О српској лепоти / Белатукадруз

(одломци)

….

III

 

У сво­је вре­ме (ба­ве­ћи се срп­ском по­е­зи­јом XX ве­ка) об­ја­вио сам као пи­лот-из­да­ње «Ре­ли­ги­ју по­е­зи­је». Али, од­у­стао сам од да­љег пре­штам­па­ва­ња «Ре­ли­ги­је» јер пе­сни­ци «не мо­гу би­ти ре­ли­ги­о­зни. За ве­ру је по­треб­на пот­пу­на па­сив­ност пре­ма све­ту и не­са­вла­див гнев за све што ни­је он». Ако је та­ко, ако ре­ли­ги­о­зне вред­но­сти цр­пе су­шти­ну из не­при­пад­но­сти жи­во­ту – не­ре­ли­ги­о­зност ве­ћи­не срп­ских пе­сни­ка XX ве­ка, мо­гла би се узе­ти – као пре­о­вла­да­ва­ју­ћа! Си­о­ран пра­зни­ну де­фи­ни­ше као «услов ек­ста­зе као што је ек­ста­за услов пра­зни­не. По­зи­тив­ни из­лив ду­ше ис­пу­ња­ва огром­ну пра­зни­ну, а не­га­тив­ни из­лив је ши­ри». Ко је, ис­тра­жу­ју­ћи срп­ску по­е­зи­ју, ма­кар ње­не нај­и­стак­ну­ти­је ак­те­ре, ма­кар до­та­као ва­жност пра­зни­не, или Бо­га, или ми­сти­ке? («Ис­ку­ше­ње ми­сти­ке је кла­ће­ње из­ме­ђу пу­не и истин­ске пра­зни­не.») Ва­жност ми­сти­ке у срп­ској по­е­зи­ји под­це­њи­ва­на је кроз чи­тав XX век упр­кос чи­ње­ни­ци да је «оре­ол сва­ке кул­ту­ре, по­след­ње ње­но оправ­да­ње. За­то и је­сте с оне стра­не кул­ту­ре, као и му­зи­ка».

Об­ја­вио сам осам штам­па­них из­да­ња ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка «Не­се­би­чан му­зеј», та ан­то­ло­ги­ја је од пр­вог до осмог из­да­ња би­ло де­ло у на­ста­ја­њу, иако та­ко ни­је схва­та­на. У пред­го­во­ри­ма и по­го­во­ри­ма ука­зи­вао сам на ва­жност и фе­но­мен ми­сти­ке; али то су пре­ска­ка­ли чак и тзв. «па­жљи­ви» чи­та­о­ци, кри­ти­ча­ри и при­ка­зи­ва­чи; по­го­то­ву ак­те­ри тзв. усме­не, псе­у­до-кри­ти­ке. Мо­жда сам на ма­ло груб на­чин, у свим тим пред­го­во­ри­ма, и свим тим из­да­њи­ма, па и у «Ре­ли­ги­ји по­е­зи­је» ула­зио у сфе­ру ми­сти­ке, по­след­ње ми­сти­ке, и ве­ро­ват­но сам мно­ги­ма био од­бо­јан, не­ра­зу­мљив, мо­жда и сум­њив, нај­сум­њи­ви­ји мо­гу­ћи тип срп­ског књи­жев­ног кри­ти­ча­ра?

Ве­ћи­на мо­јих прет­по­ста­вље­них чи­та­ла­ца бе­ху ни­хи­ли­сти и љу­ди ко­ји су на­рав­но има­ли сво­је не­ра­шчи­ће­не ра­чу­не са Бо­гом.

Ко­ли­ко је срп­ских пе­сни­ка и тзв. кри­ти­ча­ра го­во­ри­ло или пи­са­ло о Бо­гу не са­мо да би «пла­си­ра­ли» «сво­ју мах­ни­тост, већ и да би је ма­ски­ра­ли»? Ко је то ис­тра­жи­вао? Ко­ли­ко те мах­ни­то­сти има у срп­ској по­е­зи­ји XX ве­ка, у ско­ро не­пре­глед­ним шу­ма­ма пе­сни­ка и са­мо­зва­на­ца? Зар ни­су вр­ло рет­ки пе­сни­ци у срп­ској књи­жев­но­сти ко­ји су из­бе­гли за­мор од све­та, ре­ли­ги­ју по­е­зи­је, ре­ли­гиј­ске об­ли­ке, ута­па­ње у бо­жан­ско безд­но, ко­ји су се, дру­гим ре­чи­ма, пре­пу­сти­ли ис­ку­ше­њу соп­стве­ног по­сто­ја­ња?

 

*

Кра­јем ју­ла 2011. го­ди­не от­по­че­ло је пу­бли­ко­ва­ње Се­бич­ног му­зе­ја, Јед­не од скри­ве­них ан­то­ло­ги­ја „Не­се­бич­ног му­зе­ја“. Мо­жда нај­стро­же ан­то­ло­ги­је, ко­ју сам са­ста­вио. До овог ча­са (сре­ди­на фе­бру­а­ра 2012) те ин­тер­нет стра­ни­це (ви­де­ти: http://be­la­tu­ka­druz.wor­dpress. com/ ) по­се­ти­ло је 745 по­се­ти­о­ца. Пре­мно­го? Пре­ма­ло!

Дру­гу ан­то­ло­ги­ју, Опа­ло ли­шће, пу­бли­ко­ва­ну не­ка­ко у исто вре­ме (ви­де­ти: http://an­to­lo­gi­ja­ol.wor­dpress. com/, (у ко­јој су се на­шле пе­сме от­па­ле при­ли­ком ра­да) по­се­ти­ло је де­се­то­стру­ко ви­ше по­се­ти­ла­ца – 8,362.

Ни­је да­ле­ко дан, ка­да се ће по­ја­ви­ти из­да­вач, ко­ји ће хте­ти да штам­па оно што на­ме­тач­ки из­да­ва­чи и офи­ци­јел­на ли­те­ра­ту­ра, кул­ту­ра и кри­ти­ка по­ку­ша­ва­ју да гур­ну под те­пих; јер кад би се ви­де­ла и са­гле­да­ла це­ли­на мо­јих ан­то­ло­ги­чар­ских на­сто­ја­ња, он­да би при­род­но мо­ра­ло до­ћи и до не­ких про­ме­на; чи­ни ми се да су оне не­из­бе­жне и да би их мо­гло «по­гу­ра­ти» јед­но иза­бра­но из­да­ње мо­јих де­ла у ко­је би ушли пр­вен­стве­но – (а) осмо из­да­ње ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка Не­се­би­чан му­зеј пре­ма по­жа­ре­вач­ком из­да­њу; и (б) Се­бич­ни му­зеј и (в) Опа­ло ли­шће – пре­ма ин­тер­нет издањимa пу­бли­ко­ва­ним на WOR­DPres­su, то­ком ле­та 2011. го­ди­не. То би све мо­гло да ста­не у 5 то­мо­ва, мак­си­мал­но, и мо­гло би да по­не­се, ба­рем у пр­во вре­ме, сле­де­ћи на­слов: ГРА­ЂА ЗА (ПРЕ)ВРЕД­НО­ВА­ЊЕ, Све­до­чан­ства, Опо­ме­не. Че­твр­ти том (г) би са­др­жао мо­је (п)огле­де, пре све­га књи­ге Про­ва­ли­ја срп­ске књи­жев­но­сти и Пи­сма из ка­ран­ти­на (ча­со­пи­сне вер­зи­је ових књи­га, мо­гу се по­гле­да­ти у по­след­њим бро­је­ви­ма ча­со­пи­са Бра­ни­че­ва и УНУ­СА МУН­ДУ­СА, 2011), и (д) Умет­ност ма­хо­ви­не (пре­ма штам­па­ном по­жа­ре­вач­ком из­да­њу из 2003). Во­лео бих да та­кво јед­но из­да­ње мо­јих иза­бра­них де­ла са­др­жи и овај текст, ко­ји не пи­шем ла­ко, и ко­ји хтео – не хтео за­ди­ре исто­вре­ме­но и у сфе­ру по­след­ње ми­сти­ке, али и у базд Ауги­је­вих шта­ла срп­ске по­е­зи­је…

Све три ан­то­ло­ги­је – Се­бич­ни му­зеј, Не­се­би­чан му­зеј, Опа­ло ли­шће сво­је­вр­сна су гра­да­ци­ја. И у од­но­су на све већ штам­па­не или пу­бли­ко­ва­не ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е­зи­је са­ста­вље­не у XX ве­ку – да­ју пот­пу­ни­ји ра­чун. Све три су до­ступ­не нај­ши­рем мо­гу­ћем ауди­то­ри­ју­му.

 

*

Од­го­во­рио сам – на пи­та­ње: ка­ко су пе­сни­ци и по­е­зи­ја пред­ста­вља­ни у ан­то­ло­ги­ја­ма по­след­њих сто­ти­нак го­ди­на – од Бог­да­на По­по­ви­ћа до Ик­са и Ип­си­ло­на, (тј. пр­ве де­це­ни­је 21. ве­ка.) – ди­рект­но или ин­ди­рект­но у тзв. «Ар­хи­ву Не­се­бич­ног му­зе­ја». О то­ме има до­ста под­сти­цај­не, чак ком­про­ми­ту­ју­ће гра­ђе, сва­ка­ко. По­ка­зао сам у есе­ји­ма и књи­га­ма пу­бли­ко­ва­ним по­след­њих го­ди­на да је «срп­ска по­е­зи­ја XX ве­ка и не­до­вољ­но чи­та­на, и не­до­вољ­но раз­у­ме­ва­на, по­гре­шним кан­та­ри­ма ме­ре­на, ис­кри­вље­но при­ка­зи­ва­на, и по не­ком чуд­ном и ап­сурд­ном, би­ро­крат­ском кљу­чу све­ту пре­по­ру­чи­ва­на

 

 

1

Би­ће оних ко­ји ће ми на­рав­но за­ме­ри­ти ка­ко је ма­ли број пе­сни­ка увр­ште­них у ан­то­ло­ги­ју Се­бич­ни му­зеј.

«Да ли оно што ва­жи за чо­ве­чан­ство – да је у ње­му пре­ма­ло пе­сни­ка – не ва­жи за Ср­би­ју? Да ли је у срп­ској књи­жев­но­сти XX ве­ка би­ло ге­ни­јал­них пе­сни­ка и да ли су сви они на­шли ме­ста у ан­то­ло­ги­ја­ма?» На ово Ва­ше пи­та­ње од­го­во­рио сам нај­ди­рект­ни­је то­ком ми­ну­лог ле­та, 2011. го­ди­не, пу­бли­ку­ју­ћи у це­ли­ни ан­то­ло­ги­ју Се­бич­ни му­зеј, ви­де­ти по­гла­вље „Фу­сно­та бр. 80, или о ге­ни­ји­ма и пи­сци­ма XX ве­ка“, тј. „Се­бич­ни му­зеј“.

На ва­ша пи­та­ња: «Ка­кви су пе­сни­ци? Има ли ме­ђу њи­ма све­та­ца? Ве­ли­чи­на? Ко­ли­ко је ме­ђу њи­ма би­ло ре­ли­ги­о­зних, ми­сти­ча­ра? Ве­ру­ју­ћих?» од­го­во­рио сам у уво­ду, уз­гред; не­ка не­што «оста­не и дру­ги­ма», мла­ђим ис­тра­жи­ва­чи­ма. По­сто­је пре­ча и ва­жни­ја пи­та­ња, по­го­то­во о ства­ри­ма ко­је се пре­ћут­ку­ју упор­но. О књи­жев­ним не­прав­да­ма, огре­ше­њи­ма и ели­ми­на­ци­ја­ма, ко­ји­ма вр­ви XX век срп­ске књи­жев­но­сти од виц-кри­ти­ча­ра са по­чет­ка XX ве­ка до по­то­њих след­бе­ни­ка Ве­ли­бо­ра Гли­го­ри­ћа. Књи­жев­не ели­ми­на­ци­је су ме­тод утвр­ђен по­себ­но у дру­гој по­ло­ви­ни спо­ме­ну­тог ве­ка. Ра­зни су об­ли­ци књи­жев­них ели­ми­на­ци­ја. Сви­ма им је за­јед­нич­ка пер­фид­ност.

Одав­но сам хтео да на­пи­шем есеј о ели­ми­ни­ца­ји­ма, мо­жда још пре пет­на­е­стак го­ди­на, ка­да сам пр­ви пут чи­тао не­што од Бе­ле Хам­ва­ша (с не­скри­ве­ним оду­ше­вље­њем).Ме­ђу­тим, све ово сам по­чео да пи­шем не­дав­но (сре­ди­ном де­цем­бра 2011. го­ди­не, ка­да ми је до­пао ру­ку по­зна­ти бе­о­град­ски не­дељ­ник у ко­ме је на на­слов­ној стра­ни од­штам­па­но круп­ним цр­но­бе­лим сло­ви­ма «ИЛИ Евро­па ИЛИ Ко­со­во», а при дну стра­ни­це је­дан од бив­ших пре­ми­је­ра упо­зо­ра­ва: «На­ме­шта­ју ме за срп­ског Са­на­де­ра». У том на­ме­тач­ком не­дељ­ни­ку, у гор­њем углу 56. стра­не, Жељ­ко Ша­пор, је об­ја­вио јед­ну фо­то­гра­фи­ју – тзв «груп­ни по­трет», на ко­јој пред­сед­ник жи­ри­ја за тзв. нај­бо­љи ро­ман, – за­ни­мљи­во: де­сну ру­ку на­био у џеп! – ста­ти­ра, шта би дру­го, фо­то­гра­фу. Пред­ла­жем вам да по­гле­да­те па­жљи­ви­је и ру­ке обе да­ме на тој груп­ној сли­ци. Фо­то­граф их је фо­то­гра­фи­сао од­о­здо, што на евен­ту­ал­не чи­та­о­це мо­же де­ло­ва­ти «ефект­но», тј. као да чи­та­о­це гле­да­ју мит­ски ли­ко­ви са не­ких олим­пских ви­си­на ар­би­тра или­ти оних ко­ји су у ста­њу да про­ме­не не­ко­ме суд­би­ну. Што се ти­че оста­лих, тј. она дру­га два чла­на, ко­ји се пред­ста­вља­ју у јав­но­сти као кри­ти­ча­ри и пе­сни­ци, мо­же­те и то по­гле­да­ти. Пред­ла­жем, да по­тра­жи­те фо­то­гра­фи­ју Вла­ди­сла­ва Ми­ли­ћа – об­ја­вље­ну 8. де­цем­бра 2011. на 51. стр. на­ве­де­не­ог не­дељ­ни­ка уз тзв. «Ши­ри из­бор»; где се ле­по ви­де и та два чла­на, као и пред­сед­ник им у цен­тру, са обе­ма ру­ка­ма у џе­по­ви­ма! Ак­те­ри тог «груп­ног пор­тре­та» из­гле­да во­ле да се сли­ка­ју, ма­да не­што баш и ни­су фо­то­ге­нич­ни! Али – мо­гли су да се ба­ве ма­не­кен­ством? Мо­жда би би­ли успе­шни­ји као ма­не­ке­ни, не­го као књи­жев­ни ар­би­три? Јер…)

Пре­ду­га за­гра­да, мо­рао сам је за­тво­ри­ти!

Ла­тин­ски гла­гол – ele­mi­na­re – зна­чи из­не­ти пре­ко пра­га, тј. ис­кљу­че­ње, из­лу­че­ње; укла­ња­ње, од­стра­ње­ње. Пер­со­не са «груп­не фо­то­гра­фи­је» ко­је се на­вод­но ба­ве из­бо­ром, тј, ар­би­три­ра­њем, у су­шти­ни се ба­ве јед­ним про­кле­тим за­на­том. Ста­рим за­на­том –за­на­том ели­ми­ни­са­ња, ис­кљу­чи­ва­ња, од­стра­њи­ва­ња. Од­мах ћу ре­ћи: до­бро су га ис­пе­кли. И до­да­ћу још: да они ни­су не­ком­пе­тент­ни, на­про­тив – уче­ство­ва­ли су у одр­жа­ва­њу По­тем­ки­но­вих се­ла тзв. по­сле­рат­не срп­ске би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Елем, ли­ца са «груп­ног пор­тре­та» «ис­пе­кла» су по­сао књи­жев­них ели­ми­на­то­ра, и у ужим књи­жев­ним кру­го­ви­ма има­ју по­знат ста­тус… Са­мо по тој ло­ги­ци мо­гли су се и на­ћи та­мо где су се на­шли (на оним «из­дај­нич­ким» већ спо­ми­ња­ни­ма «груп­ним фо­то­гра­фи­ја­ма»). Не мо­гу да по­твр­дим да ли су до­се­гли ни­во књи­жев­них тер­ми­на­то­ра; мо­жда и је­су; и баш за­то, ве­ро­ват­но, за њих, као књи­жев­не кри­ти­ча­ре у бу­дућ­но­сти, не­ће – слу­тим – би­ти ни слу­ха ни спа­са? Кад-тад мо­ра да се пла­ти цех – сва­ки грех, сва­ко укла­ња­ње, од­стра­њи­ва­ње, ис­кљу­чи­ва­ње.

Књи­жев­не ели­ми­на­ци­је вре­ме­ном по­ста­ју све стра­вич­ни­је; вре­ме их раз­от­кри­ва; раз­от­кри­ва ма­хе­ре и ма­хе­ро­де и тзв. књ. кри­ти­ча­ре, тј. пла­ће­ни­ке и на­јам­ни­ке. Упр­кос све­му, књи­жев­на ели­ми­на­ци­ја Бе­ле Хам­ва­ша – вра­ти­мо се на тај нај­по­зна­ти­ји слу­чај – ни­је ус­пе­ла. У срп­ској књи­жев­но­сти нај­у­ти­цај­ни­је књи­жев­не на­гра­де су осни­ва­не, до­ла­ском ко­му­ни­ста на власт, али и на­кон њи­хо­вог то­бо­жњег од­ла­ска, ка­ко би омо­гу­ћи­ле нај­жа­ло­сни­је об­ли­ке књи­жев­них ели­ми­на­ци­ја. За­што бих пи­сао есеј о књи­жев­ним ели­ми­на­ци­ја­ма у срп­ској књи­жев­но­сти? Зар ни­је до­во­љан овај за­пис? За­што бих гу­био вре­ме на су­ро­га­те? Кад са­бе­ре­те све те тзв. чла­но­ве, ре­ци­мо, НИН-овог жи­ри­ја за тзв. ро­ман го­ди­не кроз вре­ме, или за тзв. Ме­ши­ну на­гра­ду, ре­ци­те, има ли ту ијед­ног чла­на ко­ји је на­пи­сао ба­рем та­бак ствар­не, нај­глав­ни­је, по­смрт­не кри­ти­ке? Ја та­кво­га ни­сам ни упо­знао ни чи­тао. Ако је та­ко, у че­му је он­да ствар?

По­сто­ји прав­да, па и књи­жев­на прав­да, и по­сто­је из­рав­на­ња (из­раз Иси­до­ре Се­ку­лић, ко­ја је жи­ве­ла она­ко ка­ко је и умр­ла и ко­јој се зна­ла ве­ра и на­род­ност и је­дан по­глед у ви­ше сфе­ре ду­ха). Нај­глав­ни­ја, по­смрт­на кри­ти­ка до­ла­зи из тих по­гле­да у ви­ше сфе­ре ду­ха, и пред њом су све књи­жев­не ели­ми­на­ци­је про­вид­не као флис па­пир. Књи­жев­ни ели­ми­на­то­ри су, као и шту­ке, ста­нов­ни­ци мо­чвар­не би­о­це­но­зе; го­спо­да­ри јед­не ба­ре… итд. итд.

(Ето, ово што на­пи­сах мо­же би­ти са­жет и за­ни­мљив, на­дам се, од­го­вор на Ва­ше пи­та­ње «Ка­кав је од­нос кри­ти­ке пре­ма пе­сни­ци­ма?»)

2

«Ко­ли­ко се пе­сни­ка гу­ра­ло уз власт, сва­ку власт, у XX ве­ку? И ка­кав је ре­зул­тат? Ко­ли­ко је «пе­сни­ка» уоп­ште за­лу­та­ло у ли­те­ра­ту­ру? « Па, мо­лим Вас, ис­цр­пан, до­ку­мен­то­ван и по­штен од­го­вор на ова три ди­рект­на пи­та­ња, под­ра­зу­ме­вао би чи­та­ву јед­ну књи­гу од де­се­так та­ба­ка нај­ма­ње! Чи­тај­те би­о­гра­фи­је нај­по­зна­ти­јих, на­ме­та­них пе­сни­ка – и ви­де­ће­те по­и­мен­це ко су они. Од­нос из­да­ва­ча (пре све­га ко­му­ни­стич­ких) пре­ма та­квим пе­сни­ци­ма и по­е­зи­ји кроз XX век био је зна се – ви­ше не­го бла­го­на­клон.

Не­давн­мо сам на Са­зве­жђу ЗА­ВЕ­ТИ­НАпу­бли­ко­вао сле­де­ћи текст: ДВА ЦИ­ТА­ТА И КО­МЕН­ТАР. Тај текст је убе­дљив при­мер тек­ста-од­го­во­ра на пи­та­ње о ко­руп­тив­но­сти срп­ских пе­сни­ка и уоп­ште пи­са­ца дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка.  (….)

Век сам про­вео као про­фе­сор. Ју­че ми је ко­нач­но сти­гло ре­ше­ње о од­ла­ску у пен­зи­ју. Али, ја ни­сам на рас­кр­сни­ци, као онај са­о­бра­ћа­јац, из ви­ца. Не бих да оста­нем на рас­кр­сни­ци, за­пра­во – не­што ме ву­че оним пу­тем што во­ди у па­као, пре све­га па­као срп­ске књи­жев­но­сти и срп­ског дру­штва XX ве­ка, пре­ма па­клу се­ћа­ња, су­о­ча­ва­ња, стра­ве. Суд­би­ну су ми скро­ји­ли, као чо­ве­ку и пи­сцу ко­ји је то од­би­јао да бу­де ду­го-пре­ду­го, глу­па­ци, гња­ва­то­ри, пе­сни­ци, уред­ни­ци, про­фе­со­ри и на­ме­та­чи. По­не­кад ми се чи­ни да су ме оја­ди­ли – сти­хо­клеп­ци, ла­жо­ви и ауто­ри отр­ца­них фра­за. Раз­у­мем лу­цид­на пи­та­ња Ви­тол­да Гом­бро­ви­ча по­ста­вље­на у ње­го­вом члан­ку Про­тив пе­сни­ка, као и то што мно­ги пе­сни­ци ни­су ни хте­ли да чу­ју, ни­ти да му ар­гу­мен­то­ва­но од­го­во­ре. Ка­ко од­го­во­ри­ти на та не­из­бе­жна Гом­бро­ви­че­ва пи­та­ња?

Мно­ги су се по­на­ша­ли као да не раз­у­ме­ју ни­шта, а по­нај­ма­ње су то раз­у­ме­ли пе­сни­ци. То не­ра­зу­ме­ва­ње је, по Гом­бро­ви­чу – ре­ли­ги­ја, сво­је­вр­сна умет­нич­ка дог­ма. Од­ли­ка «те ре­ли­ги­је, као и сва­ке дру­ге, је­сте да она не до­пу­шта сум­њу, не­ће да зна. Али до­ста. За­што се то­ли­ко под­сме­вам пе­сни­ци­ма? Ва­ма и се­би ода­ћу раз­лог сво­је до­бро­ду­шне окрут­но­сти: по­зна­то ми је да ће пе­сник под­не­ти све и да се ни­чим не­ће осе­ти­ти по­го­ђен, под јед­ним усло­вом – да му се при­зна да је пе­сник. И ту мо­гу да им дам пу­но за­во­ље­ње и сто пу­та ћу ре­ћи да су пе­сни­ци, да, ис­так­ну­ти пе­сни­ци, и чак, ка­ко хо­ће Ан­то­ло­ги­ја, нај­и­стак­ну­ти­ји пе­сни­ци (не­мам ни­шта про­тив то­га).

Ти ипак, на­ро­де, чу­вај се њи­хо­вог исто­риј­ски оправ­да­ног су­мра­ка. Не дај се уву­ћи у сит­ну игру ко­ја по­чи­ва на том да они «пе­ва­ју», а ти се ди­виш. Ре­ви­ди­рај сво­је отр­ца­не фра­зе. По­не­кад би­ва та­ко да се ми ди­ви­мо за­то што смо на­ви­кли да се ди­ви­мо, као и за­то што не­ће­мо да по­ква­ри­мо се­би па­ра­ду. Де­ша­ва се та­ко да се ди­ви­мо из де­ли­кат­но­сти, да не би­смо ства­ра­ли не­при­јат­но­сти. За сва­ки слу­чај, са­ве­ту­јем: уда­ри­мо у њих сна­жно да ви­ди­мо да ли се не­ће пре­вр­ну­ти. А тај уда­рац ће мо­жда у на­ма осло­бо­ди­ти са­да­шњост и да­ће нам кључ за бу­дућ­ност. Глу­па­ци! За­што до­пу­шта­те да вам пе­сни­ке на­ме­ће исто­ри­ја? Ви са­ми мо­ра­те их ства­ра­ти, њих и исто­ри­ју» [Витолд Гом­бро­вич, ДНЕВ­НИК I (1953–1956), стр.115 –116 ]

            Гом­бро­вич из­но­си озбиљ­ну оп­ту­жбу на ра­чун пе­сни­ка, али и на ра­чун про­фе­со­ра. При­мет­но је, ка­да је реч о ан­то­ло­ги­ји «Не­се­би­чан му­зеј», да ни пе­сни­ци ни про­фе­со­ри са­вре­ме­ни­ци са­ста­вља­ча ове ан­то­ло­ги­је ни­су би­ли об­ра­до­ва­ни по­ја­вом* ове књи­ге.  (…..)

а)

Пре­ли­ми­на­р­ни ру­ко­пис НМ пре­по­ру­чи­ла су за штам­па­ње два про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та (Пеј­чић, и пок. Жи­ван Жив­ко­вић). Ко­ли­ко ми је по­зна­то још два про­фе­со­ра уни­вер­зи­те­та су пи­са­ла о пр­вом или дру­гом из­да­њу НМ (Г-ђа С. Га­ро­ња и С. Ра­до­ји­чић, 2005). Оста­ли су (ми­слим про­фе­со­ри, ко­ли­ко знам) му­дро ћу­та­ли, тј. иг­но­ри­са­ли по­сто­ја­ње НМ. Три пе­сни­ка су, као кри­ти­ча­ри, по­др­жа­ли по­ја­ву ан­то­ло­ги­је НМ (Ман­дић, Ми­ро­слав То­до­ро­вић, Ја­гли­чић). Ан­то­ло­ги­ја НМ спо­ме­ну­та је, уз­гред, на ви­ше ме­ста као при­мер ан­то­ло­ги­је ко­ја од­у­да­ра од ан­то­ло­ги­ја срп­ске по­е­зи­је штам­па­них пре ње у XX ве­ку. Ушла је у тзв. усме­ну кри­ти­ку. У су­шти­ни, мно­го је би­ло ви­ше оних пе­сни­ка и про­фе­со­ра и кри­ти­ча­ра ко­ји су ан­то­ло­ги­ју НМ – или пре­ћут­ки­ва­ли, или са­свим ома­ло­ва­жа­ва­ли као С. Ра­до­ји­чић.

То је чи­ње­ни­ца, ко­ја се мо­ра узе­ти у об­зир по­сле штам­па­ња 8. из­да­ња НМ (2009). То 8. из­да­ње, ко­ли­ко знам, ни­ко ни­је ни ту­ма­чио, ни при­ка­зи­вао, ни оспо­ра­вао јав­но… И то је по­ста­ло уоби­ча­је­но за XX век – не са­мо срп­ске књи­жев­но­сти, не­го и не­ких дру­гих на­ци­о­нал­них књи­жев­но­сти. Гом­бро­вич је твр­дио и до­ка­зи­вао да се књи­жев­ност пре­ви­ше у XX ве­ку – под­вла­чим – «по­ко­ри­ла про­фе­со­ри­ма, и да ће­мо ми, умет­ни­ци, мо­ра­ти да иза­зо­ве­мо скан­дал да те од­но­се ре­а­ски­не­мо – би­ће­мо при­си­ље­ни да се пре­ма на­у­ци по­не­се­мо ве­о­ма аро­гант­но и без­о­бра­зно, ка­ко би нас на­пу­сти­ла во­ља да бо­ле­сно флер­ту­је­мо с фор­му­ла­ма на­уч­ног ра­зу­ма. Наш вла­сти­ти, ин­ди­ви­ду­ал­ни ра­зум, наш лич­ни жи­вот и на­ша осе­ћа­ња мо­ра­ће­мо у нај­о­штри­јој фор­ми да су­про­ста­ви­мо ла­бо­ра­то­риј­ским исти­на­ма».

 

б)

Ко­ли­ко је у срп­ској књи­жев­но­сти у XX ве­ку по­тро­ше­но ма­сти­ла на тзв. ту­ма­че­ња и схва­та­ња марк­си­зма од Скер­ли­ћа до проф. Де­ре­ти­ћа и Пет­ко­ви­ћа (да на­ве­дем са­мо не­ке) и – ни­ком ни­шта. То зна­чи да су ду­хов­на и ин­те­лек­ту­ал­на бек­ства би­ла то­ли­ка и та­ква да мно­ги про­фе­со­ри и ту­ма­чи, кри­ти­ча­ри и пи­ска­ра­ла ни­су би­ли ка­дри да се од­у­пру као кон­крет­на и кре­а­тив­на ли­ца. Гом­бро­вич при­зна­је да је ула­зио у то ње­му «ту­ђе цар­ство, али као осва­јач ко­ји про­гла­ша­ва свој за­кон. Мо­рам да ка­жем ово: ме­не се ма­ло ти­чу до­ка­зи и про­тив­до­и­ка­зи., онај кон­тр­данс у ко­ме се му­дра­ци гу­бе јед­на­ко ла­ко као и по­след­њи ла­ик. Али, има­ју­ћи не­по­сред­но осе­ћа­ње чо­ве­ка, по­сма­трам ва­ша ли­ца док го­во­ри­те, и ви­дим ка­ко вам те­о­ри­ја из­об­ли­чу­је ли­це. Ни­сам по­зван да утвр­ђу­јем ис­прав­ност ва­ших раз­ло­га – ме­ни је ста­ло до то­га да вам ваш раз­лог не пре­тво­ри ли­це у њу­шку, па да под ње­ним ути­ца­јем не по­ста­не­те од­бој­ни, мр­ски и не­мо­гу­ћи да вас чо­век про­гу­та. Ни­је мо­је да кон­тро­ли­шем иде­је, већ са­мо да не­по­сред­но утвр­ђу­јем на ко­ји на­чин иде­ја ути­че на лич­ност. Умет­ник је онај ко­ји го­во­ри: тај чо­век па­мет­но го­во­ри, али он сам је глу­пак. Или: нај­чи­сти­ји мо­рал ис­ти­че из уста то­га чо­ве­ка, али чу­вај­те се, јер он сам, по­што ни­је ка­дар да иза­ђе на крај са сво­јим мо­ра­лом, по­ста­је по­длац».

в)

Умет­ност не на­ста­је из бе­де, већ из бо­га­ства и пре­те­ка. Без­да­на умет­ност, ко­је има та­ко ма­ло, и ов­де и та­мо, и ју­че и да­нас.

У XX ве­ку у срп­ској књи­жев­но­сти та­ко се ма­ло пра­тио и вред­но­вао дар, у ан­то­ло­ги­ја­ма или на дру­ги на­чин; ви­ше је би­ла на це­ни пре­ве­ли­ка ло­јал­ност, или ло­јал­ност по­гре­шно схва­ће­на. Упр­кос не­по­бит­ној исти­ни да је ло­јал­ност «огра­ни­че­ње, а дар» си­ла ко­ја те­жи без­гра­нич­но­сти…

г)

Ко­ли­ко знам, ме­ђу пр­ви­ма сам обе­ло­да­нио –са­ста­вља­а­ју­ћи ан­то­ло­ги­ју НМ – је­дан од нај­и­сцрп­ни­јих ин­вен­та­ра срп­ских ан­то­ло­ги­ја (не и нај­пот­пу­ни­ји!). Чи­та­ју­ћи до­ступ­не ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка, об­ја­вље­не као по­себ­не књи­ге, или у ча­со­пи­си­ма – као се­па­ра­те, збор­ни­ке и па­но­ра­ме, чи­та­ју­ћи књи­ге пе­са­ма то­ли­ких пе­сни­ка био сам у си­ту­а­ци­ји да се су­о­чим са не­из­бе­жним про­бле­мом сти­хо­клеп­ства.

 

 

4

По­на­вљам, НМ је ра­то­бор­на ан­то­ло­ги­ја, ми­мо мо­је во­ље; ште­та што се ни­ко ни­је усу­дио да јој – по­след­њих де­се­так го­ди­на – иза­ђе на мег­дан. И тзв. мо­ји при­ја­те­љи, је­два да их има не­ко­ли­ци­на, као и не­при­ја­те­љи (или ако ви­ше во­ли­те опо­нен­ти), ни­ти су до кра­ја ни­ти на пра­ви на­чин про­чи­та­ли и раз­у­ме­ли не­ко од осам из­да­ња «Не­се­бич­ног му­зе­ја», иако је би­ло очи­глед­но да је та књи­га на­ста­ја­ла, на под­ло­зи ве­ли­ке ре­ви­зи­је вред­но­сти ко­је су за­по­че­ле у срп­ској књи­жев­но­сти то­бо­жњим уру­ша­ва­њем ко­му­ни­зма и па­дом бер­лин­ског зи­да. Та ан­то­ло­ги­ја по­чи­ва

на от­кри­ва­њу ку­ли­са срп­ског књи­жев­ног по­зо­ри­шта. На от­кри­ва­њу – ка­ко би ре­као Гом­бро­вич – «да по­ја­ве ни­су оно што би хте­ле да бу­ду. Ре­ви­ди­ра­мо мо­рал, иде­а­ли­зам, свест, пси­хич­ност, исто­ри­ју… По­че­ла је у на­ма да се ја­вља глад за ствар­но­шћу, по­дух­нуо је ве­тар сум­ње, и баш је он уз­др­мао на­шу ма­ска­ра­ду…

Па тре­ба ли са­мо умет­ност да оста­не та­бу – зар не тра­жи, пре све­га, она, ре­ви­зи­ју – још јед­ну ре­ви­зи­ју – још дра­стич­ни­ју ре­ви­зи­ју? Ама, то је Ауги­је­ва шта­ла! ни­шта ни­је та­ко глу­по као упра­во то: на­ше оп­ште­ње са умет­но­шћу.

 

а)

Еди­ци­ја Бра­ни­че­во из По­жа­рев­ца, штам­па­ла је хи­брид­ну про­зу Ди­ми­три­ја По­жа­ро­ва. Про­чи­тао сам је, пре­по­ру­чио у не­ком од ча­со­пи­са „За­ве­ти­на“ у сво­је вре­ме. По­жа­ро­ва сам (али­ас Б. Ла­зић) су­срео на бе­о­град­ском сај­му књи­га – пре не­пу­не две го­ди­не; и та­да ми је ре­као да при­пре­ма ан­то­ло­ги­ју срп­ске по­е­зи­је на фран­цу­ском; по­ку­шао сам да са њим по­раз­го­ва­рам; али он је та­ко ве­што и хи­тро из­бе­гао раз­го­вор, да сам са­мо сле­гао ра­ме­ни­ма. Тек ка­да се на­ре­че­на „ан­то­ло­ги­ја“ по­ја­ви­ла, кра­јем ле­та 2011. го­ди­не, и ка­да сам је пре­гле­дао, схва­тио сам за­што је наш мо­ло­дец са штан­да Бра­ни­че­ва по­бе­гао…

Ла­зић, да не ду­жим – ни­је са­чи­нио не­ка­кву ан­то­ло­ги­ју вред­ну спо­ме­на, већ јед­ну па­но­ра­му, где је пе­сни­ке и њи­хо­ву по­е­зи­ју би­рао у јед­ном огра­ни­че­ном, вре­мен­ском раз­до­бљу, ко­је баш и не по­зна­је нај­бо­ље (оквир пок. Ми­лан Ми­ли­шић –Ја­сна Ани?) на осно­ву свог те­ле­фон­ског име­ни­ка и сво­јих спи­са­тељ­ских и ко­те­ри­ја­шких ра­чу­ни­ца. Ка­жу да је Ла­зић пе­сник (не­ки мо­ји па­ри­ски при­ја­те­љи – мо­жда и је­сте, али ка­кав, по­е­та ми­но­рес, по­е­та му­тант?), ка­жу да је сту­ди­рао ме­та­фи­зи­ку, да за­ра­ђу­је као про­фе­сор Сор­бо­не. За јед­ног про­фе­со­ра и пе­сни­ка и ан­то­ло­ги­ча­ра се – из­бла­ми­рао то­ли­ко да ни­сам мо­гао да по­ве­ру­јем док сам пре­ли­ста­вао ње­го­ву књи­гу (ANT­HO­LO­GIE de la po­e­si ser­be con­te­po­ra­i­ne / tra­du­it du ser­be et pre­sen­te par Bo­ris La­zić. – Ban­ja Lu­ka: Udru­žen­je knji­žev­ni­ka Srp­ske, Pod­ru­žni­ca Ban­ja Lu­ka; Pa­ris: Un In­fi­ni Cer­cle Bleu, 2011 (Ban­ja Lu­ka: Art print). – 332 str.; 21 cm). Уокви­ри­ти та­кву јед­ну па­но­ра­му сти­хо­ви­ма два ре­ла­тив­но осред­ња пе­сни­ка-му­тан­та, не знам чи­ме мо­же прав­да­ти? Ка­да се, ре­ци­мо, по­гле­да ка­ко је ком­по­но­вао сво­ју „ан­то­ло­ги­ју“, ка­ко је, при­ме­ра ра­ди, пред­ста­вио го­ди­ште 1950 (исто при­мед­ба ва­жи и за не­ка дру­га го­ди­шта!), чи­та­о­цу се на­ме­ће је­дан је­ди­ни за­кљу­чак – чо­век се ша­лио, или су му спи­сак ауто­ра су­фли­ра­ли књи­жев­ни про­фи­те­ри, из­ве­сни уред­ни­ци или при­ја­те­љи-из­да­ва­чи, или је хтео да бле­фи­ра, али то ни­је смео, јер и са­ста­вља­ње па­но­ра­ма – по­го­то­ву оних на­ме­ње­них чи­та­о­ци­ма на фран­цу­ском – ни­је ствар за за­бу­ша­ва­ње, на­ме­та­ње и ис­про­ба­ва­ње не­ка­квих проб­них ба­ло­на. У су­шти­ни, Ла­зић је, из­гле­да, јед­на ве­ли­ка књи­жев­на ште­то­чи­на: јер као пр­во – при­стао је да бу­де мер­кан­тил­ни и ко­те­ри­ја­шки ан­то­ло­ги­чар, на­ста­вио је по­гре­шним и ута­ба­ним пу­тем, ко­ји сам кри­ти­ко­вао; до­каз – по­гле­дај­те ко су му у Ср­би­ји би­ли из­да­ва­чи и уред­ни­ци књи­га, ре­ци­мо, и ка­ко су пред­ста­вље­ни у ње­го­вој па­но­ра­ми, па ће вам би­ти ја­сно. Ште­та, да је под­ле­гао; да се упу­стио у јед­ну вр­сту књи­жев­но-ан­то­ло­ги­чар­ског аван­ту­ри­зма, ко­ји не­ће би­ти за­бо­ра­вљен. Ако смо ра­ни­је и за­тва­ра­ли очи или скри­ва­ли гор­чи­ну због не­ре­ал­ног и би­ро­крат­ског пред­ста­вља­ња срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка по све­ту од тзв. из­ан­ђа­лих и огра­ни­че­них са­ста­вља­ча и на­ме­та­ча; да­нас се то ви­ше не сме до­пу­сти­ти…

Вид. ви­ше: http://ser­bi­ca. fr/in­dex. php? op­ti­on=com_con­tent&vi­ew=ar­tic­le&id=251:le-li­vre-du-mo­is–avril-2011–ant­ho­lo­gie-de-la-po­e­sie-ser­be-con­tem­po­ra­i­ne–bo­ris-la­zi&ca­tid=156&Ite­mid=167

 

б)

Та­квих ан­то­ло­ги­ја, по­пут Ла­зи­ће­ве, би­ло је ко­ли­ко во­ли­те на срп­ском го­вор­ном под­руч­ју: и оне су за­бо­ра­вље­не с пу­ним пра­вом. Ако их не­ко и да­нас ли­ста, то су по­је­ди­ни су­јет­ни ауто­ри, књи­жев­ни мољ­ци, пра­ши­на би­бли­о­те­ка, ко­ја пре­су­ђу­је и мно­го бо­љи­ма.

Би­ло је ан­то­ло­ги­ја ко­је су се тру­ди­ле да утвр­де «ин­сти­ту­ци­ју – сти­хо­ва­не по­е­зи­је» и да усто­ли­че обо­жа­ва­ње та­кве по­е­зи­је и пе­сни­ка. За­бо­ра­вље­не су.

Би­ло је ан­то­ло­ги­ја ко­је су се упи­ња­ле из пет­них жи­ла да усто­ли­че «по­зна­те» пе­сни­ке, пе­сни­ке-му­тан­те. Та­кве ан­то­ло­ги­је не вре­де ни пи­шљи­ва бо­ба!

Би­ло је ан­то­ло­ги­ја, на­ро­чи­то по­сле до­ла­ска ко­му­ни­ста на власт, ко­је су би­ле пу­не удво­ри­штва, бек­ства од ствар­но­сти, хва­лид­бе­них кли­шеа, ла­жи, гре­шки сти­ла; јед­ном ре­чи ан­то­ло­ги­ја у ко­ји­ма се не­го­вао Култ по­е­зи­је, Пе­сни­ка, ду­бо­ких кла­ња­ња, ви­со­ко­пар­них гла­со­ва, ри­ту­а­ла ко­ји је био оду­ран на књи­жев­ним ве­че­ри­ма… Та­кве су ан­то­ло­ги­је за­тр­па­ли де­бе­ли сло­је­ви пу­стињ­ског пе­ска…

 

5

Пољ­ска је из­не­дри­ла Гом­бро­ви­ча, ко­ји се по­бу­нио про­тив пе­сни­ка са те­зом да го­то­во ни­ко не во­ли пе­сме и да је свет сти­хо­ва­не по­е­зи­је кри­во­тво­рен, ко­ја се мно­ги­ма, мо­жда и ве­ћи­ни уче­сни­ка ва­шег те­ма­та, мо­же учи­ни­ти ко­ли­ко сме­шна то­ли­ко и нео­збиљ­на!

Ве­о­ма по­што­ва­ни уред­ни­че Бра­ни­че­ва, ко­ли­ко ће се са­рад­ни­ка ода­зва­ти на ваш по­зив, ко­ли­ко ће њих од­го­во­ри­ти вр­ло искре­но, ап­со­лут­но ре­ал­но, ду­бо­ко мо­рал­но и нео­бич­но му­дро? А ко­ли­ко њих ће сво­је тек­сто­ве на­тру­ко­ва­ти вр­ло не­ис­кре­но, лу­дач­ки не­ре­ал­но, упа­дљи­во не­мо­рал­но, нео­бич­но глу­по? Во­лео бих да штам­па­те све оно што вам бу­ду по­сла­ли.

Да ли је Гом­бро­вич био «бед­ни иг­но­рант» ка­да је твр­дио да му се пе­сме уоп­ште не до­па­да­ју и да га чак гња­ве?

Ко­ли­ко је, пи­там вас, би­ло гња­ва­тор­ских ан­то­ло­ги­ја у срп­ској књи­жев­но­сти у XX ве­ку. Пре­ви­ше.

Пе­де­се­так го­ди­на ка­сни­је, не мо­же се про­тив Гом­бро­ви­ча упо­тре­би­ти оми­ље­ни до­каз књи­жев­них дог­ма­ти­ча­ра да он не­ма пе­снич­ке осе­тљи­во­сти, јер Гом­бро­вич је има и то у ве­ли­кој ме­ри – а кад му се по­е­зи­ја не от­кри­ва у пе­сма­ма, не­го по­ме­ша­на са дру­гим про­за­ич­ним еле­мен­ти­ма, «на при­мер у Шек­спи­ро­вим дра­ма­ма, у про­зи До­сто­јев­ског и Па­ска­ла, или про­сто при­ли­ком обич­ног сун­че­вог за­ла­ска», Гом­бро­вич је знао да за­тре­пе­ри као бре­за и дру­ги смрт­ни­ци. По­на­вљам, они ко­ји су иг­но­ри­са­ли ан­то­ло­ги­ју НМ, не­ка још јед­ном по­тра­же пр­во из­да­ње «Ан­то­ло­ги­је ФЕ­НИКС», та­мо је на пи­та­ње «Мо­же ли се са­ста­ви­ти јед­на ан­то­ло­ги­ја ко­ја иг­но­ри­ше уоби­ча­је­ну (уста­ље­ну, услов­ну) раз­ли­ку два ти­па По­е­зи­је и Про­зе?» по­ну­ђен прак­ти­чан и ве­ру­јем убе­дљив од­го­вор. Та­мо сам се по­зи­вао на ар­гу­мен­та­ци­ју Бор­хе­са, Ва­ле­ри­ја, Па­стер­на­ка. Но она ни­је за­ни­ма­ла офи­ци­јал­не пред­став­ни­ке тзв. срп­ске књи­жев­не кри­ти­ке – нај­у­ти­цај­ни­је чи­нов­ни­ке би­ро­кра­ске књи­жев­вно­сти XX ве­ка у Ср­би­ји!

 

а)

Офи­ци­јал­це и пред­став­ни­ке тзв. «виц-кри­ти­ке» (упо­ри­шта су јој у XX ве­ку на уни­вер­зи­те­ту), оду­ше­вља­ва – ка­ко би ре­као Гом­бро­вич – «тај фар­ма­це­ут­ски екс­тракт зва­ни «чи­ста по­е­зи­ја», а на­ро­чи­то кад се по­ја­вљу­је у сти­хо­ва­ној фор­ми».

Гом­бро­вич ни­је мо­гао, ка­ко ве­ли, да под­не­се «тај мо­но­то­ни пев, не­пре­кид­но уз­ви­шен», пи­тао се за­што га успа­вљу­ју ри­там и ри­ма, за­што му се је­зик пе­сни­ка чи­ни «нај­не­за­ни­мљи­ви­ји од свих мо­гу­ћих је­зи­ка, за­што је та Ле­по­та та­ко ма­ло при­влач­на и за­што не знам ни­шта го­ре, ни­шта сме­шни­је но што је на­чин на ко­ји Пе­сни­ци го­во­ре о се­би и сво­јој По­е­зи­ји?»

 

б)

Са­ве­ту­ју­ћи сво­јим по­тен­ци­јал­ним чи­та­о­ци­ма кроз вре­ме да се ни­кад не тру­де да вр­ше огле­де на те­ре­ну умет­но­сти, «јер та област то не под­но­си – а све де­кла­ма­ци­је са те­мом умет­но­сти мо­гу да оста­ну са­мо под усло­вом да ни­ко не бу­де то­ли­ко ин­ди­скре­тан па да за­гле­да ко­ли­ко се оне по­кла­па­ју са ствар­но­шћу…», Гом­бро­вич ци­ља на све оне ко­ји се, рас­пра­вља­ју­ћи о умет­но­сти на­дах­ну­тим Ва­ле­ри­је­вим на­чи­ном, не спу­шта­ју до оних кон­фро­та­ци­ја, до по­при­шта и све­та есте­тич­ке ми­сли, где се «с ла­ко­ћом мо­же от­кри­ти да је ово цар­ство при­вид­не зре­ло­сти за­пра­во нај­не­до­зре­ли­је дво­ри­ште чо­ве­чан­ства где вла­да блеф, ми­сти­фи­ка­ци­ја, сно­би­зам, лаж и глу­пост. И би­ће до­бра гим­на­сти­ка за на­ше кру­то ми­шље­ње ако с вре­ме­на на вре­ме за­ми­сли­мо са­мог По­ла Ва­ле­ри­ја као све­ште­ни­ка Не­зре­ло­сти, као бо­сог по­па у крат­ким га­ћа­ма».

Ве­о­ма ми се до­пао екс­пе­ри­мент Ви­тол­да Гом­бро­ви­ча по­знат као «ап­сурд­на пе­сма». Ком­би­ну­ју­ћи по­је­ди­не ре­че­ни­це или де­ло­ве ре­че­ни­ца из пе­са­ма по­је­ди­них пе­сни­ка, Гом­бро­вич је гра­дио «ап­сурд­ну пе­сму» и чи­тао је у гру­пи по­што­ва­ла­ца као но­во де­ло по­зна­тог или ве­ли­ког пе­сни­кја – «на оп­шти ус­хит оних љу­би­те­ља; или бих по­чео да их про­пи­ту­јем, ве­о­ма све­стра­но, о јед­ној или дру­гој пе­сми, и утвр­ђи­вао да је «љу­би­те­љи» ни­су чак ни про­чи­та­ли до кра­ја. Па ка­ко он­да? То­ли­ко се оду­ше­вља­ва­ти, а чак и не про­чи­та­ти до кра­ја? До те ме­ре ужи­ва­ти у «ма­те­ма­тич­ком са­вр­шен­ству» пе­снич­ке ре­чи, а не за­па­ти ра­ди­кал­но по­ка­ра­ба­си­ва­ње пре­ци­зно­сти? Та­ско се над­му­дри­ва­ти, то­ли­ко де­кла­мо­ва­ти о тим ства­ри­ма, на­сла­ђи­ва­ти се не­ка­квим суп­тил­но­сти­ма, ни­јан­са­ма, и исто­вре­ме­но чи­ни­ти та­ко те­шке, та­ко еле­мен­тар­не гре­хе»…»

Ти «по­што­ва­о­ци» тзв. «ап­сурд­не пе­сме» на­лик су на сек­те срп­ских књи­жев­них кри­ти­ча­ра ста­са­лих, ка­ко сам већ опи­сао у ро­ма­ну «У дру­штву пу­стињ­ских ли­си­ца», у нео­бич­ној ла­жи; са та­кви­ма сам се об­ра­чу­на­вао и раз­от­кри­вао их (и у две­ма кри­тич­ки ин­то­ни­ра­ним књи­га­ма огле­да (Про­ва­ли­ја срп­ске књи­жев­но­сти, «Бра­ни­че­во», 2011; Из ка­ран­ти­на, «Унус мун­дус», 2011).

Гом­бро­вич је знао да хи­ља­де љу­ди пи­шу пе­сме, да сто­ти­не хи­ља­да обо­жа­ва­ју ту по­е­зи­ју; «слав­ни ге­ни­ји ис­ка­зи­ва­ли су сво­је ми­сли у сти­хо­ви­ма; од пам­ти­ве­ка Пе­сни­ку ука­зу­ју по­што­ва­ње» – и на­спрам те пла­ни­не од сла­ве до­шао је Ви­толд са сво­јом сум­њом да се пе­снич­ка ми­са «оба­вља у пот­пу­ној пра­зни­ни».

На кра­ју је Гом­бро­вич на­шао пра­ви од­го­вор на уз­не­ми­ру­ју­ћа пи­та­ња:„због че­га ми не при­ја чи­ста по­е­зи­ја? Због че­га? Па зар ни­је због не­ких раз­ло­га због ко­јих ми не при­ја ше­ћер у чи­стом ста­њу? Ше­ћер је по­го­дан за сла­ђе­ње ка­фе, али не и да га чо­век је­де ка­ши­ком из та­њи­ра, као ка­шу. У чи­стој сти­хо­ва­ној по­е­зи­ји за­ма­ра пре­ко­мер­ност: пре­ко­мер­ност по­е­зи­је, пре­ко­мер­ност по­ет­ских ре­чи, пре­ко­мер­ност ме­та­фо­ра, пре­ко­мер­ност су­бли­ма­ци­је, нај­зад кон­де­за­ци­је и очи­шће­но­сти од свих ан­ти­по­ет­ских еле­ме­на­та, што пе­сме чи­ни слич­ним хе­миј­ском про­из­во­ду…»

 

 

6

Ле­по­та срп­ске по­е­зи­је? Ле­по­та сра­ма и по­дло­сти? Па­ган­ска ле­по­та гре­ха? О то­ме, уоп­ште – о срп­ској ле­по­ти – а по­себ­но о ле­по­ти срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка, ко­ли­ко знам, или се ћу­ти (тј. из­бе­га­ва раз­го­вор). Или се пи­шу ко­је­шта­ри­је. Да ли ће се те ле­по­те, не­ко се­ти­ти, ма­кар у не­ко­ли­ко ре­чи, ма­кар и уз­гред, и у овом раз­го­во­ру ко­ји под­сти­че ре­дак­ци­ја Бра­ни­че­ва? Или ће се, као и у не­ким дру­гим при­ли­ка­ма, пре­ко то­га пре­ћи као пре­ко не­чег не­ва­жног? А зар ле­по­та мо­же би­ти не­ва­жна? Спо­ред­на. Да ли је код Ср­ба уоп­ште из­гра­ђен по­јам срп­ске ле­по­те?

Од­мах ћу да ка­жем: уза­луд ће­мо срп­ску ле­по­ту тра­жи­ти у књи­жев­но­сти на­мет­ну­тој, удво­рич­кој, ди­ри­го­ва­ној, књи­жев­но­сти при­си­ле. У пр­вом из­да­њу Ан­то­ло­ги­је ФЕ­НИКС, оном би­бли­о­фил­ском (Бе­о­град: За­ве­ти­не, Ве­ли­ки че­твр­так 1999. го­ди­не), штам­па­на је пе­сма Вељ­ка Пе­тро­ви­ћа, пр­во­ра­зред­ног пи­сца дру­гог ре­да, На­ши тра­го­ви, (стр. 150, на­пи­са­на у «Бу­ди­му, 1961. г.», пре­ли­ми­на­р­но об­ја­вље­на у «Књи­жев­ним но­ви­на­ма», тек 1989, бр. 776.)

 

Свуд, свуд се бри­шу на­ши тра­го­ви

што пра­ши­на, што буђ, што пе­пео,

Вре­ме­на рђа, злих, про­ждр­љи­ва,

што агре­со­ра, си­ле­џи­је бес,

ве­ша­ла, пљач­ка, под кров уга­рак,

про­кле­та ка­ма бра­та из­ро­да;

што на­след­ни­ка блуд­них не­ра­зум,

ди­вљач­ки плес над све­жим ра­ка­ма

где унук пре­тка жи­ва за­ко­па,

што гру­бе гра­бље не­за­хвал­но­сти,

отров­на пе­ра, ла­жни је­зи­ци,

збе­го­ва глад­них узве­рен за­бо­рав,

што из­о­би­ља пја­на не­бри­га;

… уса­лу су­зу, са­су­ше­ну крв,

рав­но­ду­шно­сти ве­тар раз­ве­је…

– Свуд, свуд се бри­шу на­ши тра­го­ви

 

Куд нас од­ма­ми и рас­пу­ди сев

вел­мо­жа ту­чен, из­бе­зу­мљен сој?

Уму­кла на­ша пе­сма, кук­ња­ва,

оруж­ја звек и на­ков­ња бат,

у Ја­но­ку, Бу­ди­му, Си­би­њу.

Дру­ги­ма са­да бу­ја­ју, ра­ђа­ју

ка­ле­ми, се­тве древ­них са­ра­о­ра.

 

Где су вам ко­сти, уско­ци, мар­то­ло­зи

мор­ла­ци гре­шни, пу­сти гра­ни­ча­ри?

Ко­јем све ни­сте не­при­ја­те­љу

ди­за­ли ку­ле, бе­де­ме, па­ли­са­де,

ис­ту­ра­ли, од свих зи­ди­на твр­ђе,

очај­но хра­бре, го­ле сво­је гру­ди?

 

А истим, оштрим, убој­ним же­ле­зом

кр­чи­сте гр­мље, кро­ти­сте ви­ро­ве,

пу­сто­ши ди­вље упи­то­ми­сте;

при­сој­но гор­је не­за­хвал­ног све­та

опле­ме­ни­сте бла­го­род­ном ло­зом

Ла­зо­ве жу­пе, ре­сав­ске мо­ти­ке.

 

Ал свуд, свуд бри­шу на­ше тра­го­ве!

            Мо­же­мо ли ову Пе­тро­ви­ће­ву пе­сму узе­ти као при­мер срп­ске ле­по­те? Да ли је овај пи­сац до­при­нео ства­ра­њу ти­па срп­ске ле­по­те? Или је за­слу­га за то при­па­ла не­ком дру­гом? Јо­ва­ну Ду­чи­ћу? Вла­ди­сла­ву Пет­ко­ви­ћу? Раст­ку Пе­тро­ви­ћу? Цр­њан­ском? Ми­о­дра­гу Па­вло­ви­ћу? Уоп­ште, има­мо ли ми Ср­би, у XX ве­ку, или у овом ко­ји је за­по­чео и већ ушао у дру­гу де­це­ни­ју, пи­сца, ко­ји би био (као, ре­ци­мо, код По­ља­ка Сјен­кје­вич) крај­ња, нај­ин­тим­ни­ја тај­на на­шег уку­са, срп­ски «сан о ле­по­ти»?

Да ли су ан­то­ло­ги­је срп­ске по­е­зи­је у XX ве­ку, ре­ци­мо оне нај­и­сту­ре­ни­је, По­по­ви­ће­ва, Сте­фа­но­ви­ће­ва, Па­вло­ви­ће­ва, или «Не­се­би­чан му­зеј», отво­ри­ле, или ба­рем на­зна­чи­ле пут пре­ма сну о срп­ској ле­по­ти?

Ве­ћи­на ових ан­то­ло­ги­ја је пре­хва­ље­на, осим Сте­фа­но­ви­ће­ве, ко­ја је ско­ро до кра­ја XX ве­ка би­ла за­то­че­на у по­дру­ми­ма СКЗ, «за­слу­гом» ко­му­ни­ста (па, на­жа­лост и В. Пе­тро­ви­ћа – оба­ве­зно кон­сул­туј­те књи­гу «Ло­ма­ча за Сен­са»!), и да­ле­ко од хи­ме­ре срп­ске ле­по­те. «Не­се­би­чан му­зеј» раз­ли­ку­је се од мно­гих ан­то­ло­ги­ја срп­ске по­е­зи­је на­ста­лих у XX ве­ку, па и од упра­во спо­ме­ну­тих, што је, та књи­га, от­по­чет­ка би­ла – отво­ре­но де­ло, што је и оста­ла све до 8. из­да­ња. Што се пре­ћут­ки­ва­ло; из раз­ло­га симп­то­ма­тич­ни. Као што се пре­ћут­ки­вао и под­на­слов ан­то­ло­ги­је – опет из по­бу­да ко­ји не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе ни са ети­ком ни са есте­ти­ком. У том 8. са­же­том, из­ме­ње­ном, пре­гле­да­ном – ко­нач­ном из­да­њу НМ, сто­ји из­ри­чит под­на­слов: При­ме­ри без­да­не књи­жев­но­сти, 1900–2008, тра­ге­ди­је људ­ског по­сто­ја­ња и уто­пи­ја; сфе­ра ми­сти­ке. То из­да­ње штам­па­но је у до­вољ­ном бро­ју при­ме­ра­ка, и са­др­жи «Увод у тра­ди­ци­ју тзв. без­да­не књи­жев­но­сти» (стр. VII – XXXIX), у ко­ме је из­нет, на ви­ше од 2 шт. та­ба­ка, кон­цепт или про­фил тзв. без­да­не књи­жев­но­сти, као и ми­ље у ко­јем се раз­ви­ја­ла срп­ска по­е­зи­ја XX ве­ка. Под­се­ћам: ово исто 8. из­да­ње НМ, на кра­ју има и по­го­вор: «Из­лаз из ла­ви­рин­та или Увод у пре­вред­но­ва­ње» (стр. 165–179), оштар и отре­жњу­ју­ћи, из ко­га на­во­дим, ов­де, са­мо три па­су­са. *

__

* «Ан­то­ло­ги­ја­ма се мо­гу по­ка­за­ти вред­но­сти (умет­нич­ке)

ако их има; али се тзв. „пре­врат­нич­ким“ ан­то­ло­ги­ја­ма не мо­гу

ство­ри­ти књи­жев­не ве­ли­чи­не. Нај­пре пе­сни­ци и пра­ви чи­та

оци, ко­јих сву­да има где тра­ва ни­че, пре­по­зна­ју ве­ли­чи­не, пре

све­га по ен­ту­зи­ја­зму, ко­ји је де­фи­ни­сао тач­но пре две­ста го­ди

на Шле­гел. (…) «

«Ма­ле на­ци­о­нал­не књи­жев­но­сти су слич­не мо­чва­ра­ма; вр

ве од гми­за­ва­ца, не­и­жи­вље­них ком­плке­са и гло­ри­фи­ка­ци­ја. Оне

су ано­ним­не и њи­хо­ва афир­ма­ци­ја не до­сти­же за­лет; оста­ју

мрак у мра­ку. Свет је по­сед пе­сни­ка, ма где они би­ли ро­ђе­ни, у

Пор­ту­га­лу, Шпа­ни­ји, Ср­би­ји, Па­ри­зу или у Си­би­ру, или на Су

ма­три, или мо­жда на Рту До­бре На­де. Свет тре­ба осва­ја­ти…

Срп­ска књи­жев­ност, тј. ње­ни ауто­ри, ско­ро без из­у­зет­ка, не

бе­ху до­ра­сли том осва­ја­њу кроз чи­тав XX век!(…) «

«Код нас је би­ло мно­го „умет­ни­ка“, на­ро­чи­то у дру­гој

по­ло­ви­ни XX ве­ка, о ко­ји­ма су вре­ме­ном об­ја­вљи­ва­не сту­ди­је,

мо­но­гра­фи­је и оста­ле уче­не шкра­бо­ти­не, ко­је ће вре­ме про­се­ја­ти

на сво­јим фи­ним си­ти­ма, већ се­је! Ко­га ће се се­ћа­ти бу­ду­ћи чи­та­о­ци,

они ко­ји ће жи­ве­ти и чи­та­ти 2050. или 2083. го­ди­не, ми то не

мо­же­мо зна­ти. Ме­ни се чи­ни, чвр­сто ве­ру­јем, да ће мно­ги би­ти

за­бо­ра­вље­ни, па чак и они ко­ји су до пре не­ко­ли­ко го­ди­на,

или де­це­ни­ја, или да­нас, но­си­ли епи­тет ве­ли­ких умет­ни­ка.

Да ли је не­ко за­и­ста ве­ли­ки умет­ник, пи­сац, о то­ме не пре

су­ђу­ју из­да­ва­чи и књи­жев­на кри­ти­ка, већ чи­та­лац, то јест ге

не­ра­ци­је и ге­не­ра­ци­је чи­та­ла­ца. Ве­ли­ки је пи­сац са­мо онај чи­је

ство­ре­но де­ло стал­но до­би­ја, из го­ди­не у го­ди­ну, из де­це­ни­је у

де­це­ни­ју, из ве­ка у век, као што је слу­чај са Или­ја­дом и Оди­се

јом, или са Би­бли­јом…

То овен­ча­ва кру­ном гла­ву пе­сни­ка, а то је ве­ли­ка ми­сте­ри­ја… «

(стр. 178, 179)

 

7

Гом­бро­вич је обе­ло­да­нио тај­ни пољ­ски ро­ман, ком­про­ми­ту­ју­ћи, са Сјкен­кје­ви­чем, до­таквши про­блем «ства­ра­ња ле­по­те». «Би­ти леп, при­вла­чан, при­ма­мљив ка­ко пи­ше про­ниц­љи­ви Ви­толд – то ни­је са­мо же­ља же­не, и мо­жда, што је на­род сла­би­ји и угро­же­ни­ји, тим осе­тљи­ви­је осе­ћа по­тре­бу за ле­по­том, ко­ја је по­зив све­ту: гле­дај, не про­го­ни ме, во­ли ме! Али ле­по­та нам је по­треб­на и да би­смо се мо­гли за­љу­би­ти у се­бе и у сво­је – и да би­смо се у име те ле­по­те су­про­ста­вља­ли све­ту. На­ро­ди се сто­га обра­ћа­ју сво­јим умет­ни­ци­ма да они из­ву­ку из њих ле­по­ту, и оту­да у умет­но­сти ле­по­та фран­цу­ска, ен­гле­ска, пољ­ска или ру­ска. Да ли је ико из­ра­дио исто­ри­ју пољ­ске ле­по­те то­ком ве­ко­ва? Те­шко би се на­шла ва­жни­ја те­ма, јер тво­ја ле­по­та од­ре­ђу­је не са­мо твој укус не­го и це­ло­ку­пан твој од­нос пре­ма све­ту… « итд. Гом­бро­вич уоча­ва да је пољ­ска књи­жев­ност из XVI и XVII ве­ка «увек по­сто­ве­ћи­ва­ла ле­по­ту са чед­но­шћу». Ко­ме се то у XX ве­ку до­па­да­ло? Ко­ме се то да­нас до­па­да – то што је не­жи­вот­но и не­при­влач­но? «Јер чед­ност са­ма по се­би је не­за­ни­мљи­ва и уна­пред по­зна­та, чед­ност је ре­ша­ва­ње про­бле­ма, то јест смрт; грех је жи­вот. И чед­ност мо­же по­ста­ти жи­вот­на са­мо као пре­вла­да­ва­ње гре­ха, ко­ји је, сем то­га, још и ори­ги­на­лан, он је не­што што нас из­два­ја и од­ре­ђу­је…»

 

а)

Да не за­бо­ра­вим. Уна­пред се из­ви­ња­вам што ска­чем са ства­ри на ствар. Ан­то­ло­ги­ју «Не­се­би­чан му­зеј», на­ро­чи­то 2. из­да­ње, по­не­ки чи­та­о­ци а бог­ме и кри­ти­ча­ри, ети­ке­ти­ра­ли су као ан­то­ло­ги­ју ре­ли­ги­о­зне по­е­зи­је, што она ни­кад ни­је би­ла; што су чи­та­о­ци и кри­ти­ча­ри са­ми «до­чи­та­ва­ли» на осно­ву не­ких бле­дих ин­ди­ци­ја, и по­ред мо­јих из­ри­чи­тих огра­да, у пред­го­во­ри­ма или по­го­во­ри­ма ис­тој ан­то­ло­ги­ји.

Ми смо има­ли из­ве­сно ка­шње­ње и из­ве­сни иди­о­ти­зам и у XIX и у XX ве­ку, он се ра­ђао из­ме­ђу оста­лог и из не­за­до­во­ље­не те­жње за ле­по­том. (Че­сто сам ци­ти­рао ча­со­пи­сну вер­зи­ју Ви­на­ве­ро­вог есе­ја Од­бра­на пе­сни­штва, из 1938, и са­да се по­зи­вам на њу као на пр­во­ра­зред­ни до­каз.)

Ми ни­смо има­ли – на жа­лост – и не­ће­мо га има­ти за­ду­го – Гом­бро­ви­ча. Ни­ко код нас још увек ни­је на­пи­сао ни ма­ли есеј о ге­ни­јал­ној кри­зи срп­ске ле­по­те, ни­ти по­ку­шао да нас су­о­чи са на­шом Ру­жно­ћом, са на­шом Рас­по­ја­са­но­шћу, са на­шим Од­ла­га­њем и на­шим Ђу­бри­штем.

У срп­ској по­е­зи­ји XIX и XX ве­ка та­ко је ма­ло пра­ве ле­по­те («пра­ва ле­по­та се не по­сти­же пре­ћут­ки­ва­њем ру­жно­ће. Не­ће­те мно­го ус­пе­ти да учи­ни­те са сво­јим те­лом ако вам сти­дљи­вост не до­зво­ли да се сву­че­те до на­га. А чед­ност не по­чи­ва на скри­ва­њу гре­ха, не­го на њи­хо­вом пре­вла­да­ва­њу, пра­ва чед­ност се гре­ха не са­мо не бо­ји, не­го га тра­жи – јер је он раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Умет­ност је ка­дра да из­вр­сно по­ја­ча ле­по­ту чо­ве­ка или на­ро­да, под усло­вом да јој оста­ви­мо пу­ну сло­бо­ду деј­ство­ва­ња. Али Миц­ки­је­вич, бард исто та­ко ми­ло­ср­дан као и сти­дљив, исто то­ли­ко по­бо­жан ко­ли­ко и бо­ја­жљив, ви­ше је во­лео да се не свла­чи до на­га, а ње­го­ва све­о­бу­хват­на до­бро­та бо­ја­ла се да исти­ни по­гле­да у очи. Он је био нај­ве­ће от­кро­ве­ње оне пољ­ске есте­ти­ке ко­ја не во­ли да «че­пр­ка» по пр­љав­шти­ни, ни­ти да би­ло ко­ме ства­ра не­при­јат­но­сти. Али нај­ве­ћа Миц­ки­је­ви­че­ва сла­бост по­чи­ва­ла је на том што је био на­ци­о­нал­ни пе­сник, то јест по­и­сто­ве­ћен с на­ро­дом и ко­ји је из­ра­жа­вао на­род, те сто­га не­спо­со­бан да на­род ви­ди спо­ља, као «не­што што по­сто­ји у све­ту». (…) у тим усло­ви­ма – из­вр­шио је оно за шта је био ка­дар, то јест, снаб­део нас је она­квом ле­по­том ка­ква је у да­том тре­нут­ку од­го­ва­ра­ла на­шим на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма…»).

Под­се­ти­те се, на тре­ну­так, књи­жев­не оце­не пр­ве књи­ге Ми­ло­ша Цр­њан­ског од стра­не нај­да­ро­ви­ти­јег срп­ског есте­ти­ча­ра Бран­ка Ла­за­ре­ви­ћа. Док су не­ки Ли­ри­ку Ита­ке ди­за­ли у не­бе­са, Ла­за­ре­вић ју је убе­дљи­во при­зе­мљи­вао. Да ли је – да по­но­вим – пе­сник и ро­ма­но­пи­сац Ми­лош Цр­њан­ски, ство­рио не­ка­кву срп­ску ле­по­ту сра­ма и из­да­је, ин­це­ста, па­ган­ске ле­по­те гре­ха, и бе­сми­сла?

 

б)

Сјен­кје­вич је, пре­ма ре­чи­ма Гом­бро­ви­ча, «тип По­ља­ка, на­сле­ђен од Миц­кје­ви­ча, и по­ред све­га ви­со­ке ме­ре, он је учи­нио лак­шим, при­сту­пач­ни­јим и љуп­ки­јим, чед­ност је за­па­прио гре­хом, грех за­ше­ће­рио вр­ли­ном, и ус­пео је да нам ску­ва сла­ду­њав ли­кер, не мно­го јак а ко­ји ипак опи­ја, она­кав ка­кав нај­ви­ше при­ја же­на­ма.

Грех сим­па­ти­чан, грех до­бро­ћу­дан, грех ди­ван, грех «чист» – то је спе­ци­јал­ност те ку­хи­ње. (…) По­ља­ци су већ го­ди­на­ма прак­ти­ко­ва­ли ко­ри­сто­љу­би­ву ле­по­ту, увек у име не­ких дру­гих и ви­ших раз­ло­га, па зар је чуд­но што се Миц­кје­вич, и по­ред све­га у ве­ли­кој ме­ри не­се­би­чан и јак, по­сте­пе­но пре­о­бра­зио у Сјен­кје­ви­ча, ко­ји је већ јав­на же­ља да се по сва­ку це­ну до­пад­не…)

Спо­соб­но­сти ко­је ис­по­ља­ва тај мај­стор ку­вар­ства, у на­сто­ја­њу да нам при­ре­ди су­пу од свих бле­ско­ва, за­пра­во су од­ли­ка про­сеч­ног чо­ве­ка ко­ји се игра вред­но­сти­ма. Дра­ма пра­ве ве­ли­чи­не је у то­ме што она не­ће ни­по­што да се по­ни­зи, што ће се до кра­ја бо­ри­ти за свој ни­во, јер не уме, не мо­же да се од­рек­не се­бе – и за­то је аутен­тич­на ве­ли­чи­на ства­ра­лач­ка, увек, што зна­чи да дру­ге пре­о­бра­жа­ва по вла­сти­тој мо­дли. Сјен­кје­вич се, ме­ђу­тим, са ужи­ва­њем сав ста­вља на услу­гу про­сеч­ној ма­шти, и од­ри­чу­ћи се ду­ха, не од­ри­че се ипак да­ра, и на тај на­чин до­ла­зи до ар­хи­чул­не умет­но­сти, за­сно­ва­не на за­до­во­ље­њу не­и­жи­вље­них скло­но­сти ма­се, по­ста­је до­ста­вљач при­јат­них сно­ва… до те ме­ре да оду­ше­вље­на про­сеч­ност кли­че: ка­кав ге­ни­је! (…) Нео­би­чан ге­ни­је, али ма­ло по­сра­мљу­ју­ћи, ге­ни­је од оних по­ма­ло стид­них сно­ва ко­ји­ма се пре­да­је­мо пре но што ће­мо за­спа­ти, ге­ни­је ко­јим је бо­ље не хва­ли­ти се пред ино­стран­ством. (…)

Јер то је ге­ни­је «ла­ке ле­по­те». Са стра­вич­ном успе­шно­шћу он чи­ни плит­ким све че­га се до­так­не, до­ла­зи ту до сво­је­вр­сног по­ми­ре­ња жи­во­та са ду­хом, све ан­ти­но­ми­је ко­ји­ма се кр­ва­ви озбиљ­на књи­жев­ност, би­ва­ју убла­же­не, и у ре­зул­та­ту до­би­ја­мо ро­ма­не ко­је ши­па­ри­це мо­гу да чи­та­ју без цр­ве­ни­ла на ли­цу. Па за­што та не­из­мер­ност тор­ту­ра и стра­хо­та ко­ји­ма су ис­пу­ње­ни Три­ло­ги­ја и Quo va­dis не бу­де про­тест у осе­тљи­вим де­ви­ца­ма, ко­је се оне­све­шћу­ју кад чи­та­ју До­сто­јев­ског? За­то што је по­зна­то да су сјен­кје­ви­чев­ска му­че­ња опи­са­на «ра­ди при­јат­но­сти», ту чак и фи­зич­ки бол по­ста­је бом­бо­на… (…) Ње­гов свет је гро­зан, мо­ћан, ди­ван, има све вр­ли­не пра­во­га све­та, са­мо што је на ње­му на­ле­пљен нат­пис «за за­ба­ву», услед че­га има још и ту вр­ли­ну да не пла­ши.

Али за­ба­ва не би би­ла, са­ма по се­би, та­ко ло­ша, јер ниг­де ни­је ре­че­но да ни­је сло­бод­но за­ба­вља­а­ти се, ко­ке­то­ва­ти, са­ња­ри­ти… ка­да та игра­ри­ја вред­но­сти­ма не би до­би­ја­ла при­ви­де кул­та вред­но­сти. Ни­ко не бра­ни про­да­ва­ње мач­ке, са­мо што не тре­ба ипак про­да­ва­ти мач­ку у џа­ку. Кад би­смо упи­та­ли Сјен­кје­ви­ча: – За­што улеп­ша­ва­те исто­ри­ју? За­што упро­шта­ва­те љу­де? За­што хра­ни­те По­ља­ке го­ми­лом на­ив­них илу­зи­ја? За­што успа­вљу­је­те са­ве­сти, гу­ши­те ми­сли и ко­чи­те на­пре­дак? – од­го­вор је го­тов, са­др­жан у по­след­њим ре­чи­ма Три­ло­ги­је: ра­ди пот­кре­пљи­ва­ња ср­да­ца…»

Гом­бро­вич Сјен­кје­ви­че­ву ли­те­ра­ту­ру од­ре­ђу­је као ома­ло­ва­жа­ва­ње ап­со­лут­них вред­но­сти у име жи­во­та, и као пред­лог «олак­ша­ног жи­во­та».

Сјен­кје­ви­че­ва «ле­по­та» «по­ста­ла је иде­ал­на пи­џа­ма за све оне ко­ји ни­су хте­ли да гле­да­ју сво­ју ру­жну на­гост. Пле­мић­ко-спа­хиј­ска сфе­ра, ко­ја је жи­ве­ла на сво­јим има­њи­ма упра­во тим олак­ша­ним жи­во­том, и ко­ја је, у пре­те­жној ве­ћи­ни, за­пра­во гро­зна бан­да гну­сних дри­па­ца, на­шла је нај­зад свој иде­ал­ни стил, и што с тим иде, до­би­ла пу­но за­до­во­ље­ње со­бом».

Елем, из овог са­же­тог пре­гле­да пољ­ског на­ро­да с ле­по­том, на­чи­ње­ног из «пти­чи­је пер­спек­ти­ве» (Гом­бро­вич ово пи­ше да­ле­ко од род­не Пољ­ске, у Ар­ге­ни­ти­ни, ше­се­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка!), про­из­и­шао је и не­из­бе­жан за­кљу­чак, да до тих го­ди­на ка­да Гом­бро­вич во­ди сво­је днев­ни­ке: «не­ма пра­ве, аутен­тич­не пољ­ске ле­по­те. Ни ле­по­те, ни фор­ме, ни сти­ла. Не за­ва­ра­вај­мо се ни на тре­ну­так да су књи­жев­ност и умет­ност ко­ји­ма да­нас рас­по­ла­же­мо истин­ски стил. Јер стил, фор­ма, ле­по­та мо­гу би­ти са­мо де­ло ду­хов­но сло­бод­них љу­ди, ко­ји те­же то­ме ци­љу са свом без­об­зир­но­шћу, љу­ди до­вољ­но сме­лих и до­вољ­но стра­сних у том тра­же­њу, да би пре­зре­ли и све спо­ред­не об­зи­ре и да би нас об­на­жи­ли она­ко ка­ко још ни­кад ни­смо би­ли об­на­же­ни…»

По­гле­дај­мо ка­ко ства­ри сто­је код нас. Али без фо­ли­ра­ња и глке­да­ња кроз пр­сте ма ко­ме. Ни Змај, ни Ла­за Ко­стић, Ду­чић, ни Цр­њан­ски, ни­су кри­ти­ко­ва­ни код нас са по­гле­дом на про­блем ства­ра­ња срп­ске ле­по­те.

При­ме­ра ра­ди. Шта је Цр­њан­ски пи­сао, та­мо, у Ен­гле­ској, да­кле у исто вре­ме ка­да је и Гом­бро­вич за­бе­ле­жио ове ре­до­ве?

«По­сто­ја­ње је не­што сло­же­но. Иза ку­ли­са пр­во­план­ских зби­ва­ња вр­ши се не­пре­ста­ни пси­хич­ки рад сра­чу­нат за да­љу ме­ту. Жи­вот у на­ма ни за тре­ну­так ни­је за­ко­чен, већ са­мо, у овом тре­нут­ку, не мо­же да се про­би­је на по­вр­ши­ну. Да­нас (тј. 1953–1956. – нап., Б.) – та­мо у зе­мљи –пољ­ске ма­се се ви­ше не­го икад гу­ше у бр­њи­ци ве­штач­ке есте­ти­ке, на­мет­ну­те им у име (про­ле­тер­ске) Вр­ли­не. Шта­ви­ше – ни­кад ни­је био ве­ћи наш рас­цеп из­ме­ђу Ис­то­ка и За­па­да, а та два све­та ко­ји се уза­јам­но уни­шта­ва­ју и ком­про­ми­ту­ју у на­шем вид­ном по­љу, ства­ра­ју у на­ма пра­зни­ну ко­ју ће­мо мо­ћи да по­пу­ни­мо са­мо вла­сти­тим са­др­жа­јем. Пре или ка­сни­је, ука­за­ће нам се пра­ви ђа­во, и тек та­да ће­мо до­зна­ти ко­ме Бо­гу тре­ба да се мо­ли­мо.»

 

 

 

8

Гом­бро­ви­ча и Бе­ла­ту­ка­дру­за не­мо­гу­ће је иг­но­ри­са­ти јер до­ти­чу као под­зем­ни из­во­ри из умет­но­сти и умет­ност им ни­је та­ко пот­пу­но ту­ђа.

На­дам се да ни­сте по­че­ли да зе­ва­те јер се оду­жи­ла ова при­ча о не­по­сто­ја­њу аутен­тич­не срп­ске ле­по­те, али сма­трам да тре­ба да под­се­тим, још јед­ном да сам у ан­то­ло­ги­ја­ма срп­ске по­е­зи­је (на чи­ја сам са­ста­вља­ња о свом ру­ву и кру­ву, по­тро­шио низ го­ди­на, нај­бо­љих го­ди­на, и но­вац ко­ји је би­ло упут­ни­је по­тро­ши­ти на си­но­ве и на њи­хо­во уче­ње стра­них је­зи­ка…) под­ву­као не­ке исти­не ко­је ни­су би­ле по ме­ри вре­ме­на, дру­штва. Због то­га сам, тре­ба ли да до­ка­зу­јем, скри­вен као пе­пе­љу­га од тзв. офи­ци­јел­не срп­ске штам­пе и кри­ти­ке, та­во­рио на пе­ри­фе­ри­ји дру­штва, срп­ске књи­жев­но­сти и кул­ту­ре – јер срп­ско дру­штво и кул­ту­ра, офи­ци­јел­на кри­ти­ка и на­ме­та­на књи­жев­ност ни­су би­ле спрем­не да се су­о­че са исти­ном о се­би*. Да ли су да­нас до­зре­ле при­ли­ке за не­из­бе­жна су­о­ча­ва­ња? …..

Срп­ску по­е­зи­ју XX ве­ка, елем, ви­део сам сво­јим очи­ма.

Ко­ли­ко се и ко од нај­и­стак­ну­ти­јих срп­ских пе­сни­ка дру­ге по

ло­ви­не XX ве­ка од­ви­као од свих га­до­сти ко­је им је на­мет­нуо

На­мет­ни век (ко­му­ни­сти) – од тзв. ре­во­лу­ци­о­нар­них и то­бож

мо­дер­них кри­те­ри­ју­ма, од кла­сних ме­ри­ла, од без­бо­жни­штва,

од „ди­ја­лек­тич­ког ма­те­ри­ја­ли­зма“, од по­гре­шних по­гле­да на

отаџ­би­ну, по­ро­ди­цу, кул­ту­ру, на­у­ку и сво­ји­ну? Иако је све те

га­до­сти тре­ба­ло од­ба­ци­ти као мр­тве и ни­штав­не, про­чи­сти

ти их из ду­ше и по­гле­да на свет, то се ни­је до­го­ди­ло. Сви ти

нај­и­стак­ну­ти­ји ак­те­ри, тзв. нај­ве­ћи и нај­и­стак­ну­ти­ји срп­ски

пе­сни­ци, да не го­во­рим о свим њи­хо­вим при­ши­пе­тља­ма! Сви

су усит­ња­ва­ли те­ме и са­др­жа­је са­вре­ме­не по­е­зи­је; и њи­хо­вом

пра­зном ра­су­ђи­ва­њу, раз­у­зда­ној уобра­зи­љи и хлад­ној во­љи ве

ли­ки пред­ме­ти ни­кад се ни­су да­ва­ли.

Нај­ви­ше по­хва­ле до­би­ли су они ко­ји су се по­кло­ни­ли ђа

во­лу, и не са­мо по­кло­ни­ли већ га по­љу­би­ли (не­ка ми опро­сти

чи­та­лац) у – зад­њи­цу! Мно­ги су се у дру­гој по­ло­ви­ни XX ве­ка

пре­да­ли – не ства­ра­њу по­е­зи­је, већ сти­хо­твор­ству (та­лен­то­ва

ни су им­про­ви­зо­ва­ли по узо­ру на стра­не пе­сни­ке или на не­ке

до­ма­ће с по­чет­ка и сре­ди­не ве­ка, а не­та­лен­то­ва­ни су пи­са­ли

на си­лу); пре­да­ва­ли су по­е­зи­ју на­си­љу и по­ру­зи. Ко­ли­ко је то

би­ло по­е­зи­ја, ко­ли­ко сло­во­сла­гар­ство, вр­ло че­сто – отво­ре­на 176

ла­бо­ра­то­ри­ја књи­шких екс­пе­ри­ме­на­та, о то­ме се ћу­ти. Мно

ги то­бож ве­ли­ки срп­ски пе­сни­ци дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка и

њи­хо­ви след­бе­ни­ци, ис­по­чет­ка су би­ли пот­ку­пље­ни и из­и­гра

ни, и тзв. срп­ска мо­дер­на по­е­зи­ја, ко­ја у пра­вом сми­слу ве­ро

ват­но и ни­је ни за­по­че­ла, кроз дру­гу по­ло­ви­ну XX ве­ка се за­ма

ра­ла, из­ро­ђи­ва­ла, га­си­ла и не­ста­ја­ла. При том су, ње­ни ак­те­ри

до­би­ја­ли по­ча­сти, са­бра­на и иза­бра­на де­ла, по­ста­ја­ли чла­но­ви

СА­Ну. Пе­сни­ци дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка, на жа­лост, ни­су из

гу­би­ли при­ступ к Бо­жан­стве­но­ме; они су га се од­ре­кли; ба­ве­ћи

се са­мо чо­ве­чи­јим до­ме­ном; ода­тле је ве­ћи­на по­че­ла и мно­ги су

се при­кло­ни­ли чул­ном еро­ти­зму. Утр­ли су пут по­е­тич­ком ћор

со­ка­ку. Ни­ко од кри­ти­ча­ра ни­је се на­шао да им то ка­же јав­но, и

мно­ги су и умр­ли са нај­бли­ста­ви­јим за­блу­да­ма!

Ант. «Не­се­би­чан му­зеј», 8. изд. стр. 175–176

 

а)

«Не­се­би­чан му­зеј», у свом «Ар­хи­ву» има и пре­глед ан­то­ло­ги­ја срп­ске про­зе XX ве­ка, тј. ова отво­ре­на и то­тал­на књи­га, до­та­кла се и не­ких дру­гих ства­ри и про­бле­ма, ко­је су срп­ски ан­то­ло­ги­ча­ри XX ве­ка из­бе­га­ва­ли. А из­бе­га­ва­ли су да се су­о­че са не­по­вољ­ним ства­ра­лач­ким раз­во­ји­ма и ре­гре­си­ја­ма по­је­ди­них пе­сни­ка. Ко­ји су са вре­ме­ном по­ста­ја­ли све уко­че­ни­ји, по­кон­ди­ре­ни­ји. У XX ве­ку у срп­ској по­е­зи­ји пе­сни­ци већ ни­су «пе­ва­ли за го­ми­лу, већ пе­ва­ју је­дан за дру­гог; и ме­ђу њи­ма се, на пу­ту не­пре­ста­ног ри­вал­ства, ства­ра пи­ра­ми­да чи­ји врх се­же до не­ба» и ко­јој се мно­ги ди­ве «од­о­здо, са зе­мље ди­жу­ћи но­со­ве. Оно што је тре­ба­ло да бу­де тре­нут­ни по­лет про­зе, по­ста­ло је про­грам, си­стем, про­фе­си­ја – и да­нас се би­ва Пе­сник исто као што се би­ва ин­жи­њер или ле­кар». Пе­сма се «раз­ра­сла до на­ка­зних раз­ме­ра» и пе­сни­ци не вла­да­ју њо­ме, не­го она вла­да њи­ма. Пе­сни­ци су по­ста­ли ро­бо­ви», Гом­бро­вич од­ре­ђу­је пе­сни­ка «као би­ће ко­је већ не мо­же да ис­ка­зу­је се­бе, јер мо­ра да ис­ка­зу­је Пе­сму.

А у умет­но­сти не мо­же ваљ­да да бу­де ва­жни­јег за­дат­ка што је баш тај: ис­ка­зи­ва­ти се­бе. Ни­кад не тре­ба да гу­би­мо из ви­да исти­ну да се сва­ки стил, сва­ки од­ре­ђе­ни став фор­ми­ра кроз ели­ми­на­ци­ју и да је, у су­шти­ни, оси­ро­ма­ше­ње. Сто­га ни­кад не тре­ба да до­зво­ли­мо да би­ло ко­ји став пре­ви­ше ре­ду­ку­је на­ше мо­гућ­но­сти, да нам по­ста­је бр­њи­ца на усти­ма…»

 

б)

Ни­шта ни­су учи­ни­ли за аутен­тич­ну срп­ску ле­по­ту ни пе­сни­ци XX ве­ка, ни ан­то­ло­ги­ча­ри у уло­зи во­до­но­ша са из­во­ра. Ни­ти је то мо­гла учи­ни­ти Фор­ма, ни­ти пак уса­вр­ша­ва­ње умет­но­сти; ни пе­сни­ке ни кри­ти­ча­ре ни­је уз­бу­ђи­ва­ло мно­го пи­та­ње – до ко­је је ме­ре је умет­ност још са­чу­ва­ла не­ку ве­зу с њи­ма? Ко је о то­ме не­што увер­љи­во на­пи­сао? Не се­ћам се да сам чуо или про­чи­тао да се не­ко од срп­ских пе­сни­ка по­след­њих де­це­ни­ја за­ла­гао да срп­ска кул­ту­ра не игу­би сва­ку ве­зу с људ­ском лич­но­шћу, да је не­ко од пе­сни­ка пре­ки­дао сво­је вред­но ства­ра­ла­штво и и про­ве­ра­вао да ли оно што ства­ра из­ра­жа­ва њих са­ме?

Ви­толд Гом­бро­вич је же­сто­ко кри­ти­ко­вао ме­ђу свим умет­ни­ци­ма пе­сни­ке баш за­то што су «ваљ­да они ко­ји нај­у­срд­ни­је па­да­ју на ко­ле­на – нај­ви­ше се мо­ле – они су све­ште­ни­ци par ex­cel­len­ce и ex pro­fes­so, а По­е­зи­ја, у том за­хва­ту, по­ста­је на­про­сто бо­го­слу­же­ње. Упра­во та ис­кљу­чи­вост чи­ни да су стил и став пе­сни­ка та­ко дра­стич­но не­до­вољ­ни, та­мо ни­чим до­пу­ње­ни».

 

в)

Не јед­ном смо би­ли у при­ли­ци да чу­је­мо ка­ко се на срп­ском је­зи­ку пи­ше из­у­зет­на про­за, вр­сна по­е­зи­ја. Ако је оди­ста та­ко, за­што у Евро­пи и по све­ту не пре­во­де де­ла срп­ске књи­жев­но­сти на­ста­ле у XX ве­ку?

Да ли смо ми ика­да би­ли на­чи­сто са су­штин­ском си­ту­а­ци­јом срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка у све­ту? Да је­смо не би­смо из­бе­гли кон­фро­та­ци­ју са ствар­но­сти­ма дру­га­чи­јим од на­ше. У ан­то­ло­ги­ји Се­бич­ни му­зеј на­из­глед ма­ло је ода­бра­них пе­сни­ка, али број је мо­гао би­ти још ма­њи. За­што би­смо пре­по­ру­чи­ва­ли пе­сни­ке ко­ји са­мо ства­ра­ју за пе­сни­ке? Ко­ји тра­же и на­ла­зе при­ста­ли­це, од ко­јих пра­ве пе­снич­ке сек­те. Са­вре­ме­ном Ср­би­јом до­ми­ни­ра не­ко­ли­ко пе­снич­ких сек­ти. У су­шти­ни то су љу­ди ко­ји су се фор­ми­ла­ли са­мо у до­ди­ру са слич­ним се­би, ко­ји су аутен­тич­ни про­из­во­ди сво­је ло­ка­ла­не сре­ди­не, па­ро­хи­је, и ко­ји би да на­мет­ну вла­сти­ту «но­јев­ску по­ли­ти­ку у од­но­су пре­ма ствар­но­сти: јер они се од ствар­но­сти бра­не, не­ће да је ви­де ни да је при­зна­ју, на­мер­но се на­ви­ка­ва­ју на ста­ње оша­му­ће­но­сти, ко­је ни­је њи­хо­ва сна­га, већ њи­хо­ва сла­бост».

 

г)

У срп­ским ан­то­ло­ги­ја­ма по­е­зи­је XX ве­ка има све­га и сва­че­га. Ан­то­ло­ги­ча­ри би­ра­ју по­зе «умет­ни­ка», по­зе зре­лог «пи­сца», при­зна­тог ства­ра­о­ца, а за­о­би­ла­зе, као ки­ша око Кра­гу­јев­ца – пе­сни­ке у уло­зи кан­ди­да­та за умет­ни­ка, оног ко­ји са­мо же­ли да бу­де зрео, и ко­ји се на­ла­зи у не­пре­ста­ном и же­сто­ком су­ко­бу са свим што га ко­чи у раз­во­ју. Ко­ли­ко у срп­ским ан­то­ло­ги­ја­ма по­е­зи­је, ко­је су пред­ста­вља­ле по­е­зи­ју XX ве­ка има оне умет­но­сти што се фор­ми­ра­ла не са гру­пом љу­ди умет­ни­ку срод­них, не­го баш су­о­че­на с не­при­ја­те­љем и у до­ди­ру с не­при­ја­те­љем? «Зар пе­сма јед­ног пе­сни­ка мо­же да пре­жи­ви ако упад­не у ру­ке не при­ја­те­ља-пе­сни­ка, не­го у ру­ке не­при­ја­те­ља, у ру­ке не­пе­сни­ка?» Шта би­сте од­го­во­ри­ли Гом­бро­ви­чу, го­спо­до?

Пе­сме тре­ба да бу­ду за­че­те и та­ко оства­ре­не да не осра­мо­те сво­га твор­ца.

И пе­сни­ке не тре­ба иде­а­ли­зо­ва­ти. Не тре­ба има­ти ни­ка­кве илу­зи­је ни о срп­ским пе­сни­ци­ма XX ве­ка. Да ни­је­дан пе­сник ни­је ис­кљу­чи­во пе­сник, и да у сва­ком пе­сни­ку жи­ви не-пе­сник ко­ји не пе­ва и не во­ли пе­ва­ње – на­ћи­ће­мо по­твр­ду од Ду­чи­ћа и Пет­ко­ви­ћа до Цр­њан­ско­га и Ле­о­ни­да Шеј­ке.

 

д)

Шта је спре­ча­ва­ло по­је­ди­не срп­ске пе­сни­ке, ко­ји су жи­ве­ли и пи­са­ли у XX ве­ку, а по­себ­но пе­сни­ке по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, оне нај­и­стак­ну­ти­је, као и чи­та­ве еша­ло­не њи­хо­вих след­бе­ни­ка, да се окре­ну пре­ма про­бле­му ства­ра­ња ле­по­те, пре­ма ре­ша­ва­њу то­га про­бле­ма? Бег од ствар­но­сти и на­ла­же­ње ослон­ца у ћу­та­њу о нај­глав­ни­јим ства­ри­ма по­сто­ја­ња? Пре­тва­ра­ње у играч­ку сти­хиј­ских си­ла?

 

ђ)

Иг­но­ри­сао сам, не кри­јем, као ан­то­ло­ги­чар, не­ке пе­сни­ке ко­ји су ра­ди­ли на су­жа­ва­њу је­зи­ка.*

Ка­да се узме број пе­сни­ка срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка, ба­рем број оних за­сту­пље­них у ан­то­ло­ги­ја­ма срп­ске по­е­зи­је, па­но­ра­ма­ма, збор­ни­ци­ма, или се­па­ра­ти­ма по ча­со­пи­си­ма («про­и­вен­та­ри­са­них» у «Ар­хи­ву Нсе­се­бич­ног му­зе­ја») ра­зум­ном чо­ве­ку се мо­ра за­вр­те­ти у гла­ви.

Исто та­ко, де­мо­крат­ска кул­ту­ра и књи­жев­ност XX ве­ка оби­лу­је ул­тра-де­мо­крат­ским број­ка­ма – ка­ко би Гом­бро­вич пец­нуо – тих оди­ста сме­шних кри­ти­ка, члан­чи­ћа, афо­ри­за­ма, есе­ја што се по­ја­вљу­ју у штам­пи и по књи­жев­ним ча­со­пи­си­ма о по­е­зи­ји. «То вам је пре­та­ка­ње из шу­пљег у пра­зно – али исто­вре­ме­но то је пре­та­ка­ње бом­ба­стич­но и већ до те ме­ре на­ив­но, до те ме­ре де­ти­ња­сто, да чо­век про­сто не мо­же да ве­ру­је ка­ко љу­ди ко­ји се ба­ве пе­ром не осе­ћа­ју сву сме­шност те пу­бли­ци­сти­ке… Та­ко­ђе је ве­ли­ка сме­ју­ри­ја ко­ја пра­ти те ре­ци­та­ле, кон­кур­се и ма­ни­фе­сте, али ваљ­да се над тим не вре­ди рас­пли­ња­ва­ти».

За не­ка­кву уте­ху, ре­ци­мо и то, сло­жи­мо се са Гом­бро­ви­чем – да бо­ле­сна ста­ња ни­су свој­стве­на са­мо пе­сни­ци­ма. Ни са­мо срп­ским и пољ­ским. «У про­зи је тај ре­ли­ги­о­зни став та­ко­ђе чи­нио ве­ли­ка пу­сто­ше­ња, и ако узме­мо де­ла као што су, на при­мер, Бро­хо­ва Вер­ги­ли­је­ва смрт, или Улис, или не­ка Каф­ки­на де­ла, до­жи­ве­ће­мо исти тај ути­сак – да се «изу­те­ност», «ве­ли­чи­на» тих де­ла оства­ру­је у пра­зни­ни, да она спа­да­ју у ред књи­га за ко­је сви зна­ју да су ве­ли­ке… но ко­је су нам на не­ки на­чин ипак да­ле­ке, не­при­сту­пач­не и хлад­не… јер су на­пи­са­не на ко­ле­ни­ма, с ми­шљу не о чи­та­о­цу, не­го о Умет­но­сти или о дру­гој не­кој ап­страк­ци­ји. Та се про­за ро­ди­ла из истог оног ду­ха ко­ји на­дах­њу­је пе­сни­ке

Ако се, оста­вља­ју­ћи де­ла, по­за­ба­ви­мо лич­но­сти­ма пе­сни­ка и ма­лог све­та ко­ји те лич­но­сти чи­не за­јед­но са сво­јим по­што­ва­о­ци­ма и при­вр­же­ни­ци­ма, још ви­ше ће нам по­ста­ти те­сно и за­гу­шљи­во…» (…..)

9

Ко ће на кра­ју по­бе­ди­ти?* – Има јед­но та­кво крат­ко по­гла­вље у мо­јој књи­зи (Пи­сма) Из ка­ран­ти­на (Унус Мун­дус, Ниш, 2011, стр. 196). По­бе­ди­ће, ве­ру­јем – ма­ло да­на­шњих пе­сни­ка, мо­жда не­ко­ли­ци­на, и бу­ду­ћи – твор­ци аутен­тич­не срп­ске ле­по­те.

У истом том «Ка­ран­ти­ну» из ко­га сам се огла­сио кра­јем ми­ну­ле го­ди­не има и кри­тич­ко по­гла­вље «Сјај и бе­да ве­ли­ка­на би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти», где сам се до­та­као ле­пе књи­ге «Се­ћа­ња» ува­же­ног Вла­де­те Је­ро­ти­ћа, и не­из­бе­жне те­ме о срп­ској ре­не­сан­си и мањ­ку ре­не­сан­сних ду­хо­ва, као не­кој ни­ти из ко­је би мо­гла да се тка тка­ни­ца аутен­тич­не срп­ске ле­по­те…**

У срп­ској умет­но­сти и књи­жев­но­сти XX ве­ка би­ло је пра­вих ре­не­сан­сних ду­хо­ва. Они су оста­вља­ли не­из­бри­сив траг у умет­но­сти и кул­ту­ри сво­га на­ро­да. Је­ро­тић је пре­во­ди­о­ца, пе­сни­ка и ан­то­ло­ги­ча­ра С. Бр­ки­ћа сма­трао ре­не­сан­сним ду­хом. Али пре то­га – тре­ба­ло би спо­ме­ну­ти, и Ви­на­ве­ра, пе­сни­ка, му­зи­ча­ра, фи­зи­ча­ра, пу­бли­ци­сте, ди­пло­ма­те; Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа; Ле­о­ни­да Шеј­ку; ле­ка­ра, пре­во­ди­о­ца и пе­сни­ка и свет­ског пут­ни­ка М. Па­вло­ви­ћа, Ми­о­дра­га Ста­ни­са­вље­ви­ћа, пи­сца, пе­сни­ка, дра­ма­тур­га, кри­ти­ча­ра, са­ти­ри­ча­ра, твор­ца и тр­гов­ца без­раз­ло­жних пред­ме­та и успо­ме­на. У нај­бо­љим оства­ре­њи­ма ових умет­ни­ка на­зи­ре се, као сре­бр­на пру­га на ве­дром не­бу, за­че­так аутен­тич­не срп­ске ле­по­те… По­след­њих го­ди­на чи­тао сам и об­ја­вљи­вао по­е­зи­ју и дру­ге ства­ри и не­ко­ли­ко из­у­зет­них са­вре­ме­них пе­сни­ка, ко­ји баш и ни­су у ми­ло­сти офи­ци­јел­не књи­жев­не кри­ти­ке: Алек­сан­дар Лу­кић, Вла­ди­мир Ја­гли­чић, Зо­ран М. Ман­дић, Ми­ро­слав То­до­ро­вић… Пе­сни­ци по­жељ­но­га ства­ра­лач­ко­га раз­во­ја…

        (Целовит текст под горњим насловом штампан је у најновијем броју књ. часописа „Браничево“, 1-4/2012, стр. 292323, који је ових дана стигао у књижаре, миришући на штампаерску фарбу.)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s