Дух српске књижевности – часопис БРАНИЧЕВО, јесењи број

Избор текстова на ову тему из књижевног часописа Браничево, јесењег броја који је тренутно у фази припремеСазвежђе ЗАВЕТИНА публиковало је  позив на сарадњу пожаревачког часописа БРАНИЧЕВО, у тематском броју посвећеном  духу српске књижевности, у врло утицајном и посећеном сајту  ОПАЛО ЛИШЋЕ
http://antologijaol.wordpress.com/%D1%80%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/почетком маја 2012. Тај текст је штампан и у дневном листу ПОЛИТИКА у културном додатку од 12. маја.
Тамо су  наведени ближи услов о учешћу у том броју, који је у припреми, и из кога публикујемо, ексклузивно, неколико текстова, који могу занимати најшири могући круг читалаца. Захваљујемо се уреднику „Браничева“ А. Лукићу на дозволи да публикујемо  текстове из тога часописа у припреми пре него што изађе из штампе –око овогодишњег београдског сајма књига…
__________________________________________________________________________________________

Р. М. ЕМЕРСОН
 
ДУХ

За праву теорију природе и човека битно је да садржи нешто будућности окренуто и отворено. Сврхе које су исцрпене или које би то могле бити, и чињенице које се завршавају у изјави, не могу бити све што је истинито о овом врлом конаку где човек пребива и где све његове способности налазе подесну и бесконачну могућност упражњавања. И све функције природе могу се сажети у једну, која човеку признаје неограничен распон. Кроз сва своја царства, до рубова и слепе стране ствари, она је верна узроку у којем је њено порекло. Она увек говори Духом. Она навешћује апсолут. Она је трајна последица. Она је велика сенка указујући увек на сунце иза нас.
Битна црта Природе је оданост. Као лик Исусов, она стоји с овенчаном главом, руку скрштених на грудима. Најсрећнији је онај човек који од природе прима поуку побожности.
О оној неизрецивој суштини коју зовемо Дух најмање ће говорити онај који о њој највише размишља. Можемо да предосетимо Бога у неоплемењеним и, као што смо видели, веома удаљеним физичким појавама; али када покушавамо да њега самог одредимо и опишемо, језик и мисао нас издају, и немоћни смо као безумници или незнабошци. Та се суштина опире заробљавању у судове, али ако је човек умом својим обожава, најплеменитија служба природе јесте да стоји као појава Бога. Она је чуло кроз које се универзални дух обраћа појединцу, и жуди и бори се да појединца себи врати.
Када размишљамо о Духу, увиђамо да досад изложени ставови не обухватају сав распон човека, па смо стога приморани да изнесемо још понеку мисао која се надовезује на претходно.
Три проблема поставља природа пред ум: шта је материја?, откуда она?, и чему? Једино на прво од ових питања идеалистичка теорија је спремна да одговори. Идеализам каже овако: материја је појава, не суштина. Идеализам нас упознаје са апсолутном неподударношћу између очигледности нашег властитог бића и несумњивости бића света. Један је савршен; други, немоћан за било какво самоутврђење; Дух је део природе ствари; свет је божански сан, из којег се сваког тренутка можемо пренути на лепоту и извесност дана. Идеализам је хипотеза за објашњавање природе начелима различитим од оних дрводељства или хемије. Међутим, ако је све што чини то да пориче егзистенцију материје и крај, он тиме ипак не задовољава захтеве духа. Он оставља Бога изван мене, Он ме оставља у сјајном лавиринту мојих опажања да се питам лутајући у недоглед. Тада му се срце одупире, јер идеализам осујећује осећања, одричући суштину бића мушкарцу и жени. Природа је толико прожета људским животом да има нечег од људскости у свему заједно и свакој појединачности посебно. Међутим, ова ме теорија отуђује од природе и не објашњава ми оно крвно сродство које јој признајем.
Нека она тако стоји, при садашњем стању знања, једино као корисна уводна хипотеза, служећи томе да нас упозна са вечитом подвојеношћу између душе и света.
Али кад ми, пратећи невидљиве корачаје мисли, почињемо да се питамо откуд материја?, и чему? – многе истине се буде из тамних дубина свести. Учимо да је најузвишеније приступачно души човека, да застрашујућа свеопшта суштина, која није ни мудрост, ни љубав, ни лепота, ни моћ, него све уједно и свако до дна, јесте оно ради чега све ствари постоје и оно кроз шта оне јесу; да дух ствара, да је иза природе, с краја на крај ње, дух присутан; јединствен а не сложен, он не делује на нас из споља, то јест, преко времена и простора, већ духовно, или кроз наше ја. Стога, тај дух, то Врховно Биће, не подиже природу око нас, већ је истерује кроз нас, као што дрво истерује нове гранчице и листове кроз поре старих. Као биљка на земљи, тако човек почива на грудима Бога; њега поје непресушни извори и он извлачи према потреби неисцрпну моћ. Ко да постави међу човековим могућностима? Једном само удахнемо ли ваздух висина, пошто проникнули смо у апсолутну природу правде и истине, и ми спознајемо да човек има приступ свеколиком уму Створитеља, да сам је створитељ у коначном. Ово гледиште које ме упозорава где извори мудрости и моћи почивају и указује на врлину као на

„Златан кључ
који отвара двери вечности“

носи на свом лицу највише сведочанство истине, јер ме подстиче да стварам властити свет кроз прочишћавање моје душе.
Свет проистиче из истог духа из којег тело човека. То је удаљеније и неугледније оваплоћење Бога, пројекција Бога у подсвести. Али он се разликује од тела у једном значајном погледу. Он није, као тело, даље подложан људској вољи. Његов светао поредак не можемо помутити. Он је, дакле, за нас овдашњи излагач божанског духа. Он је утврђена поука према којој можемо одмерити наше скретање. Како се изопачујемо, супротност између нас и нашег огњишта све је очитија. Онолико смо странци у природи колико смо туђинци у Богу. Не разумемо птичји пој. Лисица и срндаћ беже од нас; медвед и тигар нас растржу. Познајемо намену тек прегршти биља, као што су жито и јабука, кромпир и лоза. Није ли предео чак и при летимичном погледу величанствен, лице његово? А ипак, баш то нам показује колики је раскол између човека и природе, јер ви не можете слободно уживати у племенитом пределу док се ратари мучно труде да га обраде. Песник открива нешто попут поруге у властитом дивљењу све док се не удаљи ван видокруга ратара.

(Р. М. Емерсон, Огледи, Графос, Београд 1983, 116–119)
______________________

НАПОМЕНА УЗ ОВАЈ ИЗБОР

Писати о „духу српске књижевности“ без сатиричне ноте узалудан је посао. О епохи социјализма више говоре речи које се избегавају од оних које се нашироко злоупотребљавају. Посматрате ли српске писце афирмисане после 1945. па до данашњих дана пажљиво, почев од Хомера, као често цитирани сатиричар? Да ли је сено у глави најнаметанијих песника доста добро послужило Пегазу?
Зашто овде није дошло до књижевне лустрације, књижевних ревизија?
Овај избор је могао бити и три пута обимнији да је којим случајем издавач имућнији и у милости владајућих књижевних котерија и других олигархија. Али, и овакав какав јесте, он је могући подстицај за разговор о једној горућој теми, као што је – истовремено – и нека врста огледала – текстовима који следе (прилозима писаца, који су се одазвали).
Зашто тако мало текстова има о духу српске књижевности у оквиру српске књижевности?
13. октобра 1943. Бранко Лазаревић записује у свој дневник следеће редове: Колико је путева, стаза и стазица људска мисао прокрчила и направила. Тушта и тма их је и најразличнијих. Она се мучила за ово пет хиљада година, и свака мисао је по један пут.Скоро и да их нема два истоветна. Сваки већи човек је правио свој пут. Сви они иду од човека ка човеку и сви су тако различни. По неки пође стазом којом је неко већ прошао и, после, одваја се и иде засебно.
Неки су од њих по правцу најмањег отпора, а неки стрмени и кривудави и камени. Неки иду правце, неки заобилазно, неки странпутицом, неки равницом, а неки узбрдо или низбрдо. На некима су тишине, на некима ветрометине, на некима заветрине. Какав је који дух, такав му је и друм…
Ако упоредите ове редове Лазаревића (који је морао да сачека чак 62 године – да би били објављени у његовим Сабраним делима), са понеким песмама Бошка Томашевића, из по свему судећи солидне књиге Плодови похода: Conquistador (2008; „Прећуткивање“, „Одавно су ми отели оно што им није требало“, „Завршићу пун горчине“, „Нигде и Негде“, и др.); или са „Белешком о писцу“ (Живомиру Младеновићу, који је скоро шездесетчетири године морао да ћути и скрива истину о томе како му је украден рукопис књиге о српским реалистима); или са „Уводом“ Данила Киша у читање Часа анатомије; или са запажањима Розанова (Књижевност се као орао винула у небо. И пада мртва. Сад је већ сасвим јасно да она није „невидљиви град за којим се трага“ – на полеђини подметача), ко зна, можда ћете бити ближе фатаморгани „духа“ српске књижевности?
Сигурно вас овај избор неће одвести на слепи пут, у ћорсокак.
Ћорсокак из кога је могуће повући се није ћорсокак (С. Ј. Лец). Понекад лаж тако чврсто пристаје уз истину, да је тешко живети у тој пукотини!, каже Лец. Заиста, „у тој пукотини“ су живели и неки српски писци, који су се нашли у овом избору. Један од њих је „одавно ту“, како сам, каже у једној својој песми, али оне који су пристали уз лаж то никада није занимало, па ни онда, када им је бацио директан изазов у лице: да су „скотови“ који плачу над хрисовуљама / узнемиравају мученике / од Хопова до Студенице:

Та пашчад су ту сада
само лош и срамотан темељ
прековремени рад вредан презира.
Да су имали муда
могли су копати
негде другде
изван познатог рудокопа
далеко од сигурне опкладе

(…)

Овде сам.
Одавно сам ту
Дошао сам да се борим
против умишљених гиганата
самосажалне књижевности
против јалових ликова рођених у
споредним улицама
и увек плачљивог расположења
који су у школи учили
да онај ко није написао
патриотску песму
тај је несветосавско копиле
неосвећено студеничким тамјаном
док они њиховом гробљанском песмом
мере квадратуру саборности
и висине православног мучеништва.
 
Управо стога сам ту.
Кренувши од Предићевог олтара
према Шартру Ремсу и Равени
мене не занима како настаје песма
једнога правца
једнога гласа
и једне вере
потребне су ми лавре Русије
и барови Пигала
франкфуртска берза
и бечејска порта
у којој у јулу липе миришу
па да кренем још даље
у места где живљаху Толстој
и Шарден Колриџ и Шели Пастернак и Бекет.
 
Овде сам
јер знам
да они
вожени у возовима без сата
своје светосавске мамурлуке
њихову „десетерачку хајдучију“
неће препустити без фајта
и старачких дизања
оних од некад…

У српској књижевности често се играла утакмица два тима – „белог“ и „шареног“, како је ту недавно константовао поуздан извештач са утакмице, Зокс. Врло често је та утакмица била досадна, не једном лажирана (унапред режирана), понекад изузетно груба, када је човеково стваралаштво свођено – да парафразирамо Леца – на варијације на наметнуте теме. На шта је личила та књижевност када јој је недостајао дух, мисао (Мисао мора бити дубља но што може да досегне рука власти – Лец).
Према српској штампи, последњих деценија први је на табели „Шарени тим“. Издржали су испит времена, и српска штампа и „Шарени тим“. Описати каквог – јер овде сви баш то вешто избегавају!Бесмртни писци југословенског титоизма већ деценијама умиру у својим епигонима. На десетине је српских најизвиканијих писаца који недостатак дара надокнађују недостатком карактера. Тзв. најутицајнији српски послератни песници, песници тзв. Српске четворке, створили су о себи митове, убеђени да ни богови нису почињали другачије. Колико су допринели изоштравању духа српске књижевности, ма шта то коначно значило, сви ти наметачи и типови у којима постоји огромна празнина, до врха испуњена ерудицијом?
Заборавност хара српским друштвом, тзв. културом и књижевношћу, опасно „кратко памћење“.
На људско памћење не може се рачунати. На жалост, ни на непамћење. (Лец)

(М. Б.)

___________________

Погледати и друге публиковане текстове из овог јесењег броја Браничева:

НИКОЛАЈ  БЕРЂАЈЕВ РУСКА РЕВОЛУЦИЈА

http://principova.wordpress.com/2012/07/31/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%92%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

ВАСИЛИЈ РОЗАНОВ  БАВЕЋИ СЕ НУМИЗМАТИКОМ

http://poglediiskosa.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98-%D1%80%D0%BE%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%B1%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%BD%D1%83%D0%BC%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA/

Јован ДУЧИЋ  О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА

http://zavetinekruna1.wordpress.com/2012/08/04/%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82-%D0%B3-%D0%B4%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0/

Advertisements

6 мишљења на „Дух српске књижевности – часопис БРАНИЧЕВО, јесењи број

  1. Повратни пинг: Николај БЕРЂАЈЕВ РУСКА РЕВОЛУЦИЈА | РЕНЕСАНСА

  2. Повратни пинг: Василиј РОЗАНОВ БАВЕЋИ СЕ НУМИЗМАТИКОМ « ИЗРАВНАЊА

  3. Повратни пинг: Милан КАШАНИН СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ « СУЗОВЦИ

  4. Повратни пинг: Ј. В. ГЕТЕ СРПСКЕ ПЕСМЕ « ПОВРАТНО КОЛО

  5. Повратни пинг: Васко ПОПА ОД ЗЛАТА ЈАБУКА « Бифе "Бриони"

  6. Повратни пинг: Бранко ЛАЗАРЕВИЋ ИЗ НЕОБЈАВЉЕНОГ ДНЕВНИКА « РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s