О српској лепоти / Белатукадруз

(одломци) …. III   У сво­је вре­ме (ба­ве­ћи се срп­ском по­е­зи­јом XX ве­ка) об­ја­вио сам као пи­лот-из­да­ње «Ре­ли­ги­ју по­е­зи­је». Али, од­у­стао сам од да­љег пре­штам­па­ва­ња «Ре­ли­ги­је» јер пе­сни­ци «не мо­гу би­ти ре­ли­ги­о­зни. За ве­ру је по­треб­на пот­пу­на па­сив­ност пре­ма све­ту и не­са­вла­див гнев за све што ни­је он». Ако је та­ко, ако ре­ли­ги­о­зне вред­но­сти цр­пе […]

Зашто још увек овде нема превредновања?

Објављујући различиту грађу, која нуди индиректни одговор на постављено питање (из наших часописа, књига, електронских медија), текстове настале у распону од 1945 -2007. године , и чији су аутори припадници различитих генерација, и идеолошких убеђења, од којих један више није међу живима (Бранко Ћопић), ми, верујемо, откривамо (на првом месту) неке скривене вртлоге и поноре, и вредности српске књижевности […]

Дневник Претека / Белатукадруз

После смрти, саобраћајац стигне код Бога. Бог га упита: -Сине мој, реци ти мени јеси ли чинио добра људима? – Јесам, одговара саобраћајац. – А јеси ли чинио зла? – Дешавало се. – Е, па кад је тако, ево, испред тебе су два пута. Један води у пакао, други у рај. Бирај којим ћеш. – Боже, […]

ПИСМА ИЗ КАРАНТИНА

Пред крај 2011. године, појавила се, Белатукадрузова књига есеја  Из карантина у нишком часопису UNUS MUNDUS. Ово часописно издање врло критички интониране књиге огледа, ставова, размишљања о горућим темама српске поезије, може се поручити од нишког културног центра. У неким одштампаним примерцима поткрала се грешка. Недостају странице  107-113. Због тога смо решили да те недостајуће […]

Ђаволи су отишли, мајмуни, ипак, нису дошли

Ковачевић је написао роман-фарсу. Фарсе су прво у позоришту игране као међуигре, са циљем да променом тона разоноде публику између два озбиљна дела, а касније су игране као независне целине. Комика у фарсама је сирова, пуна грубих шала и лакрдијашких ефеката. Треба подсетити да овај жанр дубље психолошке подлоге нема, али да га краси ведрина и искреност народног духа дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до карикатуре искривљено виђење света и људских односа. Ако се ДОН КИХОТ Сервантесов може читати, поред осталог, и као једна од изврсних пародија тзв. витешких романа, онда се и за роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА може рећи да представља једну од бољих пародија читаве поплаве романа у послератном периоду (соц. реалистичких, стварносних), као и поплаве мемоара „револуционара“ (југословенских). Ковачевићев роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА их је учинио смешним, гротескним…Фантастично је као поступак веома присутно у Ковачевићевом роману, у оном ужем смислу, као обележје за литерарно приказивање чудесно – језовитог на начин који читаоца и ликове доводи у ситуацију да нису више сигурни у границе између стварности и имагинације. Ковачевићев роман је грађен представама, мислима и сликама створеним уобразиљом у којој се стварност појављује у преувеличаном, тајанственом и натприродном виду, као чудо и чаролија, мора, ужас. Фантастика којом гради свој роман поникла је из дубине митске и идеолошке свести…

Појава романа „Доктор Смрт“

Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера. Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читање ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре очи за историју и српску стварност…. Читајући ову књигу у рукопису, – како сведочи један од уредника – ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама далеким. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима…

КАФА У ПЕПЕЛУ ЦАРСТВА

Динеску је остао уметник, није га „самлела“ румунска револуција, он вас позива на кафу и на доручак, и немојте се изненадити, ако вам усред разговора о стварности која вас окружује, у једном тренутку каже: „Телали су долазили с метром да измере / платна Рембранта и Бројгела старијег, / терајући стада ка који левим оком гледа у прошлост, десним оком у будућност, а трећим оком (јер он рамовима са сеном, / из Ван Гога би цедили уље од сунцокрета“… Јер то је песник га има!) у митског Кита који се насукао, не само у Румунији, „храбар и помосковљен“… Пробајте Динескуову ширу из махала историје…

Изравнања

Чеслав Милош и Александар Лукић певали су о том наметном веку и његовим стихијама и катастрофама и страдањима – одрешито, уверљиво. Убедљивије од многих других песника које су наметале демократије и револуције…

Опуси фактографске поезије (надајмо се да та синтагма временом неће бити злоупотребљена!) Милоша и Лукића изражавају и з р а в н а њ а* (онако како је тај израз разумевала Исидора Секулић)

ОД ТИТАНИКА ДО ТИТОНИКА

Било је пуно савршених или несавршених нихилиста, пуно оних које је гурала воља за моћ…И углавом сви су прошли кроз темељне јаничарске школе владајуће идеологије, и многи су догурали до највиших звања и почасти, до академика и Изабраних и сабраних дела! И сви су описани у јединој историји српске књижевности цекаовца др Деретића. Ко буде веровао Деретићу и његовим ученицима, буде ли неко од њих и написао историју српске књижевности, биће будала! Ниче је знао нешто битно, разликујући „око верно и неверно према сећањима“. (5)

Милош је дирнуо у један битан „проблем“. (6)

ЛЕГЕНДА О САХАЛИНУ

Написао сам толике књиге (песама, есеја, романа), али ме узак круг читалаца памти по неколико песама; официјелна критика, забункерисана у својим официјелним бастионима, чак, не зна ни да постојим. Што је изузетно повлашћена позиција, никако болна, пошто нисам сујетан човек као већина живих које знам. Писаћу поезију до последњег даха, са оним истим жаром са којим сам је писао и као седамнаестогодишњак, јер поезија је – осим што је краљица уметности речи – „једна од уметности која доноси највише“ (Бодлер, који је први то наглас рекао, био је дубоко у праву!) (3)

Заблуда и непоетско, као и Сатана, имају на Земљи своју војску, команданте, књиговође и опсенаре, лепотице и тигрице, отров и анаконде, крокодиле и алигаторе, мочваре и легла, пустиње и поларне ноћи. Међутим, и поезија има своје анђеле и непоткупљиво памћење, страшну лепоту и моћан противотров. Свет је огрезао у заблудама и непоетском и – додао бих да сам поп, свеједно ортдоксни или католички – у великим греховима. Дим из читавог света куља, као испод прозора мога стана из пржионице за кафу: дим лажи* и пакла, свеједно, исто је.

Чуо сам страшне крикове тога анђела, као, изнад кровова, оглашавање гавранова, који не могу да слете, изјутра, јер је снег толико нападао, као на Сахалину, можда, и , ако неком треба да захвалим због нејасног назирања Легенде о Сахалину, онда су то сам арханђел и споменута већ снежна тишина…

Легенда је долазила из сивила огромне тишине и залеђених језера, као контура барске беле јеле на хиљаде миља; и ја сам знао да се она пружа све до граница шума, поларне пустиње, Сахалина у мојим сновима, и знао сам да сам скупио довољно снаге да је испричам : јер је дух те легенде, зачет у вулканским мутацијама и арлекинским хокус – покусима хх века и краја другог миленијума, светлуцав, светлуцавији од ђаволске трулежи, прозревши очајање и наду века који залази, излазио као што Сунце излази…