камен најдуже одолева. са црногорског приморја, лето 2013. фотодокументација заветина. снимак шоле
Мој живот губи се некамо.
Весло вуче чамац реком.
Узде затежу од мене ка мени,
хајд кочијашу. Брзај.
Нота од пене, прсла комета,
пада низ гребен бездана и пуца.
Бродица – душа, чапља куса
плови пустим крајем. Нека јој.
Џабе помињем прошло доба,
динар поткован златном подлогом.
Љуспице рима, моје сродство,
иста крвна група, од рођења –
златоносни песак бујица ваља
коритом реке крајем маја –
позив ми стиже – потајница кључа
навире из чежње да пођем у завичај.
Еј, ти, доста са шалом,
надживе савременике
угојене бикове сатеране у тор
кланице. Не мешај карте.
Планински венац Звижд
с јесени постаје друга прича,
празна мањерка – кожа овце
калуше обешена о грану.
Чуј, бајка се брзо сврши,
за њом певају жалосна песму.
Покојник пође преко брвна у вечност,
склањајући се из живота у страну.
Потом опет с пролећа
трешња цвета, за мразом,
беле кокице оспу грање.
Чежња за љубављу,
чежња за драганом
јаче од магнета привлачи.
_________ из рукописа „Псовке“ (2013)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 