Песник Александар Лукић у Москви, 2012. (Фотодокументација „Заветина“)
Мислио сам да ћу полудети током деведесетих година ХХ века.
Бејах на корак од санаторијума, трагајући
за смислом живота, и истином.
Стварност тако ужасна лепила се о мој живот
силовита беше њена ударна каписла.
Свака шуша претила ми је чини се по задатку,
или сам им личио на шимпанзу.
Неки војници са шапкама и петокраком ушрафљеној на њој
натакнутим на главама, враћајући се са фронта, псују.
Наоружани до зуба, у парку репетирали су машинке
и уперили цеви у мене, оптужујући ме као издајника.
Два километра спроводили су ме уз пут на готовс,
до касарне а тамо: непознат официр високог ранга
као да ме је годинама чекао
да му дођем лично на ноге
промрмља уносећи ми се у лице:
одсечно: – А ти си значи то копиле! Ти си тај,
самозванац који пљује на наш рат?
Трудим се да заборавим ту несносну јеку ужаса
последње деценије ХХ века. Претње хапшењем
чланова моје најуже фамилије: жену ми прогласише
за окорелог убицу, синовца такође,
а брата тихо убијаше још од дана Титове смрти.
Он је на време прозрео намере политичке какистократије
шта рећи како рећи да то беше узалуд –
осим тих неколико књига штампаних о свом руву и круву
у симболичном тиражу.
Како се свршила та деценија, свима је познато.
Доста је главних јунака изгубило главу.
Неки од њих испалили су метак себи право у слепоочницу.
За њима оста небројено удовица.
Задојених жељом за осветом и мржњом,
љубав за старим временима у њима не јењава.
