„ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ … ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ“ / Александар Б. ЛАКОВИЋ

Белатукадруз, Moara parasita, Браничево, Пожаревац, 2012

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950-) : испод Калемегдана; шетња; почетак априла 2013; снимак Шоле Соколовић (не може се преузимати без одобрења песника)

Бела Тукадруз (алиас М. Лукић, 1950-) : испод Калемегдана; шетња; почетак априла 2013; снимак Шоле Соколовић (не може се преузимати без одобрења песника)

Песничка књига Moara parasita књижевника Мирослава Лукића (р. 1950) чији је псеудоним Белатукадруз, углавном потиче пре 1995. године, уз напомену да су поједине песме из тог периода умеђувремену прерађене, као и да је накнадно уврштена и већина нових песама. У њеном тумачењу прво треба поћи од „минимума“ искуства и доживљаја као предубеђења које читалац призива из свог сећања и из свог полузаборава („Поново сам пронашао све оно што сам\ заборавио, потиснуто дубоко, препатио“) приликом првог сусрета са импулсивним, наративним, медитативним и, „до раздирућег бола“, искреним стиховима, по угледу на Блока („Блок је волео само голу истину“). Нарочито, при пријему самог имена књиге, који је због учесталости и у другим песмама из његовог песништва, заслужио вредност тематског сублимата односно симбола и\или парадигме песниковог и нашег окружења. У епилошком тексту песник признаје да моћ теме бира песника, а не обратно („симбол пусте воденице се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму“).

Наиме, насловна синтагма „пуста воденица“ (превод са влашког језика) у песништву Мирослава Лукића је не само кључна и доминантна синтагма, већ и фантазмогорична слика и опсесија, која је у међувремену, чак и када се не користи учестало као раније, прерасла у својеврстан значењски тематски стожер, чија је одлика вишеслојевитост и семантичка усложеност. Она се огледа у томе, пре свега, у значењским конотацијама придевског састојка поменуте синтагме, која се, на први поглед, тиче губитака, немаштине, напуштања, празнине и нестајања („сваки губитак (ствари, или вољеног бића)\ има свој траг: белег на небу, безграничну моћ“) односно „енигме смрти, пустоши и нестајања“ како каже сам песник, који су наш вековни и циклични усуд и удес. Затим, спецификум се достиже и именичким присуством, који је заиста поливалентан. Наиме, воденица, у нашим просторима и сећањима, поседује два значењска нивоа. Један се односи на исконски и магијски чин односно на насушност потребе справљања основне животне намирнице – брашна, и то помоћу два вечита и исконска елемента, као основних покретача и реализатора тог процеса. Да, реч је о води и камену, који су доминантно присутни у нашим животима, у нашим страховима, у нашим сновима, у нашим ритуалима и обредима, као и у свим светским митологијама. Да не заборавимо –  водом се крстимо. Вода нас испраћа из земаљског станишта. Испод камена боравимо у смрти. Међутим, у нашим апсурдима и парадоксима (који су и суштинска карактеристика наше стварности) уочавамо још једну нашу аутентичну особеност тачније очигледну супротност назначеним сазнањима. Воденица је, подсетимо се, и демонско станиште упркос њеној моћи која се заснива на митолошкој потенцији фетиша какви су вода и камен. Штавише, и име тих запамћених злих и застрашујућих становника воденица, под окриљем мрака – вампира, потиче из нашег језика и из наше прастаре митологије. Они су наш спецификум. (И њихови све бројнији потомци – „вампировићи“.) Ушли су и у српску литературу, још у деветнаестом веку, и у њој се задржали. И данас их радо помињемо. И поредимо са данашњим житељима нашег животног окружења, које је заправо само привид, лажна представа и присилна конвенција, а не права и потребна нам реалност.

Стога се оправдано питамо у ком онда контексту и у којој размери, у овој пригоди, песник Мирослав Лукић опесмотворује помињану митолошку и насловну синтагму, јер како нас песник упозорава Moara parasita поседује и лице и наличје, као и све друго око нас, уосталом, што је и песникова призма доживљаја околног света у лику свеприсутног неслућеног и неочекиваног контраста. Штавише, песник Лукић тврди да у сваком лицу обитавају и трагови наличја, и обратно. У истој појави су и аверс и реверс, иако се уочава само један од њих.

Већ у песмама првог циклуса-књиге Тамо где се секу месечева линија и стабло посвећеног дрвета, јасно се очитује песников статус, овде и данас, уз видљив ореол наше блиске прошлости, која се полако удаљава од нас („Туга се спустила до корена свега“).

Очигледна је владајућа фрагментација појединца и колектива („Целина је разбијена на мноштво делова“; „Распет сам и распети смо, у себи, тајно“). Затим, претеће апокалипсе („Ово је земља гробља, врана“; „Баук – нечисте силе кружи Србијом, селом\ и храни се бисерима и мраком“), као и обезнађеност („Душа је овде раздушена“), али и отуђеност и одбаченост у језу и мрак („у ћошак одгурнут“). И све присутнија изгубљеност и удаљеност од свог прволиког ипостаса („све нас је мање у нама, све више – ван“). У песниковом и нашем окружењу преовладавају апсурд и анархичност („Хаос је нашао своје пристаниште“). Посебно су значајни опредмећеност, осећање непотребности, али и личне обешчашћености и обезнађености, за које је формиран нов и неразумљив животни став („Одлагање\ је постало начин живота;\ ћутање; гушење; мучење; лагање“). Делују нестварно, узалудно и иронично песникова неприхватања додељеног му станишта („Другом кругу и другом поднебљу припадам.\ Не овом … Ја живим за оно што ће доћи, и потајно се надам“). У једној од ненасловљених песама Лукић сублимише горку и болну слику додељеног нам света у кратким стиховима-јауцима-јецајима: „Грозан је и неправедан\ овај систем: убија сваку наду,\ убија Бога, убија личност“. Цитиране су стихове, иначе, подстакле демонстрације зиме 1996\97, а вероватно и сећања на раније демонтрације, што очитују и сами наслови песама. Песник не заборавља и наше незнање, непросвећеност и сујеверје („Незнање и заборав су, изненадни снеже,\ Бакшиш који дели ђаво“; „Предрасуде су затравиле свет, историју“).

У песничком садржају преостала четири циклуса-књиге-поеме Песме из романа, периодике, бележница; III; IV и Необичан сусрет, преовладава положај књижевности и књижевника, данас и овде, што очитују и следећи Лукићеви везани стихови:

Аугустину Ујевићу или Јовану Дучићу

тзв. наследници, следбеници – савременици,

купљени јефтино, дорасли нису,

ни у најбољим тренуцима, на граници

својих бунила и булажњења, серија

које плаћени критичари хвале, као висока

достигнућа. Имитаторских таписерија

има превише, као и површних оцена, „од ока“.

Белатукадруз, и досуђени му књижевни свет доживљава кроз контраст између његових кључних речи у поменутим условно речено, циклусима. На једном полу су Мајстори и Хиперборејци, а на другом су Дрвена Марија и Господин Комедијант, који су сликовито, иронично и медитативно представљени. И које читалац може лако препознати или пак, замислити.

У завршном „уместо поговора“ прозном тексту Лукић додатно представља статус српске књижевности у двадесетом веку („Српска поезија после Винаверове смрти … до те мере је лишена иницијативе, приклонила се нестваралачким илузорностима и, неспретности, несабраности, ситним душама… Србија је у другој половини Наметног века потонула у наметне илузије, потонули су и песници, јер је то постало нормално стање њихове свести“). Тешко је одолети и не навести поједине Лукићеве одреднице које се тичу песника и песништва: „енергија заблуде“ (синтагма преузета од Шкловског), „фарисеји“, „каријеристи“, „повијена кичма“, „партијски магарац и догмат првог реда“, „бешчашће“, „пакао“, „страшила“, „паланачки тријумфализам“, „надуване величине“, „огрезли у близини власти, корумпираности“…

Контраст је и једна од парадигми песникове и наше животне угрожености и ситуираности, али и основни песнички поступак, не само у овој књизи Мирослава Лукића, као и транспарентна илустрација песниковог хабитуса и доживљајности смисла, живота и света, за које је, понављам, потребан опрез, јер, како песник поручује „Оно што изгледа далеко, сасвим је близу“. И обратно.

У контрасту је једноставно, све што нас окружује, све што нас испуњава, све што нас плаши, све што сањамо, све што нас омеђава и уздиже, све што ми истовремено и јесмо и нисмо.

У контрасту је и смрт, на пример: „Смрт га је довела до дна,\ до неописивог виђења:\ до анђела што певају, из сна,\ до – лествица небеских, привиђења“. И смрт је састојак реалности. Она је природна појава. Човек је истовремено и прихвата и не признаје. Она је ту, увек уз нас, ближа од многих других појава, али се у њену коначност сумња, не само код верника. Али њен контрапункт или дијалектичка узајамност са својом супротношћу је јединствена у Лукићевом песништву: „Нико није нестао, сагоревши до краја;\ пепео и јорговани рађају лепше од прворотки“.

Иначе, оваква рецепција смрти, која је превасходно умрежена у песниковом промишљању и доживљавању и околине и искона, треба подсетити да она, како аутор воли рећи – несвесно, проналази упориште у нашем националном доживљавању смрти. Наиме, у нас и у нашем сећању смрт није коначна, као што ни највећи српски јунак-мит Марко Краљевић није умро, већ се повукао у пећину и дубок сан. Дакле, смрт је макар кроз сан одложена или наговештена као привремена. У сваком случају, одсутна као коначност, у нашем колективном памћењу.

О томе сведоче и следећи Лукићеви стихови који се не односе само на смрт човека („Бујна су врела гробова. Из њих ће шикнути\ гејзири, као руда из богатих рудника.\ Све истине су сахрањене овде. Овде ће никнути\ поново“), него и на смрт поезије и песника („Поезија је опасна, неуништива материја.\ Из сваког необележеног гроба једно око гледа“; „Мртви песници животворнији су од многих живих“).

Важно је рећи да се као кључна реч и симбол Лукићеве најновије и обимне песничке књиге (преко десет хиљада стихова) намећу духови, како је иначе ословљен и епилошки текст, у којем је подтекст управо насловна синтагма. Али и њихова круцијална одлика и права суштина. Moara parasita учествује и у другим деловима књиге, иако се и не помиње непосредно. Песник, дакле, поседује моћ да пева и о ономе што се не именује званично, већ само наслућује и од раније подразумева. Штавише, поседује моћ да тек пева и о ономе чега привидно нема. У тој функцији су и духови као симболи и кохезиона нит, али и као медијска средства у нијансама пријема стихова („Писање је бескрајни дијалог са Духовима, улазак у Све“), који се „препознају по патњи“, који су и пресек времена („Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и непостојеће жели да поново буде рођено“), али и пресек мртвих и сенки („Колоне мртвих промичу као сенке дрвећа“).

Треба напоменути, зарад правилно доживљене импозантне енергије и нестишљиве моћи Лукићевог виолентног духа као оправданог императива у пријему и процени света, смисла и живота, да за њега (духа), пре свега, одговара промисао Андреа Жида, коју је Белатукадруз присвојио: „Дух неспособан за бунт и огорчење безвредан је дух“.

Можда ће звучати неочекивано, али опреке има и унутар онога за шта се песник грчевито залаже – „Ја хоћу да сачувам све … Хоћу заборављени мирис“. И чему је посвећен („Кад бих се лако одрекао оног што је вишак\ у мени, у сећању, чини ми се, угасио би се\ жар испод пепела“). Дакле, има контраста и када је реч о вечитом сукобу између памћења и заборава и њиховом дијалектичком међусобном преплитању, иако је евидентно за који се пол песник определио и животом и певањем, јер, „Заборав је ризница богатија од свих сећања поколења“. Он не може (то је јаче од њега, то је у основи његовог бића), да и у оном у шта заиста верује не види и не представи и оно супротно и неочекивано: „Учи да ћутиш са заборављеним стварима, да би\ могао да их чујеш. Видећеш да су вределе\ баш оне изгубљене ствари“. Све је дакле у извесном зачараном и узајамном кругу. Све је супротно другоме, као и његово ја, мање или више. Све је у потирању другога, иако се у другоме наставља („Све ће бити сачувано за друго време\ ако сагори на ломачи“). Свака ствар и појава, па и појединац и колектив, поседују истовремено у себи и свој плус и туђи минус односно свој минус и туђи плус. Све у себи садржи своју негацију, на шта су нас упозоравали и антички мудраци.

Песник чак, даје још једну димензију свом певању у оквиру легитимног контраста, којом се стваралаштво представља као божји дар. Неочекивано, али данас прихватљиво, чак и дар-таленат сенкама, иако оне уопште поседују негативан предзнак, а што песник додатно појашњава („Сенка је чиста, неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара и да чини ствари, чијег смисла није свестан“). Песник Лукић не само својим цитатом из епилога („Пишући стихове и есеје, спроводио сам синтезу свесних и несвесних садржаја, приводећи у свест архетипске ефекте“), него и својим опесмотворењем прошлости и сећања, подсећа нас на Јунгово промишљање да су само песници и уметници у стању да архетиповима дају индивидуални печат.

Овакав Белатукадрузов контраст као значајно и моћно песничко средство, у којем се ништа не треба глорификовати, јер и у томе, што би се с разлогом могло славити, дремају самоништитељске варнице; у којем се ништа не сме дубоко понижавати и критиковати, због, у њему од стране песника препознатих резидуа-симбола онога што се апологоетски приказује. Овакав песников став није само неочекиван и занеобичен, на први поглед, већ је и јединствен, иако филозофски потпуно оправдан, као и потребан и препоручљив свима нама, јер су наше емоције предубоке, без контролника и без мерних инструмената. А и Островски нас је упозоравао да је осећај за меру права мера свега.

За књигу песама сачињену од пет циклуса-књига-поема која броји више од сто шездесет увезаних песама и поема (од којих поједине са двоцифреним бројем сегмената) са прозним епилогом и поговором, на преко три стотине страница, али са заједничком линијом садржајности и са сталним не тако агресивним изменама и истраживањима унутар самосвојног и доследног песничког поступка, потребно је, макар побројати још неколико значајних и битних карактеристика односно посебности и аутентичности Лукићевог песништва, које су ипак и особености не само песничког бића, већ и самог човека Мирослава Лукића, јер између њих једино постоји знак једнакости, што је и предуслов правог песништва.

Посебност Белатукадрузовог исказа јесте згуснуто и импресивно присуство природе, завичаја. Сведоци смо дескрипције и екфразе које су разбарушене, сликовите, емоционалне, убедљиве. Све може бити Лукићева песма. И биљни свет, и пејзажи, и птице, и топоними завичајни, нарочито реке. Упечатљиви, снажни, инспиративни описи, увек лоцирани у неколико спојених стихова, са утиском доживљености и присвојљивости, утичу на суд да песнику припадају дескрипције и екфразе у стиховима које читамо. Штавише, управо у предметима и појавама о којима песник „мора говорити“, можемо спознати песникову припадност природи, завичају, земљи, а не само песми. Све оно о чему песник Лукић пева јесте и део песниковог бића, толико колико им посвећени песник безрезервно припада, што га и чини не само свесног свог идентитета, већ и зависног од земље, завичаја, природе. Ево једног примера илустрације граничника и топонима песниковог завичаја кроз времеплов, као и песникове сталне затечености у њему:

Млава, Стиг, Звижд и Браничево.

Млава и Пек. Брегови од чоје

на којима рађање сунца, или залазак,

везе ибришимом сусрете моје.

Главичица. Гроб на змијском гнезду.

Трешња дивљакуша на могили Келта.

Природи припада и свет незаборава, и обратно („сећање сећањем открива\ непознату лепоту пејсажа – низ брег … се слива … претходница потпуног сазива\\ слика, звукова, љубав, мржња, страх“).

Још једна посебност Лукићевог песничког поступка јесте песниково стално испитивање моћи стиха, песме и песника. То чини на више начина и не само спорадично. Благодарећи Белатукадрузовој ерудицији и значајном присуству бројних светских књижевника, сликара, вајара и филозофа, као и њиховим наговештеним мудростима и стиховима, песник успева да достигне метатекстуалну значењску раван. Међу тим прозваним личностима треба посебно издвојити Јануса који је парадигма песниковог сагледавања света, историје, филозофије, смисла и опстанка. Из издвајања Јануса следи и утисак да је завидно присуство светских митологија и религија односно њихових сегмената која су заједничка нашим просторима и временима. У таквом интертекстуалном приступу посебну помоћ издашно пружа и цитатност која је у песми подтекст односно контекст односно збирни палимпсест. На пример, у краћој песми Рудници чудесни … одлагања од четрнаест стихова затичемо преименовану потенцијалну грчку богињу Викторку, затим Силу Светог духа, као и следећа два библијско-литургична цитата: „Светиње светима“; „Они и оне што изабраше Барабу“. Исту улогу преузимају, у овој пригоди, спорадичне фусноте, које су, иначе, белег Лукићевог стиховања, очите, на пример, у његовим одабраним песмама за период 1993 – 2003. године под насловом Las vilajet (анонимна хроника), објављене 2010. године. И таутолошке фигуре су допринеле већем размаху замишљеног и планираног семантичког наноса стиховања.

Ипак, Белатукадрузов пренапрегнут везани стих, у циљу да наметне његов поглед на свет и нас, у својој згуснутости, каткад, без очигледног разлога, сачува вишак у својеврсним микро ређалицама, а још ређе песников стих се због неопесмотворености загрцне, значењима и медитацајима преоптерећен и истима посвећен, али и присутан не омета матицу песме и њену замишљену фукцију и target-циљну зону. Ови разуђени и наука би рекла – статистички несигнификантни „испади“ посебно је изазвала песникова и примарно присилна и последична добровољна изолација, као и извесна Лукићева скрајнутост из „рука руку мије“ књижевних кругова уз константно прећуткивање, па и игнорисање његових књига од стране подмитљиве и клановске књижевне критике, што није био случај са његовим првим књигама које су биле здушно и искрено поздрављане и дочекане од тих  истих критичара.

И на крају, мада је могло и на почетку, намеће се двојба да ли је Moara parasita односно „пуста воденица“ само сликовита представа досуђеног нам станишта према којем изражавамо очевидан, али залудан бунт. Или је пак у питању и дефинитивна парадигма нашег времена. И српске књижевности „Наметног века“. Али, и свих нас. Па и самог песника Белатукадруза алијас Мирослава Лукића.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s