О српској лепоти / Белатукадруз

(одломци) …. III   У сво­је вре­ме (ба­ве­ћи се срп­ском по­е­зи­јом XX ве­ка) об­ја­вио сам као пи­лот-из­да­ње «Ре­ли­ги­ју по­е­зи­је». Али, од­у­стао сам од да­љег пре­штам­па­ва­ња «Ре­ли­ги­је» јер пе­сни­ци «не мо­гу би­ти ре­ли­ги­о­зни. За ве­ру је по­треб­на пот­пу­на па­сив­ност пре­ма све­ту и не­са­вла­див гнев за све што ни­је он». Ако је та­ко, ако ре­ли­ги­о­зне вред­но­сти цр­пе…

Кад су сви били Тито и друге лажи (4)

Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…

Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.

Кад су сви били Тито и друге лажи (3)

Не заваравајмо се, у српској култури и књижевности 20. века књижевни споменици образују известан поредак, можда чак и идеалан, можда чак и потпун. Само треба имати на уму, барем треба да има увек на уму песник – критичар, Елиотов аргумент: „Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“