Izvesni a u ovim receptivnim pustarama veoma čitan i timaren P.Kueljo izvoleo se olakšati izjavom da je Džojs slab i dosadan pisac. Izvesni univerzitetski štićenik A.Jerkov, nadrdano elokventan poručio svima živima koji još pišu oko njega da mu se sklanjaju ispred očiju. Lepa histerija mentalnog diskontinuiteta.Mediji balave, poslužitelji uriniraju od sreće,poblikum jedva sastavlja kraj s […]

Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле  Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку  познати бероградски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ […]

Јуче су непознати хакери, после објављивања једне вести, напали Блог „Водич кроз Саѕвежђе З“. Ево те вести, чију смо копију сачували: Из нових управо објављених књига: Предраг Чудић: ВЕЈАЧИ ОВЕЈАНЕ СУШТИНЕ П.С. Француска 7 је једно од митских места модерне српске државотворности, малне ново Косово, када је отаџбина била у опасности наши су писци као […]

У чему је смисао те бајке? Савић је градио и изградио своју успешну каријеру (уредника и писца) у оквирима Титове комунистичке бајке, и било би, зар не, неискрено да он доводи у питање љубав према тој бајци?…

Добитник свих важнијих књ. награда нашег доба, тј. јунак награђеног романа о хлебу и страху, тј. сам аутор романа, каже сапутнику (путујућем амбасадору културе) да је као дечак желео да побегне у Америку. „Она је за мене била свет из бајке, као што је то још увек за већину људи комунистичких земаља“. „Америка је одвратна, сурова, примећује професор“. Комунистичка бајка је, према аутору споменутога романа, привлачнија? Једини аргумент који наводи за то су речи професора из романа: “ ’Штета што се комунитички свет распада’, вајка се професор. ’ У неким аспектима личио је на бајку. Све је у њему било чудесно и нестварно. Систем, људи, новац, вредности. на сваком кораку су те уходили и прислушкивали: најпре ти смета а онда почне да годи. Схватиш да постоји неко ко узима озбиљно оно што говориш. Кад сам у Москви видео дугачке редове пред књижарама, тада сам први пут поверовао у моћ књижевности…“

У овој књизи (коју нико у Србији не би објавио данас, а ни сутра) дотакнут рај и пакао српске душе и књижевности. Не знам ни једног српског писца, есејисту, песника, романописца, критичара који је живео рајем. Који је успео да оствари Еванђеље, чији су живот и дело доживљено Еванђеље…То се може видети на гробљима, на сахранама тзв. “књижевних великана”… То се може видети и после; кад прођу година, две, десет, двадесет… Боже, колико је тих писаца наметаних, величаних, наметаних свим средствима за њихових живота на земљи; који су нестали несједињени са Богом Логосом, чија је душа живела ван себе, у вечном лудовању и бесмисленом кружењу из греха у грех, из страсти у страст, из муке у муку. Академије, награде и нагрде, наметања свих врста, све почасти, све су то смислили префригани људи, у свом Потемкиновом Селу. Књижевност српска 20. века – сва је у боксовима Пакла. Покушавао сам да је извлачим из тих боксова паклених са свим његовим страхотама и ужасима; правећи антологије, пишући синтетичке есеје; али није било могуће извући оне, који су ушли у Вечне муке, којима Логос није открио тајну душе…

Пропаст ТИТОНИКА (2) (Изводи) Разарање бастиона и бетона официјелне литературе и критике. Актуелност Винаверовог непризнавања Миодраг Павловић је у једном интервјуу изрекао једну полуистину о  нашим критичарима: „(…) Затим, видели смо, нарочито у послератном периоду, у првих рецимо петнаест година, да се критичар јављао у великој мери као функционер, као функционер друштва. Изгледа да то критичарима, […]

Марко Краљевићу у лику и подобију Амона, појавио се међу Србима, по трећи пут. Правог отпора и бунта нема довољно, више је то псеудо бунт и отпор, који не баца дуге погледе уназад и унапред. Пожелим да поново објавим роман «Доктор смрт», који сам у своје време (2003) морао да објавим под псеудонимом, због многих ироничних и погођених места, попут ових реченица: «А ти би, после свега, могао да се оканиш обзирности. Зашто би тетошио Абрамовића, или Јексераше и Парајексераше и сву ту тзв. српску књижевну боранију, од оних ушанчених на београдским брдима, до књижевних лутака у самом центру. О, да може да устане из гроба на пар дана Домановић, како би ишамарао све те фушере, све те покондирене тикве од-до!Евентуални рецензент, данашњи, морао би добро да утуви наук прошлости: зло се шиба једноструком а добро троструком камџијом. А најбоља је домановићевска камџија немилосрдног хумора….. Сети се Геце Кона и Ђоке Ђокића. Његову воденицу су уставили најгори, по налогу најгорих. Префарбали су је дречавом црвеном фарбом, дали јој ново име Црвена воденица. И она је млела брашно за апетит оних који ће убити апетит, а ако се неко од тих црвених воденичара поново роди, родиће се као пас. …» (итд. видети више, Белатукадруз, Доктор смрт, Едиција Браничево, 2003, стр. 20-21, и даље!)

Како сам се преварио, како смо се преварили! Доста је Србији – наметачког, бирократске књижевности, фаворизовања аутора блиских властима и владајућим партијама! Докле ће да пишу о поезији, да процењују поезију, праве антологије, праве листе десет најбољих, или најчитанијих књига поезије, прозе – за осведочене наметачке недељнике, залутали у књижевност, разноразни људи, па и професори универзитета, који имају везе са поезијом онолико колико и Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем?