………………………..
( Dario Hajrić | ) Pismo studentima obiluje slučajnim ili namernim nedorečenostima, pojmovnom zbrkom i nelogičnostima. Nesuđeni nobelovac pojmove narod i nacija koristi kao sinonime iako oni to nisu, meša legalitet i legitimitet i pogrešno interpretira ekonomske i političke procese o kojima govori. Ne, tržište u Srbiji se posle Petog oktobra nije „liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma”. Tržište Srbije je i dan-danas osakaćeno monopolima s jedne strane i prašumom regulative s druge, sa srednjom klasom desetkovanom potpunim privrednim kolapsom devedesetih i galopirajućim ekonomskim raslojavanjem, te nedostatkom povoljnih kredita za osnivanje preduzeća. U svemu tome, od postulata neoliberalnog kapitalizma (o kome autor ovih redova nema dobro mišljenje) malo čega ima. Zanimljivo je da Ćosić nešto kasnije navodi kako bi država, između ostalog, trebalo da bude i jeftina, čime se – očito i ne shvatajući to – sam hvata jednog od postulata neoliberalizma! Dalje, ključni pozitivni ishodi petooktobarske revolucije nisu „izlazak iz međunarodne blokade” i „ostvarivanje političkih sloboda u javnom govoru” – oni su posledice nečega daleko većeg. Stvarna pobeda Petog oktobra je (trebalo da bude) uvođenje načela smenjivosti i demonopolizacija političkog polja u dotad samo nominalno višepartijskom sistemu – ali nije neobično što takva promena prolazi ispod Ćosićevog radara. On suštinski nije imao problem ni sa nedemokratičnošću jednopartijske SFRJ, već samo sa njenim ideološkim predznakom. Zamenite komunizam nacionalizmom, a multietničnost jugoslovenstva uniformnim srpstvom, i preostali Ćosićevi problemi sa sistemom postaju kozmetički.
Time dolazimo i do pitanja ideologije. „Otac nacije” navodi da su sve ideologije prošlog veka okončane u porazima. Ta teza nije Dobričina – pre njega zastupao ju je Danijel Bel početkom 60-ih godina XX veka, da bi je tri decenije kasnije u novo ruho ogrnuo Frensis Fukujama. Obojica su trenutni status kvo proglasila krajem istorije. Zanimljivo je to što se Ćosić danas pridružuje tom rekvijemu za ideologije, bez obzira što je u telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem 8. juna 1991. rekao: „Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…“ Na stranu zaokret dostojan Aleksandra Vučića – možda je Ćosić u proteklih dvadesetak godina odista postao obožavalac (neoliberala) Fukujame – problem je u tome što on svoje ideološke naočare očigledno ne primećuje. Pitajmo ga jesu li mu na nosu i spremno će se zaogrnuti plaštom manhajmovskog slobodnolebdećeg intelektualca, nedodirnutog ma kakvim velikim narativom. No Ćosićeva ideologija i te kako postoji i, različito intonirana, progovara iz gotovo svakog političara koji se u poslednjih četvrt veka u Srbiji domogao makar komadića vlasti: ona reži sa sastanaka radikalske Centralne otadžbinske uprave, preti sečom ruku u najmračnijoj fazi Vuka Draškovića, podstiče na rat protiv ostatka sveta na mitinzima SPS-a, dodaje šibice paliteljima ambasada u čijim ušima odzvanja Koštuničina labudova pesma, gurka Tadića u Dodikov zagrljaj, a najnoviju inkarnaciju dobija u našističkim spiskovima nepodobnih. Ta ideologija nije čak ni nacionalizam, zato što Ćosić i razni ćosići ne snuju modernu naciju kao zajednicu slobodnih građana, nego suštinski hantingtonska borba civilizacija svedena na lokalne okvire. Sam poklič „Borite se!” u njegovoj izvedbi zato deluje kao groteskna parodija Heselovog „Pobunite se!”. Ćosić, naravno, ne želi pobunu. Pobune mirišu na barut revolucije, i u njima može biti oštećen sistem na kome su njegove ideje uspešno parazitirale svih ovih godina. Iako državu proglašava „invalidnom” a društvo opisuje kao „antropološki i mentalitetski dekadentno”, ne poziva nas da se borimo ni protiv oligarhije bogatih (premda je uzgredno pominje s negativnom konotacijom), niti protiv političke klase, iako stidljivo protura da mu ni ona baš nije po volji, a ne diže barjak ni protiv glomaznog državnog aparata, protiv koga, reda radi, gunđa uprkos tome što mu on i dan-danas objavljuje knjige u ogromnom tiražu. Umesto svega toga, Ćosić traži nedefinisani „preporod”, koji je sav u funkciji stvarnog cilja borbe, a to je širenje onoga što je on proglasio istorijskom istinom o srpskom narodu – narodu koga je „demonizovao i ozločinio neprijatelj”. Reforma države i oporavak društva za njega bi suštinski bili nepotrebni da nisu oružje za bitku s neprijateljem koji nije do kraja definisan. Ipak, iz teksta se nekako da razabrati da najverovatnije nisu posredi Tolkinovi orci, nego prve komšije i neizostavni Zapad. Zvuči poznato, zar ne?
Povodom dveju stvari ipak treba da budemo saglasni sa Dobricom Ćosićem. Prvo, njegova senka jeste duga. Njome su zaklonjeni gradovi pod opsadom, izbegličke kolone pune ljudi s praznim očima i nebrojeni grobovi onih čije se male sudbine nisu podudarale sa mapama koje su po salvetama iscrtavali on i njegovi ideološki učenici. U njoj se krije i duh malignog sistema koji je pojeo godine generacijama sa istočne obale Drine, duh ksenofobije i kolektivne paranoje koja postaje samoobistinjujuće proročanstvo u svom najgorem obliku. U toj senci klija i jedino što Ćosić zaista želi da prenese sledećoj generaciji: seme nikad do kraja dosanjanog zla. Drugo: da, prošlost, kao što veli Ćosić, „niti može, niti treba da se vrati u bilo kom vidu”. Upravo zato generacija na koju je pismo adresirano mora da shvati da će se na ovim prostorima moći izboriti za svoje mesto pod suncem samo ako konačno okrene leđa ne samo ideolozima zle prošlosti već i okoštaloj političkoj klasi, i ako konačno sama počne kritički da promišlja stvarnost u kojoj živi.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 