О СТВАРАОЦУ / Иван Иљин

Ево ко с пуним правом тражи за себе слободу, претендује на њу и долази до ње. Она мора да му буде пружена и обезбеђена, да нико ништа не би смео да му прописује и да му никаква људска власт на земљи не би бранила да ствара како му је Бог души одредио… Никаква инструкција споља не сме да ограничава његово духовно сазрцање; њему не треба говорити „ради тако“ и „нестварај то и то“. Јер свака претходна цензура смета његовом стваралаштву и свако прописивање сузбија његово надахнуће Ако је он само довољно прожет осећањем одговорности, свако мешање са стране је излишно. Јер стваралачки облагорођен човек је предан Највишој моћи у Највишој димензији; он од ње добија своје усмерење и њој се повинује; и стога њему мора бити пружена слобода стваралачког мишљења. То није слобода да се чине злочини или преступи. То није ни разузданост којој је све дозвољено. То није ни право на разврат, на баналност и на неукус. Али то јесте право на слободну стваралачку молитву; то јесте слобода савесног и одговорног Богохваљења…

За такве људе треба чинитисве како би се прошириле њихове земаљске могућности и како би им се олакшао процес њиховог стваралаштва. Уколико је таквом човеку неопходан стваралачки мир, њему треба обезбедити тишину и безбрижан_живот. Ако му је потребна мермерна громада да би из ње створио нешто налик Микеланђеловом „Давиду“, треба се побринути да тај мермер обавезно стигне у његову мајсторску радионицу. Уколико он машта о новој, невиђеној виолини, која ће производити анђеоску музику, треба му помоћи у остварењу тог сна. Уколико му  је у његовој лабораторији потребан нови апарат за регистрацију људске ауре, неопходно је учинити све како би му се жеља испунила. Његово општење са спољним светом – с природом и с људима – мора му бити олакшано колико год је то могуће. Треба га поштедети оскудице и немаштине. Треба га изоловати од грубих, простих и наметљивих људи. Не сме се допустити да он, слично Леонарду да Винчију, цео живот тражи себи прозаичну или вулгарну зараду , мимо свог надахнутог позвања. Он не сме цеоживот да трпи немаштину и да се бори с дуговима попут Рембранта, Бетовена, Гогоља и Достојевског. Не сме се мирити с тим да њега, попут Шопена, прерано отерају у гроб сиромаштво и глад. Недопустиво је остављати га незаштићеног у опасном часу, кад некакви порочни  и зли авантурдста налик Дантесу  Мартинову, крене на њега, као на Пушкина и Љермонтова, да га убије у двобоју. Напротив, његов животни пут мора бити заштићен и поравнат како би он слободно могао да се посвети своме надахнућу, стварајући своја најбоља дела и исказујући своје визије за вечност. Јер у таквом човеку заиста струји Божија бујица, а његове речи и песме ослушкују анђели.

Аристотел је једном рекао да је човек „слободан од природе“ у случају ако је способан да има своје мисли, а не само да прихвата туђе; уколико је он пак слободан од природе и износи своје властите мисли, њему је неопходно „слободно време“ како би смишљао те стваралачке идеје. Јасно је да овде није реч о обичним и којекаквим мислима, већ о идејама и концепцијама које се примају духовним оком и духовним слухом из саме суштине универзума.

„Доколица“ радног човека своди се на нерад, разоноду и забаву, спорт или дремеж. Доколица стваралачког човека посвећује се усредсређеном сазрцању, напрегнутом раду, истинском стварању – каткад_великој муци – а каткад потпуном блаженству. Препуштајући се својој „доколици“, стваралачки човек одбацује све несуштинско, механичко и случајно, да би живео само од суштинског, органског и нужног. Он не живи расејано, безбрижно, већ усредсређено. Он се ослобађа свих субјективних каприца и произвољности. Он се удубљује у „унутрашњост“, у дубину; али не просто у просторе својих субјективних доживљаја, успомена, фантазија, већ у сферу предметног бића, како би перципирао његову суштину, како би је сачувао и изразио у верној и тачној форми. Људима из његове околине се управо због тога чини да је он „одсутан“ и да не види ништа око себе; али то само значи да је он присутан негде на другим „местима“. Они га неретко сматрају „сањаром“ или „фантазером“ и сврставају га у „песнике маштаре“.

Само малобројни, који су повезани са духовним искуством, знају шта он доживљава и шта се у њему збива, зашто му је преко потребна слобода и чиме он испуњава своју доколицу. Јер, у ствари, његово спољашње ослобађање и његова привидна „расејаност“ служе некој унутарњој спутавајућој нужности, и његова драгоцена доколица, коју је Пушкин волео да означава речју „лењост“, испуњена је напрегнутим сазрцавањем или духовним ослушкивањем. Он, који је слободан, спутан је као нико други; њему слобода служи да схвати те унутарње нужности и да  следи „.њихове захтеве. Он нипошто не може да измишља шта му је воља; њему није препуштено да произвољно изумева или да „конструише“ по сопственом нахођењу. Он мора да буде пажљив – да „ сазрцава“ и да „слуша“. Он је позван да се „удубљује“ у предмет све док тај предмет не овлада њиме. Тада ће он осетити да је у његовој власти; или, спознајно говорећи, он ће осетити да види предмет снагом очигледности. У том стању он мора да се налази све дотле док се предмету не прохте да говори преко њега, и док он сам не осети да је спреман да постане „оруђе“ свог предмета и да почиње да живи његовим „пулсом“ и „дахом“. Тада ће он добити право и основ да изрази доживљени садржај – да га излије у форми сонета, романа, сонате, статуе, слике, истраживања, философског „описа“, богословског трактата, проповеди, новог закона или зрелог савесног поступка. И тада ће његово дело изникнути кроз њега, а не само из њега. Он ће бити као „цевница“13 свога пред-мета, његов посредник и гласник. Можда неко у њему чак зачује харфу Божију.

То што он перципира и сазрцава је објективна предметна суштина бића, у које човек мора да проникне – и то сваки човек, свако од нас; јер свако од нас је позван да живи на земљи из саме супстанције и ради ње, из главног и за главно, а не да праши, гушећи се од сопствене прашине.

(….) Лични успех у животу њих не задовољава; њихова „користољубивост“, коју је Ари-стотел назвао духовним егоизмом, тражи надлично, узвишено, духовно, предметно. Они цео живот траже онај пут који сигурно води и довешће их до супстанције, и то у свему и свуда: у вери, у науци, у уметности, у политици, личним односима с људима, у служби и у васпитању. Они траже пут („метод“) и налазе га; а ко је нашао, тај може да помаже и позван је да буди; знао он то или не – он је позвани васпитач свога народа.

Њему ће, наравно, поставити питање откуд он зна да је стварно нашао пут, да сазрцава „предмет“ и да га види веродостојно, да се „укоренио“ баш у супстанцији а не у својој личној досетки. На ово питање сваки стваралац мора да одговара својим делима и својим личним животом: зато што права предметност сведочи сама за себе, и светлост, која потиче из супстанције, из Божанственог ткива света, светли благодатно и убедљиво. Али он може да одговори и вербално, да пружи опис и доказе, јасно и прецизно припо-ведајући о свом путу и о томе чему и како се он научио. То су већ чинили многи велики и мање велики људи почев од Конфучија, Лао Цеа14 и Буде па све до наших дана. Свако то чини на свој начин, по мери свог дара и вештине. Али уколико међусобно упоредимо те описе и савете, свако од нас ће се и нехотице зачудити њиховој суштинској срод-ности. (…..)

 

______________________ Одломак из истоименог есеја, из књиге Пут ка очигелдности. – Логос, Београд, 2012. стр.: 57-61

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s