круга». На другом – рехабилитација кнеза Павла у лондонском «Тајмсу» пре 35 година (скоро 30 година […]

Књиге које су раскринкавале ту лаж биле су осуђене да буду књиге без будућности. Такве су књиге биле заточене још у рукописима. Таква је ова књига. Такве су и неке друге. Поновићу оно што сам написао поводом споменуте Јагличићеве књиге о мартирима: Ово је наравно тешка књига, као и „Записи из мртвог дома“ Достојевског; али ово је књига, пре свега, о томе, како је придављивана једна друга Србија, крвнички и немилосрдно, да би се трасирао пут и доминација шкарта – људског и уметничког.Исприповедана је бриљантно, уравнотежено, мајсторски… Узгред буди речено: ”Заветине” су објавиле електронско издање овог Јагличићевог рукописа, крајем 2003. године. Аутор дуго није могао да нађе издавача који би овај рукопис одштампао. Тај изврсни рукопис избегавали су да штампају и пријатељи, оне друге да и не спомињем. У чему је ствар? Ваксман тврди: Да бацимо глава – писмо / јесмо л’ живи или нисмо? / Живот нам је сасвим сив, / питамо се, ко је крив?
———————–

Комуниста нема више. / Ко нам сад то крви сише? / Јебем ли вам глупог свеца, / па њихова мудра деца / (Милан Ваксман: СРПСКА ШКОЛА или Добро јутро комшије, лаку ноћ марсовци, Библиотека “Маргина”, Београд, 2004, стр. 80)

Писац Јагличић је, суочавајући се са својим досијеом у полицији, био у прилици да се упозна са старцима који су читали своје досијее, и који су пристали да писцу – сведоку, испричају своју животну, трагичну и стравичну причу. Жртве чувених робијашница – сремскомитровачке и пожаревачке Забеле – пре свега, у рукопису браћа Максимовићи – или неки други политички осуђеници, испричали су такве ствари, од којих се човеку и читаоцу најежи коса на глави. Јагличић је имао снаге и петље да се суочи са великом табу темом. Што до сада, у српској литератури, нико није учинио, ако се не варамо. Грађа од које је Јагличић морао поћи, нису само досијеи његових јунака, већ и многе друге ствари. Ту грађу је имагинација даровитог песника – успешно сварила, савладала, и зато је Јагличићев рукопис довршен, документован, убедљив и занимљив.

Лукач оправдава „тиранију. Оправдање тираније је крајњи случај вредносног опредељења. Ко оправдава тиранију не може више да оправда ни један политички систем“.

В. Глигоров пише: „Ако је најгори социјализам бољи од најбољег капитализма, у социјализму свака радикална промена води кроз стаљинизам“.СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ СТВОРИО СВОЈ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ЖАНР, а он тражи – ж р т в е . – „Видели смо да одлуком тражимо истину – како пише Глигоров – јер је лаж разоткривена. Шта нам у томе помаже? Ако смо били преварени, на разум се не можемо ослонити. Морамо се ослонити на нешто друго. Шта је то? Уопштено говорећи, заплет нам омогућује многе алтернативе, но социјализам је морални жанр. – Избор између добра и зла помоћи ће нам да схватимо истину. Како се долази до тога избора? Ту се налазимо пред дилемом. Једни сматрају да се људи придржавају својих интереса, а други да се ослањају на своје идеале. За прве, придржавати се идеала је неразумно : идеали обмањују. За друге, интереси су бескрупулозни : моје добро је туђе зло. Лукачево вредновање нас, поново, избавља из ове дилеме. Оно је израз вере; он се позива на своје најдубље идеале…“