ЕПИЛОГ нове књиге песама Белатукадруза „Moara parasita: Лице“

ДУХОВИ

Можда је дошло време да се Духови појаве, да сами одреде шта
је потребно? Ја сам ту само медијум који испуњава њихову жељу.
Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и
непостојеће жели да поново буде рођено, да постане. Писање је бескрајни
дијалог са Духовима, улазак у Све. Ко има мисију на земљи, препознаће је
по патњи која му је дата* – дата да схвати њен значај. Већ неколико
година уназад немам страх од празне, чисте свеске, од своје немоћи. Уочио сам
давно властиту Сенку, инфериорни део моје душе (личности), која се није
вештачки преобратила у интелектуалистички феномен. Моја Сенка
представља доживљаје и трпљење које прожима целог мене. Јунг је то
разумевао изврсно : суштина оног што мора да се спозна и асимилује,
пластично је изражена поетском речју СЕНКА. Сенка је чиста,
неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара речи и
да чини ствари, чијег смисла није свестан…Сенка је архетип.
Пишући стихове и есеје, спроводио сам синтезу свесних и несвесних садржаја,
приводећи у свест архетипске ефекте са њиховим дејством на садржаје свести,
приближавајући се највишој способности психичког напора и концентрације
психичких снага…Моћ поезије и поетских слика отвара бескрајне
ковчежиће, перспективу пете димензије : та моћ је страшна.
Душе умрлих нечујно промичу свуда. Колоне мртвих промичу као
сенке дрвећа. Мртви долазе познатима, да од њих понешто сазнају. Јер
мртви знају само оно што су знали, док нису умрли. Мртви пате од вечне,
неугасиве жеђи : то зна и обичан свет, онај безмало полуписмени, сељачки у
Звижду и Хомољу, где су се очували најдревнији обичаји и обреди.
Они пате најжешћом патњом која не значи ништа за друге, за живе.
Достојевски…Јесењин…Мандељштам…Бабељ… Елиот. Езра Паунд… Пастернак.
Николај Берђајев. Јејтс. Леонид Шејка. Јунг…Толстој, Пруст, Црњански. Фокнер…

__

*
   Духови MOARE PARASITE?  – 1. MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА, може се наћи у роману ЛИТУРГИЈА (Заветине, Београд, 1997, стр. 38), као и израз moara ocaska (ХАЈДУЧКА ВОДЕНИЦА). У том роману, ове речи означавају један конкретни књижевни топос, а овде, у овом рукопису, користе се у знатно сложенијем значењу.
Рад на овом рукопису био је подстакнут једном од првих редакција већ најављене, последње књиге песама из круга АРХИВ У ОСНИВАЊУ : CADISA.
Врло бих радо овај рукопис посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је први проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасјају мракови и ПУСТЕ и ХАЈДУЧКЕ ВОДЕНИЦЕ. Не посвећујем највећем великану овај рукопис, да не бих био погрешно протумачен. А можда и зато што није жив, и што би то био само још један закаснели знак поштовања.
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ превазилази свој првобитни, регионални балкански подстицај.
2. Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело…
Овај рукопис је, дакле, настајао у „посебним“ условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној – CADISU…
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму…
Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче….
Али, предлажем да овде застанемо ради предаха, јер ствар превазилази уобичајену фусноту и захтева  барем неколико нужних напомена и разјашњења, без којих би пут даље био апсурдан…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s