Ђаволи су отишли, мајмуни, ипак, нису дошли

Ковачевић је написао роман-фарсу. Фарсе су прво у позоришту игране као међуигре, са циљем да променом тона разоноде публику између два озбиљна дела, а касније су игране као независне целине. Комика у фарсама је сирова, пуна грубих шала и лакрдијашких ефеката. Треба подсетити да овај жанр дубље психолошке подлоге нема, али да га краси ведрина и искреност народног духа дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до карикатуре искривљено виђење света и људских односа. Ако се ДОН КИХОТ Сервантесов може читати, поред осталог, и као једна од изврсних пародија тзв. витешких романа, онда се и за роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА може рећи да представља једну од бољих пародија читаве поплаве романа у послератном периоду (соц. реалистичких, стварносних), као и поплаве мемоара „револуционара“ (југословенских). Ковачевићев роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА их је учинио смешним, гротескним…Фантастично је као поступак веома присутно у Ковачевићевом роману, у оном ужем смислу, као обележје за литерарно приказивање чудесно – језовитог на начин који читаоца и ликове доводи у ситуацију да нису више сигурни у границе између стварности и имагинације. Ковачевићев роман је грађен представама, мислима и сликама створеним уобразиљом у којој се стварност појављује у преувеличаном, тајанственом и натприродном виду, као чудо и чаролија, мора, ужас. Фантастика којом гради свој роман поникла је из дубине митске и идеолошке свести…

Бранко В. Радичевић, Александар Лукић, Душко Ковачевић

Педесет година је пружана прилика апологетици и лажима, наметачкој књижевности, наметачима и лажним демократама. Књижевној критици у служби подземних људи, подземног система… На творца „бивше земље“ – Вођу, контроверзног човека кога су многи песници славили за живота песмама, романима и приповеткама Ковачевић не троши много речи. Следећи примере оних ретких песника који су се усудили да Вођу демистификују, детронизују плативши високу цену (као Александар Лукић, после објављивања његове песме у Књижевној речи – ПОЉСКЕ МУШТИКЛЕ – или нешто пре тога Гојко Ђого објављивањем првог издања ВУНЕНИХ ВРЕМЕНА…), Ковачевић пише (поглавље Сезона лова на ловце).

ПАКАО СРПСКЕ ДУШЕ (1)

Из једног јединог греха титоизма, а њих је било више, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку. Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, робовског постојања.

Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом титоизма, царства Ћесаревог, грехом у множини, не говоре о стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само грех и савест, а пише и прича о нечем другом. – Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину: грех не стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако, нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу, богоборству, сладострашћу, славољубљу…

Тито, празни људи, лаж и истина (1)

Ко се од писаца стасалих у необичној лажи званој титоизам позабавио критиком те необичне лажи? Показатељи:

„Савремена југословенска историографија, без сумње, сноси велики део моралне одговорности за четрдесетогодишње скривање голооточког злочина, који, попут холокауста за хитлеризам, представља злочину круну титоизма…“ (Д. Михаиловић)

Тврдим: ЈУГОСЛОВЕНСКОГ И СРПСКОГ ДАНТЕА СУ ЕЛИМИНИСАЛИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ И СРПСКИ САДУКЕЈИ И КЊИЖЕВНИЦИ.

Доказ: „Једини део слике који нема никакве подлоге у стварности је да су информбировци некакви неплаћени туђински плаћеници. Шпијуни. То доцртавају и стављају у центар слике директни организатори спиритоцидних југословенских затвора за информбировце и људи који су својим денуцијацијама створили каријере. Од заставника до мајора за осам година, на пример. – Шпијуна међу нама није било. Плаћених или неплаћених. Наравно да их је СССР имао у Југославији. Само – није их гурао да се изјасне за Резолуцију ИБ…. Обавештајци СССР у Југославији из 1948. нису доспевали у затвор. Они су сада поштоване чикице. Древне. О државним јубилејима обилазе школе и мекетавим гласом бусају се у прса. И уче ђаку патриотизму. Или су већ испраћени са света уз говоре пуне раскошног патоса…“ ( М. Поповић, УДРИ БАНДУ, стр. 28 – 29).

Појава романа „Доктор Смрт“

Српски књижевни часописи одавно не објављују овакве књиге, нити ће у скоро време. Они су навикли, као и ждребад, на чекање коцке шећера. Калигула је свога магарца поставио за члана сената; и овде сањају, одувек су више о томе сањали – да буду постављени. Ми не знамо да ли ће овај аутор наставити да пише и написати још неку овакву књигу? Можда и хоће?

Читање ове књиге је и спасоносно, да не кажем лековито, јер ју је писао и написао даровит човек, стоок, изванредног слуха. Писац има уши – добре очи за историју и српску стварност…. Читајући ову књигу у рукопису, – како сведочи један од уредника – ослобађао сам се страха, индивидуализма, скептицизма, јалових мисли, и мислио сам слободније о далеким путовањима, и земљама далеким. Зато сам био први у уредништву да је објавимо, одмах, и у целини, а не у наставцима…

Кад су сви били Тито и друге лажи (5)

Књиге које су раскринкавале ту лаж биле су осуђене да буду књиге без будућности. Такве су књиге биле заточене још у рукописима. Таква је ова књига. Такве су и неке друге. Поновићу оно што сам написао поводом споменуте Јагличићеве књиге о мартирима: Ово је наравно тешка књига, као и „Записи из мртвог дома“ Достојевског; али ово је књига, пре свега, о томе, како је придављивана једна друга Србија, крвнички и немилосрдно, да би се трасирао пут и доминација шкарта – људског и уметничког.Исприповедана је бриљантно, уравнотежено, мајсторски… Узгред буди речено: ”Заветине” су објавиле електронско издање овог Јагличићевог рукописа, крајем 2003. године. Аутор дуго није могао да нађе издавача који би овај рукопис одштампао. Тај изврсни рукопис избегавали су да штампају и пријатељи, оне друге да и не спомињем. У чему је ствар? Ваксман тврди: Да бацимо глава – писмо / јесмо л’ живи или нисмо? / Живот нам је сасвим сив, / питамо се, ко је крив?
———————–

Комуниста нема више. / Ко нам сад то крви сише? / Јебем ли вам глупог свеца, / па њихова мудра деца / (Милан Ваксман: СРПСКА ШКОЛА или Добро јутро комшије, лаку ноћ марсовци, Библиотека “Маргина”, Београд, 2004, стр. 80)

Кад су сви били Тито и друге лажи (4)

Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…

Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.

Кад су сви били Тито и друге лажи (3)

Не заваравајмо се, у српској култури и књижевности 20. века књижевни споменици образују известан поредак, можда чак и идеалан, можда чак и потпун. Само треба имати на уму, барем треба да има увек на уму песник – критичар, Елиотов аргумент: „Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“

Кад су сви били Тито и друге лажи (2)

Писац Јагличић је, суочавајући се са својим досијеом у полицији, био у прилици да се упозна са старцима који су читали своје досијее, и који су пристали да писцу – сведоку, испричају своју животну, трагичну и стравичну причу. Жртве чувених робијашница – сремскомитровачке и пожаревачке Забеле – пре свега, у рукопису браћа Максимовићи – или неки други политички осуђеници, испричали су такве ствари, од којих се човеку и читаоцу најежи коса на глави. Јагличић је имао снаге и петље да се суочи са великом табу темом. Што до сада, у српској литератури, нико није учинио, ако се не варамо. Грађа од које је Јагличић морао поћи, нису само досијеи његових јунака, већ и многе друге ствари. Ту грађу је имагинација даровитог песника – успешно сварила, савладала, и зато је Јагличићев рукопис довршен, документован, убедљив и занимљив.

КАД СУ СВИ БИЛИ ТИТО И ДРУГЕ ЛАЖИ (1)

Пре неколико година, када је почело приказивање филмског полицијског фељтона БАЛКАНСКА ПРАВИЛА, велико број људи био је у окаснелој прилици да понешто сазна о „великим спавачима“ међу најпознатијим уметницима, које је полиција користила некада као своја „средства“. Понављање те опоре и стравичне истине, после тога осредњег филма, није више актуелно: било је потребније нешто храбрије, што би водило потпуној, коначној истини: откривање имена и идентитета тих наших славних уметника и иних који су се бавили недопустивом доушничком делатношћу: а за то Г – дин Албахари нема „ону“ ствар!

Давид Албахари је написао једну врло занимљиву књигу , која није ни роман ни аутобиографија у правом смислу речи (строго гледано), о преводиоцу и писцу – жртви – службе државне безбедности – претходног и овог режима.