(одломци)
….
III
У своје време (бавећи се српском поезијом XX века) објавио сам као пилот-издање «Религију поезије». Али, одустао сам од даљег прештампавања «Религије» јер песници «не могу бити религиозни. За веру је потребна потпуна пасивност према свету и несавладив гнев за све што није он». Ако је тако, ако религиозне вредности црпе суштину из неприпадности животу – нерелигиозност већине српских песника XX века, могла би се узети – као преовладавајућа! Сиоран празнину дефинише као «услов екстазе као што је екстаза услов празнине. Позитивни излив душе испуњава огромну празнину, а негативни излив је шири». Ко је, истражујући српску поезију, макар њене најистакнутије актере, макар дотакао важност празнине, или Бога, или мистике? («Искушење мистике је клаћење између пуне и истинске празнине.») Важност мистике у српској поезији подцењивана је кроз читав XX век упркос чињеници да је «ореол сваке културе, последње њено оправдање. Зато и јесте с оне стране културе, као и музика».
Објавио сам осам штампаних издања антологије српске поезије XX века «Несебичан музеј», та антологија је од првог до осмог издања било дело у настајању, иако тако није схватана. У предговорима и поговорима указивао сам на важност и феномен мистике; али то су прескакали чак и тзв. «пажљиви» читаоци, критичари и приказивачи; поготову актери тзв. усмене, псеудо-критике. Можда сам на мало груб начин, у свим тим предговорима, и свим тим издањима, па и у «Религији поезије» улазио у сферу мистике, последње мистике, и вероватно сам многима био одбојан, неразумљив, можда и сумњив, најсумњивији могући тип српског књижевног критичара?
Већина мојих претпостављених читалаца беху нихилисти и људи који су наравно имали своје нерашчићене рачуне са Богом.
Колико је српских песника и тзв. критичара говорило или писало о Богу не само да би «пласирали» «своју махнитост, већ и да би је маскирали»? Ко је то истраживао? Колико те махнитости има у српској поезији XX века, у скоро непрегледним шумама песника и самозванаца? Зар нису врло ретки песници у српској књижевности који су избегли замор од света, религију поезије, религијске облике, утапање у божанско бездно, који су се, другим речима, препустили искушењу сопственог постојања?
*
Крајем јула 2011. године отпочело је публиковање Себичног музеја, Једне од скривених антологија „Несебичног музеја“. Можда најстроже антологије, коју сам саставио. До овог часа (средина фебруара 2012) те интернет странице (видети: http://belatukadruz.wordpress. com/ ) посетило је 745 посетиоца. Премного? Премало!
Другу антологију, Опало лишће, публиковану некако у исто време (видети: http://antologijaol.wordpress. com/, (у којој су се нашле песме отпале приликом рада) посетило је десетоструко више посетилаца – 8,362.
Није далеко дан, када се ће појавити издавач, који ће хтети да штампа оно што наметачки издавачи и официјелна литература, култура и критика покушавају да гурну под тепих; јер кад би се видела и сагледала целина мојих антологичарских настојања, онда би природно морало доћи и до неких промена; чини ми се да су оне неизбежне и да би их могло «погурати» једно изабрано издање мојих дела у које би ушли првенствено – (а) осмо издање антологије српске поезије XX века Несебичан музеј према пожаревачком издању; и (б) Себични музеј и (в) Опало лишће – према интернет издањимa публикованим на WORDPressu, током лета 2011. године. То би све могло да стане у 5 томова, максимално, и могло би да понесе, барем у прво време, следећи наслов: ГРАЂА ЗА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊЕ, Сведочанства, Опомене. Четврти том (г) би садржао моје (п)огледе, пре свега књиге Провалија српске књижевности и Писма из карантина (часописне верзије ових књига, могу се погледати у последњим бројевима часописа Браничева и УНУСА МУНДУСА, 2011), и (д) Уметност маховине (према штампаном пожаревачком издању из 2003). Волео бих да такво једно издање мојих изабраних дела садржи и овај текст, који не пишем лако, и који хтео – не хтео задире истовремено и у сферу последње мистике, али и у базд Аугијевих штала српске поезије…
Све три антологије – Себични музеј, Несебичан музеј, Опало лишће својеврсна су градација. И у односу на све већ штампане или публиковане антологије српске поезије састављене у XX веку – дају потпунији рачун. Све три су доступне најширем могућем аудиторијуму.
*
Одговорио сам – на питање: како су песници и поезија представљани у антологијама последњих стотинак година – од Богдана Поповића до Икса и Ипсилона, (тј. прве деценије 21. века.) – директно или индиректно у тзв. «Архиву Несебичног музеја». О томе има доста подстицајне, чак компромитујуће грађе, свакако. Показао сам у есејима и књигама публикованим последњих година да је «српска поезија XX века и недовољно читана, и недовољно разумевана, погрешним кантарима мерена, искривљено приказивана, и по неком чудном и апсурдном, бирократском кључу свету препоручивана?»
1
Биће оних који ће ми наравно замерити како је мали број песника уврштених у антологију Себични музеј.
«Да ли оно што важи за човечанство – да је у њему премало песника – не важи за Србију? Да ли је у српској књижевности XX века било генијалних песника и да ли су сви они нашли места у антологијама?» На ово Ваше питање одговорио сам најдиректније током минулог лета, 2011. године, публикујући у целини антологију Себични музеј, видети поглавље „Фуснота бр. 80, или о генијима и писцима XX века“, тј. „Себични музеј“.
На ваша питања: «Какви су песници? Има ли међу њима светаца? Величина? Колико је међу њима било религиозних, мистичара? Верујућих?» одговорио сам у уводу, узгред; нека нешто «остане и другима», млађим истраживачима. Постоје преча и важнија питања, поготово о стварима које се прећуткују упорно. О књижевним неправдама, огрешењима и елиминацијама, којима врви XX век српске књижевности од виц-критичара са почетка XX века до потоњих следбеника Велибора Глигорића. Књижевне елиминације су метод утврђен посебно у другој половини споменутог века. Разни су облици књижевних елиминација. Свима им је заједничка перфидност.
Одавно сам хтео да напишем есеј о елиминицајима, можда још пре петнаестак година, када сам први пут читао нешто од Беле Хамваша (с нескривеним одушевљењем).Међутим, све ово сам почео да пишем недавно (средином децембра 2011. године, када ми је допао руку познати београдски недељник у коме је на насловној страни одштампано крупним црнобелим словима «ИЛИ Европа ИЛИ Косово», а при дну странице један од бивших премијера упозорава: «Намештају ме за српског Санадера». У том наметачком недељнику, у горњем углу 56. стране, Жељко Шапор, је објавио једну фотографију – тзв «групни потрет», на којој председник жирија за тзв. најбољи роман, – занимљиво: десну руку набио у џеп! – статира, шта би друго, фотографу. Предлажем вам да погледате пажљивије и руке обе даме на тој групној слици. Фотограф их је фотографисао одоздо, што на евентуалне читаоце може деловати «ефектно», тј. као да читаоце гледају митски ликови са неких олимпских висина арбитра илити оних који су у стању да промене некоме судбину. Што се тиче осталих, тј. она друга два члана, који се представљају у јавности као критичари и песници, можете и то погледати. Предлажем, да потражите фотографију Владислава Милића – објављену 8. децембра 2011. на 51. стр. наведенеог недељника уз тзв. «Шири избор»; где се лепо виде и та два члана, као и председник им у центру, са обема рукама у џеповима! Актери тог «групног портрета» изгледа воле да се сликају, мада нешто баш и нису фотогенични! Али – могли су да се баве манекенством? Можда би били успешнији као манекени, него као књижевни арбитри? Јер…)
Предуга заграда, морао сам је затворити!
Латински глагол – eleminare – значи изнети преко прага, тј. искључење, излучење; уклањање, одстрањење. Персоне са «групне фотографије» које се наводно баве избором, тј, арбитрирањем, у суштини се баве једним проклетим занатом. Старим занатом –занатом елиминисања, искључивања, одстрањивања. Одмах ћу рећи: добро су га испекли. И додаћу још: да они нису некомпетентни, напротив – учествовали су у одржавању Потемкинових села тзв. послератне српске бирократске књижевности. Елем, лица са «групног портрета» «испекла» су посао књижевних елиминатора, и у ужим књижевним круговима имају познат статус… Само по тој логици могли су се и наћи тамо где су се нашли (на оним «издајничким» већ спомињанима «групним фотографијама»). Не могу да потврдим да ли су досегли ниво књижевних терминатора; можда и јесу; и баш зато, вероватно, за њих, као књижевне критичаре у будућности, неће – слутим – бити ни слуха ни спаса? Кад-тад мора да се плати цех – сваки грех, свако уклањање, одстрањивање, искључивање.
Књижевне елиминације временом постају све стравичније; време их разоткрива; разоткрива махере и махероде и тзв. књ. критичаре, тј. плаћенике и најамнике. Упркос свему, књижевна елиминација Беле Хамваша – вратимо се на тај најпознатији случај – није успела. У српској књижевности најутицајније књижевне награде су осниване, доласком комуниста на власт, али и након њиховог тобожњег одласка, како би омогућиле најжалосније облике књижевних елиминација. Зашто бих писао есеј о књижевним елиминацијама у српској књижевности? Зар није довољан овај запис? Зашто бих губио време на сурогате? Кад саберете све те тзв. чланове, рецимо, НИН-овог жирија за тзв. роман године кроз време, или за тзв. Мешину награду, реците, има ли ту иједног члана који је написао барем табак стварне, најглавније, посмртне критике? Ја таквога нисам ни упознао ни читао. Ако је тако, у чему је онда ствар?
Постоји правда, па и књижевна правда, и постоје изравнања (израз Исидоре Секулић, која је живела онако како је и умрла и којој се знала вера и народност и један поглед у више сфере духа). Најглавнија, посмртна критика долази из тих погледа у више сфере духа, и пред њом су све књижевне елиминације провидне као флис папир. Књижевни елиминатори су, као и штуке, становници мочварне биоценозе; господари једне баре… итд. итд.
(Ето, ово што написах може бити сажет и занимљив, надам се, одговор на Ваше питање «Какав је однос критике према песницима?»)
2
«Колико се песника гурало уз власт, сваку власт, у XX веку? И какав је резултат? Колико је «песника» уопште залутало у литературу? « Па, молим Вас, исцрпан, документован и поштен одговор на ова три директна питања, подразумевао би читаву једну књигу од десетак табака најмање! Читајте биографије најпознатијих, наметаних песника – и видећете поименце ко су они. Однос издавача (пре свега комунистичких) према таквим песницима и поезији кроз XX век био је зна се – више него благонаклон.
Недавнмо сам на Сазвежђу ЗАВЕТИНАпубликовао следећи текст: ДВА ЦИТАТА И КОМЕНТАР. Тај текст је убедљив пример текста-одговора на питање о коруптивности српских песника и уопште писаца друге половине XX века. (….)
Век сам провео као професор. Јуче ми је коначно стигло решење о одласку у пензију. Али, ја нисам на раскрсници, као онај саобраћајац, из вица. Не бих да останем на раскрсници, заправо – нешто ме вуче оним путем што води у пакао, пре свега пакао српске књижевности и српског друштва XX века, према паклу сећања, суочавања, страве. Судбину су ми скројили, као човеку и писцу који је то одбијао да буде дуго-предуго, глупаци, гњаватори, песници, уредници, професори и наметачи. Понекад ми се чини да су ме ојадили – стихоклепци, лажови и аутори отрцаних фраза. Разумем луцидна питања Витолда Гомбровича постављена у његовом чланку Против песника, као и то што многи песници нису ни хтели да чују, нити да му аргументовано одговоре. Како одговорити на та неизбежна Гомбровичева питања?
Многи су се понашали као да не разумеју ништа, а понајмање су то разумели песници. То неразумевање је, по Гомбровичу – религија, својеврсна уметничка догма. Одлика «те религије, као и сваке друге, јесте да она не допушта сумњу, неће да зна. Али доста. Зашто се толико подсмевам песницима? Вама и себи одаћу разлог своје добродушне окрутности: познато ми је да ће песник поднети све и да се ничим неће осетити погођен, под једним условом – да му се призна да је песник. И ту могу да им дам пуно завољење и сто пута ћу рећи да су песници, да, истакнути песници, и чак, како хоће Антологија, најистакнутији песници (немам ништа против тога).
Ти ипак, народе, чувај се њиховог историјски оправданог сумрака. Не дај се увући у ситну игру која почива на том да они «певају», а ти се дивиш. Ревидирај своје отрцане фразе. Понекад бива тако да се ми дивимо зато што смо навикли да се дивимо, као и зато што нећемо да покваримо себи параду. Дешава се тако да се дивимо из деликатности, да не бисмо стварали непријатности. За сваки случај, саветујем: ударимо у њих снажно да видимо да ли се неће преврнути. А тај ударац ће можда у нама ослободити садашњост и даће нам кључ за будућност. Глупаци! Зашто допуштате да вам песнике намеће историја? Ви сами морате их стварати, њих и историју» [Витолд Гомбрович, ДНЕВНИК I (1953–1956), стр.115 –116 ]
Гомбрович износи озбиљну оптужбу на рачун песника, али и на рачун професора. Приметно је, када је реч о антологији «Несебичан музеј», да ни песници ни професори савременици састављача ове антологије нису били обрадовани појавом* ове књиге. (…..)
а)
Прелиминарни рукопис НМ препоручила су за штампање два професора универзитета (Пејчић, и пок. Живан Живковић). Колико ми је познато још два професора универзитета су писала о првом или другом издању НМ (Г-ђа С. Гароња и С. Радојичић, 2005). Остали су (мислим професори, колико знам) мудро ћутали, тј. игнорисали постојање НМ. Три песника су, као критичари, подржали појаву антологије НМ (Мандић, Мирослав Тодоровић, Јагличић). Антологија НМ споменута је, узгред, на више места као пример антологије која одудара од антологија српске поезије штампаних пре ње у XX веку. Ушла је у тзв. усмену критику. У суштини, много је било више оних песника и професора и критичара који су антологију НМ – или прећуткивали, или сасвим омаловажавали као С. Радојичић.
То је чињеница, која се мора узети у обзир после штампања 8. издања НМ (2009). То 8. издање, колико знам, нико није ни тумачио, ни приказивао, ни оспоравао јавно… И то је постало уобичајено за XX век – не само српске књижевности, него и неких других националних књижевности. Гомбрович је тврдио и доказивао да се књижевност превише у XX веку – подвлачим – «покорила професорима, и да ћемо ми, уметници, морати да изазовемо скандал да те односе реаскинемо – бићемо присиљени да се према науци понесемо веома арогантно и безобразно, како би нас напустила воља да болесно флертујемо с формулама научног разума. Наш властити, индивидуални разум, наш лични живот и наша осећања мораћемо у најоштријој форми да супроставимо лабораторијским истинама».
б)
Колико је у српској књижевности у XX веку потрошено мастила на тзв. тумачења и схватања марксизма од Скерлића до проф. Деретића и Петковића (да наведем само неке) и – ником ништа. То значи да су духовна и интелектуална бекства била толика и таква да многи професори и тумачи, критичари и пискарала нису били кадри да се одупру као конкретна и креативна лица. Гомбрович признаје да је улазио у то њему «туђе царство, али као освајач који проглашава свој закон. Морам да кажем ово: мене се мало тичу докази и противдоикази., онај контрданс у коме се мудраци губе једнако лако као и последњи лаик. Али, имајући непосредно осећање човека, посматрам ваша лица док говорите, и видим како вам теорија изобличује лице. Нисам позван да утврђујем исправност ваших разлога – мени је стало до тога да вам ваш разлог не претвори лице у њушку, па да под њеним утицајем не постанете одбојни, мрски и немогући да вас човек прогута. Није моје да контролишем идеје, већ само да непосредно утврђујем на који начин идеја утиче на личност. Уметник је онај који говори: тај човек паметно говори, али он сам је глупак. Или: најчистији морал истиче из уста тога човека, али чувајте се, јер он сам, пошто није кадар да изађе на крај са својим моралом, постаје подлац».
в)
Уметност не настаје из беде, већ из богаства и претека. Бездана уметност, које има тако мало, и овде и тамо, и јуче и данас.
У XX веку у српској књижевности тако се мало пратио и вредновао дар, у антологијама или на други начин; више је била на цени превелика лојалност, или лојалност погрешно схваћена. Упркос непобитној истини да је лојалност «ограничење, а дар» сила која тежи безграничности…
г)
Колико знам, међу првима сам обелоданио –састављаајући антологију НМ – један од најисцрпнијих инвентара српских антологија (не и најпотпунији!). Читајући доступне антологије српске поезије XX века, објављене као посебне књиге, или у часописима – као сепарате, зборнике и панораме, читајући књиге песама толиких песника био сам у ситуацији да се суочим са неизбежним проблемом стихоклепства.
4
Понављам, НМ је ратоборна антологија, мимо моје воље; штета што се нико није усудио да јој – последњих десетак година – изађе на мегдан. И тзв. моји пријатељи, једва да их има неколицина, као и непријатељи (или ако више волите опоненти), нити су до краја нити на прави начин прочитали и разумели неко од осам издања «Несебичног музеја», иако је било очигледно да је та књига настајала, на подлози велике ревизије вредности које су започеле у српској књижевности тобожњим урушавањем комунизма и падом берлинског зида. Та антологија почива
на откривању кулиса српског књижевног позоришта. На откривању – како би рекао Гомбрович – «да појаве нису оно што би хтеле да буду. Ревидирамо морал, идеализам, свест, психичност, историју… Почела је у нама да се јавља глад за стварношћу, подухнуо је ветар сумње, и баш је он уздрмао нашу маскараду…
Па треба ли само уметност да остане табу – зар не тражи, пре свега, она, ревизију – још једну ревизију – још драстичнију ревизију? Ама, то је Аугијева штала! ништа није тако глупо као управо то: наше општење са уметношћу.
а)
Едиција Браничево из Пожаревца, штампала је хибридну прозу Димитрија Пожарова. Прочитао сам је, препоручио у неком од часописа „Заветина“ у своје време. Пожарова сам (алиас Б. Лазић) сусрео на београдском сајму књига – пре непуне две године; и тада ми је рекао да припрема антологију српске поезије на француском; покушао сам да са њим поразговарам; али он је тако вешто и хитро избегао разговор, да сам само слегао раменима. Тек када се наречена „антологија“ појавила, крајем лета 2011. године, и када сам је прегледао, схватио сам зашто је наш молодец са штанда Браничева побегао…
Лазић, да не дужим – није сачинио некакву антологију вредну спомена, већ једну панораму, где је песнике и њихову поезију бирао у једном ограниченом, временском раздобљу, које баш и не познаје најбоље (оквир пок. Милан Милишић –Јасна Ани?) на основу свог телефонског именика и својих списатељских и котеријашких рачуница. Кажу да је Лазић песник (неки моји париски пријатељи – можда и јесте, али какав, поета минорес, поета мутант?), кажу да је студирао метафизику, да зарађује као професор Сорбоне. За једног професора и песника и антологичара се – избламирао толико да нисам могао да поверујем док сам прелиставао његову књигу (ANTHOLOGIE de la poesi serbe conteporaine / traduit du serbe et presente par Boris Lazić. – Banja Luka: Udruženje književnika Srpske, Podružnica Banja Luka; Paris: Un Infini Cercle Bleu, 2011 (Banja Luka: Art print). – 332 str.; 21 cm). Уоквирити такву једну панораму стиховима два релативно осредња песника-мутанта, не знам чиме може правдати? Када се, рецимо, погледа како је компоновао своју „антологију“, како је, примера ради, представио годиште 1950 (исто примедба важи и за нека друга годишта!), читаоцу се намеће један једини закључак – човек се шалио, или су му списак аутора суфлирали књижевни профитери, извесни уредници или пријатељи-издавачи, или је хтео да блефира, али то није смео, јер и састављање панорама – поготову оних намењених читаоцима на француском – није ствар за забушавање, наметање и испробавање некаквих пробних балона. У суштини, Лазић је, изгледа, једна велика књижевна штеточина: јер као прво – пристао је да буде меркантилни и котеријашки антологичар, наставио је погрешним и утабаним путем, који сам критиковао; доказ – погледајте ко су му у Србији били издавачи и уредници књига, рецимо, и како су представљени у његовој панорами, па ће вам бити јасно. Штета, да је подлегао; да се упустио у једну врсту књижевно-антологичарског авантуризма, који неће бити заборављен. Ако смо раније и затварали очи или скривали горчину због нереалног и бирократског представљања српске поезије XX века по свету од тзв. изанђалих и ограничених састављача и наметача; данас се то више не сме допустити…
Вид. више: http://serbica. fr/index. php? option=com_content&view=article&id=251:le-livre-du-mois–avril-2011–anthologie-de-la-poesie-serbe-contemporaine–boris-lazi&catid=156&Itemid=167
б)
Таквих антологија, попут Лазићеве, било је колико волите на српском говорном подручју: и оне су заборављене с пуним правом. Ако их неко и данас листа, то су поједини сујетни аутори, књижевни мољци, прашина библиотека, која пресуђује и много бољима.
Било је антологија које су се трудиле да утврде «институцију – стиховане поезије» и да устоличе обожавање такве поезије и песника. Заборављене су.
Било је антологија које су се упињале из петних жила да устоличе «познате» песнике, песнике-мутанте. Такве антологије не вреде ни пишљива боба!
Било је антологија, нарочито после доласка комуниста на власт, које су биле пуне удвориштва, бекства од стварности, хвалидбених клишеа, лажи, грешки стила; једном речи антологија у којима се неговао Култ поезије, Песника, дубоких клањања, високопарних гласова, ритуала који је био одуран на књижевним вечерима… Такве су антологије затрпали дебели слојеви пустињског песка…
5
Пољска је изнедрила Гомбровича, који се побунио против песника са тезом да готово нико не воли песме и да је свет стиховане поезије кривотворен, која се многима, можда и већини учесника вашег темата, може учинити колико смешна толико и неозбиљна!
Веома поштовани уредниче Браничева, колико ће се сарадника одазвати на ваш позив, колико ће њих одговорити врло искрено, апсолутно реално, дубоко морално и необично мудро? А колико њих ће своје текстове натруковати врло неискрено, лудачки нереално, упадљиво неморално, необично глупо? Волео бих да штампате све оно што вам буду послали.
Да ли је Гомбрович био «бедни игнорант» када је тврдио да му се песме уопште не допадају и да га чак гњаве?
Колико је, питам вас, било гњаваторских антологија у српској књижевности у XX веку. Превише.
Педесетак година касније, не може се против Гомбровича употребити омиљени доказ књижевних догматичара да он нема песничке осетљивости, јер Гомбрович је има и то у великој мери – а кад му се поезија не открива у песмама, него помешана са другим прозаичним елементима, «на пример у Шекспировим драмама, у прози Достојевског и Паскала, или просто приликом обичног сунчевог заласка», Гомбрович је знао да затрепери као бреза и други смртници. Понављам, они који су игнорисали антологију НМ, нека још једном потраже прво издање «Антологије ФЕНИКС», тамо је на питање «Може ли се саставити једна антологија која игнорише уобичајену (устаљену, условну) разлику два типа Поезије и Прозе?» понуђен практичан и верујем убедљив одговор. Тамо сам се позивао на аргументацију Борхеса, Валерија, Пастернака. Но она није занимала официјалне представнике тзв. српске књижевне критике – најутицајније чиновнике бирокраске књижеввности XX века у Србији!
а)
Официјалце и представнике тзв. «виц-критике» (упоришта су јој у XX веку на универзитету), одушевљава – како би рекао Гомбрович – «тај фармацеутски екстракт звани «чиста поезија», а нарочито кад се појављује у стихованој форми».
Гомбрович није могао, како вели, да поднесе «тај монотони пев, непрекидно узвишен», питао се зашто га успављују ритам и рима, зашто му се језик песника чини «најнезанимљивији од свих могућих језика, зашто је та Лепота тако мало привлачна и зашто не знам ништа горе, ништа смешније но што је начин на који Песници говоре о себи и својој Поезији?»
б)
Саветујући својим потенцијалним читаоцима кроз време да се никад не труде да врше огледе на терену уметности, «јер та област то не подноси – а све декламације са темом уметности могу да остану само под условом да нико не буде толико индискретан па да загледа колико се оне поклапају са стварношћу…», Гомбрович циља на све оне који се, расправљајући о уметности надахнутим Валеријевим начином, не спуштају до оних конфротација, до попришта и света естетичке мисли, где се «с лакоћом може открити да је ово царство привидне зрелости заправо најнедозрелије двориште човечанства где влада блеф, мистификација, снобизам, лаж и глупост. И биће добра гимнастика за наше круто мишљење ако с времена на време замислимо самог Пола Валерија као свештеника Незрелости, као босог попа у кратким гаћама».
Веома ми се допао експеримент Витолда Гомбровича познат као «апсурдна песма». Комбинујући поједине реченице или делове реченица из песама појединих песника, Гомбрович је градио «апсурдну песму» и читао је у групи поштовалаца као ново дело познатог или великог песникја – «на општи усхит оних љубитеља; или бих почео да их пропитујем, веома свестрано, о једној или другој песми, и утврђивао да је «љубитељи» нису чак ни прочитали до краја. Па како онда? Толико се одушевљавати, а чак и не прочитати до краја? До те мере уживати у «математичком савршенству» песничке речи, а не запати радикално покарабасивање прецизности? Таско се надмудривати, толико декламовати о тим стварима, наслађивати се некаквим суптилностима, нијансама, и истовремено чинити тако тешке, тако елементарне грехе»…»
Ти «поштоваоци» тзв. «апсурдне песме» налик су на секте српских књижевних критичара стасалих, како сам већ описао у роману «У друштву пустињских лисица», у необичној лажи; са таквима сам се обрачунавао и разоткривао их (и у двема критички интонираним књигама огледа (Провалија српске књижевности, «Браничево», 2011; Из карантина, «Унус мундус», 2011).
Гомбрович је знао да хиљаде људи пишу песме, да стотине хиљада обожавају ту поезију; «славни генији исказивали су своје мисли у стиховима; од памтивека Песнику указују поштовање» – и наспрам те планине од славе дошао је Витолд са својом сумњом да се песничка миса «обавља у потпуној празнини».
На крају је Гомбрович нашао прави одговор на узнемирујућа питања:„због чега ми не прија чиста поезија? Због чега? Па зар није због неких разлога због којих ми не прија шећер у чистом стању? Шећер је погодан за слађење кафе, али не и да га човек једе кашиком из тањира, као кашу. У чистој стихованој поезији замара прекомерност: прекомерност поезије, прекомерност поетских речи, прекомерност метафора, прекомерност сублимације, најзад кондезације и очишћености од свих антипоетских елемената, што песме чини сличним хемијском производу…»
6
Лепота српске поезије? Лепота срама и подлости? Паганска лепота греха? О томе, уопште – о српској лепоти – а посебно о лепоти српске поезије XX века, колико знам, или се ћути (тј. избегава разговор). Или се пишу којештарије. Да ли ће се те лепоте, неко сетити, макар у неколико речи, макар и узгред, и у овом разговору који подстиче редакција Браничева? Или ће се, као и у неким другим приликама, преко тога прећи као преко нечег неважног? А зар лепота може бити неважна? Споредна. Да ли је код Срба уопште изграђен појам српске лепоте?
Одмах ћу да кажем: узалуд ћемо српску лепоту тражити у књижевности наметнутој, удворичкој, диригованој, књижевности присиле. У првом издању Антологије ФЕНИКС, оном библиофилском (Београд: Заветине, Велики четвртак 1999. године), штампана је песма Вељка Петровића, прворазредног писца другог реда, Наши трагови, (стр. 150, написана у «Будиму, 1961. г.», прелиминарно објављена у «Књижевним новинама», тек 1989, бр. 776.)
Свуд, свуд се бришу наши трагови
што прашина, што буђ, што пепео,
Времена рђа, злих, прождрљива,
што агресора, силеџије бес,
вешала, пљачка, под кров угарак,
проклета кама брата изрода;
што наследника блудних неразум,
дивљачки плес над свежим ракама
где унук претка жива закопа,
што грубе грабље незахвалности,
отровна пера, лажни језици,
збегова гладних узверен заборав,
што изобиља пјана небрига;
… усалу сузу, сасушену крв,
равнодушности ветар развеје…
– Свуд, свуд се бришу наши трагови
Куд нас одмами и распуди сев
велможа тучен, избезумљен сој?
Умукла наша песма, кукњава,
оружја звек и наковња бат,
у Јаноку, Будиму, Сибињу.
Другима сада бујају, рађају
калеми, сетве древних сараора.
Где су вам кости, ускоци, мартолози
морлаци грешни, пусти граничари?
Којем све нисте непријатељу
дизали куле, бедеме, палисаде,
истурали, од свих зидина тврђе,
очајно храбре, голе своје груди?
А истим, оштрим, убојним железом
крчисте грмље, кротисте вирове,
пустоши дивље упитомисте;
присојно горје незахвалног света
оплеменисте благородном лозом
Лазове жупе, ресавске мотике.
Ал свуд, свуд бришу наше трагове!
Можемо ли ову Петровићеву песму узети као пример српске лепоте? Да ли је овај писац допринео стварању типа српске лепоте? Или је заслуга за то припала неком другом? Јовану Дучићу? Владиславу Петковићу? Растку Петровићу? Црњанском? Миодрагу Павловићу? Уопште, имамо ли ми Срби, у XX веку, или у овом који је започео и већ ушао у другу деценију, писца, који би био (као, рецимо, код Пољака Сјенкјевич) крајња, најинтимнија тајна нашег укуса, српски «сан о лепоти»?
Да ли су антологије српске поезије у XX веку, рецимо оне најистуреније, Поповићева, Стефановићева, Павловићева, или «Несебичан музеј», отвориле, или барем назначиле пут према сну о српској лепоти?
Већина ових антологија је прехваљена, осим Стефановићеве, која је скоро до краја XX века била заточена у подрумима СКЗ, «заслугом» комуниста (па, нажалост и В. Петровића – обавезно консултујте књигу «Ломача за Сенса»!), и далеко од химере српске лепоте. «Несебичан музеј» разликује се од многих антологија српске поезије насталих у XX веку, па и од управо споменутих, што је, та књига, отпочетка била – отворено дело, што је и остала све до 8. издања. Што се прећуткивало; из разлога симптоматични. Као што се прећуткивао и поднаслов антологије – опет из побуда који немају никакве везе ни са етиком ни са естетиком. У том 8. сажетом, измењеном, прегледаном – коначном издању НМ, стоји изричит поднаслов: Примери бездане књижевности, 1900–2008, трагедије људског постојања и утопија; сфера мистике. То издање штампано је у довољном броју примерака, и садржи «Увод у традицију тзв. бездане књижевности» (стр. VII – XXXIX), у коме је изнет, на више од 2 шт. табака, концепт или профил тзв. бездане књижевности, као и миље у којем се развијала српска поезија XX века. Подсећам: ово исто 8. издање НМ, на крају има и поговор: «Излаз из лавиринта или Увод у превредновање» (стр. 165–179), оштар и отрежњујући, из кога наводим, овде, само три пасуса. *
__
* «Антологијама се могу показати вредности (уметничке)
ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу
створити књижевне величине. Најпре песници и прави чита
оци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре
свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста годи
на Шлегел. (…) «
«Мале националне књижевности су сличне мочварама; вр
ве од гмизаваца, неиживљених комплкеса и глорификација. Оне
су анонимне и њихова афирмација не достиже залет; остају
мрак у мраку. Свет је посед песника, ма где они били рођени, у
Португалу, Шпанији, Србији, Паризу или у Сибиру, или на Су
матри, или можда на Рту Добре Наде. Свет треба освајати…
Српска књижевност, тј. њени аутори, скоро без изузетка, не
беху дорасли том освајању кроз читав XX век!(…) «
«Код нас је било много „уметника“, нарочито у другој
половини XX века, о којима су временом објављиване студије,
монографије и остале учене шкработине, које ће време просејати
на својим финим ситима, већ сеје! Кога ће се сећати будући читаоци,
они који ће живети и читати 2050. или 2083. године, ми то не
можемо знати. Мени се чини, чврсто верујем, да ће многи бити
заборављени, па чак и они који су до пре неколико година,
или деценија, или данас, носили епитет великих уметника.
Да ли је неко заиста велики уметник, писац, о томе не пре
суђују издавачи и књижевна критика, већ читалац, то јест ге
нерације и генерације читалаца. Велики је писац само онај чије
створено дело стално добија, из године у годину, из деценије у
деценију, из века у век, као што је случај са Илијадом и Одисе
јом, или са Библијом…
То овенчава круном главу песника, а то је велика мистерија… «
(стр. 178, 179)
7
Гомбрович је обелоданио тајни пољски роман, компромитујући, са Сјкенкјевичем, дотаквши проблем «стварања лепоте». «Бити леп, привлачан, примамљив како пише проницљиви Витолд – то није само жеља жене, и можда, што је народ слабији и угроженији, тим осетљивије осећа потребу за лепотом, која је позив свету: гледај, не прогони ме, воли ме! Али лепота нам је потребна и да бисмо се могли заљубити у себе и у своје – и да бисмо се у име те лепоте супростављали свету. Народи се стога обраћају својим уметницима да они извуку из њих лепоту, и отуда у уметности лепота француска, енглеска, пољска или руска. Да ли је ико израдио историју пољске лепоте током векова? Тешко би се нашла важнија тема, јер твоја лепота одређује не само твој укус него и целокупан твој однос према свету… « итд. Гомбрович уочава да је пољска књижевност из XVI и XVII века «увек постовећивала лепоту са чедношћу». Коме се то у XX веку допадало? Коме се то данас допада – то што је неживотно и непривлачно? «Јер чедност сама по себи је незанимљива и унапред позната, чедност је решавање проблема, то јест смрт; грех је живот. И чедност може постати животна само као превладавање греха, који је, сем тога, још и оригиналан, он је нешто што нас издваја и одређује…»
а)
Да не заборавим. Унапред се извињавам што скачем са ствари на ствар. Антологију «Несебичан музеј», нарочито 2. издање, понеки читаоци а богме и критичари, етикетирали су као антологију религиозне поезије, што она никад није била; што су читаоци и критичари сами «дочитавали» на основу неких бледих индиција, и поред мојих изричитих ограда, у предговорима или поговорима истој антологији.
Ми смо имали извесно кашњење и извесни идиотизам и у XIX и у XX веку, он се рађао између осталог и из незадовољене тежње за лепотом. (Често сам цитирао часописну верзију Винаверовог есеја Одбрана песништва, из 1938, и сада се позивам на њу као на прворазредни доказ.)
Ми нисмо имали – на жалост – и нећемо га имати задуго – Гомбровича. Нико код нас још увек није написао ни мали есеј о генијалној кризи српске лепоте, нити покушао да нас суочи са нашом Ружноћом, са нашом Распојасаношћу, са нашим Одлагањем и нашим Ђубриштем.
У српској поезији XIX и XX века тако је мало праве лепоте («права лепота се не постиже прећуткивањем ружноће. Нећете много успети да учините са својим телом ако вам стидљивост не дозволи да се свучете до нага. А чедност не почива на скривању греха, него на њиховом превладавању, права чедност се греха не само не боји, него га тражи – јер је он разлог њеног постојања. Уметност је кадра да изврсно појача лепоту човека или народа, под условом да јој оставимо пуну слободу дејствовања. Али Мицкијевич, бард исто тако милосрдан као и стидљив, исто толико побожан колико и бојажљив, више је волео да се не свлачи до нага, а његова свеобухватна доброта бојала се да истини погледа у очи. Он је био највеће откровење оне пољске естетике која не воли да «чепрка» по прљавштини, нити да било коме ствара непријатности. Али највећа Мицкијевичева слабост почивала је на том што је био национални песник, то јест поистовећен с народом и који је изражавао народ, те стога неспособан да народ види споља, као «нешто што постоји у свету». (…) у тим условима – извршио је оно за шта је био кадар, то јест, снабдео нас је онаквом лепотом каква је у датом тренутку одговарала нашим националним интересима…»).
Подсетите се, на тренутак, књижевне оцене прве књиге Милоша Црњанског од стране најдаровитијег српског естетичара Бранка Лазаревића. Док су неки Лирику Итаке дизали у небеса, Лазаревић ју је убедљиво приземљивао. Да ли је – да поновим – песник и романописац Милош Црњански, створио некакву српску лепоту срама и издаје, инцеста, паганске лепоте греха, и бесмисла?
б)
Сјенкјевич је, према речима Гомбровича, «тип Пољака, наслеђен од Мицкјевича, и поред свега високе мере, он је учинио лакшим, приступачнијим и љупкијим, чедност је запаприо грехом, грех зашећерио врлином, и успео је да нам скува сладуњав ликер, не много јак а који ипак опија, онакав какав највише прија женама.
Грех симпатичан, грех доброћудан, грех диван, грех «чист» – то је специјалност те кухиње. (…) Пољаци су већ годинама практиковали користољубиву лепоту, увек у име неких других и виших разлога, па зар је чудно што се Мицкјевич, и поред свега у великој мери несебичан и јак, постепено преобразио у Сјенкјевича, који је већ јавна жеља да се по сваку цену допадне…)
Способности које испољава тај мајстор куварства, у настојању да нам приреди супу од свих блескова, заправо су одлика просечног човека који се игра вредностима. Драма праве величине је у томе што она неће нипошто да се понизи, што ће се до краја борити за свој ниво, јер не уме, не може да се одрекне себе – и зато је аутентична величина стваралачка, увек, што значи да друге преображава по властитој модли. Сјенкјевич се, међутим, са уживањем сав ставља на услугу просечној машти, и одричући се духа, не одриче се ипак дара, и на тај начин долази до архичулне уметности, засноване на задовољењу неиживљених склоности масе, постаје достављач пријатних снова… до те мере да одушевљена просечност кличе: какав геније! (…) Необичан геније, али мало посрамљујући, геније од оних помало стидних снова којима се предајемо пре но што ћемо заспати, геније којим је боље не хвалити се пред иностранством. (…)
Јер то је геније «лаке лепоте». Са стравичном успешношћу он чини плитким све чега се дотакне, долази ту до својеврсног помирења живота са духом, све антиномије којима се крвави озбиљна књижевност, бивају ублажене, и у резултату добијамо романе које шипарице могу да читају без црвенила на лицу. Па зашто та неизмерност тортура и страхота којима су испуњени Трилогија и Quo vadis не буде протест у осетљивим девицама, које се онесвешћују кад читају Достојевског? Зато што је познато да су сјенкјевичевска мучења описана «ради пријатности», ту чак и физички бол постаје бомбона… (…) Његов свет је грозан, моћан, диван, има све врлине правога света, само што је на њему налепљен натпис «за забаву», услед чега има још и ту врлину да не плаши.
Али забава не би била, сама по себи, тако лоша, јер нигде није речено да није слободно забављаати се, кокетовати, сањарити… када та играрија вредностима не би добијала привиде култа вредности. Нико не брани продавање мачке, само што не треба ипак продавати мачку у џаку. Кад бисмо упитали Сјенкјевича: – Зашто улепшавате историју? Зашто упроштавате људе? Зашто храните Пољаке гомилом наивних илузија? Зашто успављујете савести, гушите мисли и кочите напредак? – одговор је готов, садржан у последњим речима Трилогије: ради поткрепљивања срдаца…»
Гомбрович Сјенкјевичеву литературу одређује као омаловажавање апсолутних вредности у име живота, и као предлог «олакшаног живота».
Сјенкјевичева «лепота» «постала је идеална пиџама за све оне који нису хтели да гледају своју ружну нагост. Племићко-спахијска сфера, која је живела на својим имањима управо тим олакшаним животом, и која је, у претежној већини, заправо грозна банда гнусних дрипаца, нашла је најзад свој идеални стил, и што с тим иде, добила пуно задовољење собом».
Елем, из овог сажетог прегледа пољског народа с лепотом, начињеног из «птичије перспективе» (Гомбрович ово пише далеко од родне Пољске, у Аргенитини, шеседесетих година XX века!), произишао је и неизбежан закључак, да до тих година када Гомбрович води своје дневнике: «нема праве, аутентичне пољске лепоте. Ни лепоте, ни форме, ни стила. Не заваравајмо се ни на тренутак да су књижевност и уметност којима данас располажемо истински стил. Јер стил, форма, лепота могу бити само дело духовно слободних људи, који теже томе циљу са свом безобзирношћу, људи довољно смелих и довољно страсних у том тражењу, да би презрели и све споредне обзире и да би нас обнажили онако како још никад нисмо били обнажени…»
Погледајмо како ствари стоје код нас. Али без фолирања и глкедања кроз прсте ма коме. Ни Змај, ни Лаза Костић, Дучић, ни Црњански, нису критиковани код нас са погледом на проблем стварања српске лепоте.
Примера ради. Шта је Црњански писао, тамо, у Енглеској, дакле у исто време када је и Гомбрович забележио ове редове?
«Постојање је нешто сложено. Иза кулиса првопланских збивања врши се непрестани психички рад срачунат за даљу мету. Живот у нама ни за тренутак није закочен, већ само, у овом тренутку, не може да се пробије на површину. Данас (тј. 1953–1956. – нап., Б.) – тамо у земљи –пољске масе се више него икад гуше у брњици вештачке естетике, наметнуте им у име (пролетерске) Врлине. Штавише – никад није био већи наш расцеп између Истока и Запада, а та два света који се узајамно уништавају и компромитују у нашем видном пољу, стварају у нама празнину коју ћемо моћи да попунимо само властитим садржајем. Пре или касније, указаће нам се прави ђаво, и тек тада ћемо дознати коме Богу треба да се молимо.»
8
Гомбровича и Белатукадруза немогуће је игнорисати јер дотичу као подземни извори из уметности и уметност им није тако потпуно туђа.
Надам се да нисте почели да зевате јер се одужила ова прича о непостојању аутентичне српске лепоте, али сматрам да треба да подсетим, још једном да сам у антологијама српске поезије (на чија сам састављања о свом руву и круву, потрошио низ година, најбољих година, и новац који је било упутније потрошити на синове и на њихово учење страних језика…) подвукао неке истине које нису биле по мери времена, друштва. Због тога сам, треба ли да доказујем, скривен као пепељуга од тзв. официјелне српске штампе и критике, таворио на периферији друштва, српске књижевности и културе – јер српско друштво и култура, официјелна критика и наметана књижевност нису биле спремне да се суоче са истином о себи*. Да ли су данас дозреле прилике за неизбежна суочавања? …..
Српску поезију XX века, елем, видео сам својим очима.
Колико се и ко од најистакнутијих српских песника друге по
ловине XX века одвикао од свих гадости које им је наметнуо
Наметни век (комунисти) – од тзв. револуционарних и тобож
модерних критеријума, од класних мерила, од безбожништва,
од „дијалектичког материјализма“, од погрешних погледа на
отаџбину, породицу, културу, науку и својину? Иако је све те
гадости требало одбацити као мртве и ништавне, прочисти
ти их из душе и погледа на свет, то се није догодило. Сви ти
најистакнутији актери, тзв. највећи и најистакнутији српски
песници, да не говорим о свим њиховим пришипетљама! Сви
су уситњавали теме и садржаје савремене поезије; и њиховом
празном расуђивању, разузданој уобразиљи и хладној вољи ве
лики предмети никад се нису давали.
Највише похвале добили су они који су се поклонили ђа
волу, и не само поклонили већ га пољубили (нека ми опрости
читалац) у – задњицу! Многи су се у другој половини XX века
предали – не стварању поезије, већ стихотворству (талентова
ни су импровизовали по узору на стране песнике или на неке
домаће с почетка и средине века, а неталентовани су писали
на силу); предавали су поезију насиљу и порузи. Колико је то
било поезија, колико словослагарство, врло често – отворена 176
лабораторија књишких експеримената, о томе се ћути. Мно
ги тобож велики српски песници друге половине XX века и
њихови следбеници, испочетка су били поткупљени и изигра
ни, и тзв. српска модерна поезија, која у правом смислу веро
ватно и није ни започела, кроз другу половину XX века се зама
рала, изрођивала, гасила и нестајала. При том су, њени актери
добијали почасти, сабрана и изабрана дела, постајали чланови
САНу. Песници друге половине XX века, на жалост, нису из
губили приступ к Божанственоме; они су га се одрекли; бавећи
се само човечијим доменом; одатле је већина почела и многи су
се приклонили чулном еротизму. Утрли су пут поетичком ћор
сокаку. Нико од критичара није се нашао да им то каже јавно, и
многи су и умрли са најблиставијим заблудама!
Ант. «Несебичан музеј», 8. изд. стр. 175–176
а)
«Несебичан музеј», у свом «Архиву» има и преглед антологија српске прозе XX века, тј. ова отворена и тотална књига, дотакла се и неких других ствари и проблема, које су српски антологичари XX века избегавали. А избегавали су да се суоче са неповољним стваралачким развојима и регресијама појединих песника. Који су са временом постајали све укоченији, покондиренији. У XX веку у српској поезији песници већ нису «певали за гомилу, већ певају један за другог; и међу њима се, на путу непрестаног ривалства, ствара пирамида чији врх сеже до неба» и којој се многи диве «одоздо, са земље дижући носове. Оно што је требало да буде тренутни полет прозе, постало је програм, систем, професија – и данас се бива Песник исто као што се бива инжињер или лекар». Песма се «разрасла до наказних размера» и песници не владају њоме, него она влада њима. Песници су постали робови», Гомбрович одређује песника «као биће које већ не може да исказује себе, јер мора да исказује Песму.
А у уметности не може ваљда да буде важнијег задатка што је баш тај: исказивати себе. Никад не треба да губимо из вида истину да се сваки стил, сваки одређени став формира кроз елиминацију и да је, у суштини, осиромашење. Стога никад не треба да дозволимо да било који став превише редукује наше могућности, да нам постаје брњица на устима…»
б)
Ништа нису учинили за аутентичну српску лепоту ни песници XX века, ни антологичари у улози водоноша са извора. Нити је то могла учинити Форма, нити пак усавршавање уметности; ни песнике ни критичаре није узбуђивало много питање – до које је мере је уметност још сачувала неку везу с њима? Ко је о томе нешто уверљиво написао? Не сећам се да сам чуо или прочитао да се неко од српских песника последњих деценија залагао да српска култура не игуби сваку везу с људском личношћу, да је неко од песника прекидао своје вредно стваралаштво и и проверавао да ли оно што ствара изражава њих саме?
Витолд Гомбрович је жестоко критиковао међу свим уметницима песнике баш зато што су «ваљда они који најусрдније падају на колена – највише се моле – они су свештеници par excellence и ex professo, а Поезија, у том захвату, постаје напросто богослужење. Управо та искључивост чини да су стил и став песника тако драстично недовољни, тамо ничим допуњени».
в)
Не једном смо били у прилици да чујемо како се на српском језику пише изузетна проза, врсна поезија. Ако је одиста тако, зашто у Европи и по свету не преводе дела српске књижевности настале у XX веку?
Да ли смо ми икада били начисто са суштинском ситуацијом српске књижевности XX века у свету? Да јесмо не бисмо избегли конфротацију са стварностима другачијим од наше. У антологији Себични музеј наизглед мало је одабраних песника, али број је могао бити још мањи. Зашто бисмо препоручивали песнике који само стварају за песнике? Који траже и налазе присталице, од којих праве песничке секте. Савременом Србијом доминира неколико песничких секти. У суштини то су људи који су се формилали само у додиру са сличним себи, који су аутентични производи своје локалане средине, парохије, и који би да наметну властиту «нојевску политику у односу према стварности: јер они се од стварности бране, неће да је виде ни да је признају, намерно се навикавају на стање ошамућености, које није њихова снага, већ њихова слабост».
г)
У српским антологијама поезије XX века има свега и свачега. Антологичари бирају позе «уметника», позе зрелог «писца», признатог ствараоца, а заобилазе, као киша око Крагујевца – песнике у улози кандидата за уметника, оног који само жели да буде зрео, и који се налази у непрестаном и жестоком сукобу са свим што га кочи у развоју. Колико у српским антологијама поезије, које су представљале поезију XX века има оне уметности што се формирала не са групом људи уметнику сродних, него баш суочена с непријатељем и у додиру с непријатељем? «Зар песма једног песника може да преживи ако упадне у руке не пријатеља-песника, него у руке непријатеља, у руке непесника?» Шта бисте одговорили Гомбровичу, господо?
Песме треба да буду зачете и тако остварене да не осрамоте свога творца.
И песнике не треба идеализовати. Не треба имати никакве илузије ни о српским песницима XX века. Да ниједан песник није искључиво песник, и да у сваком песнику живи не-песник који не пева и не воли певање – наћићемо потврду од Дучића и Петковића до Црњанскога и Леонида Шејке.
д)
Шта је спречавало поједине српске песнике, који су живели и писали у XX веку, а посебно песнике после Другог светског рата, оне најистакнутије, као и читаве ешалоне њихових следбеника, да се окрену према проблему стварања лепоте, према решавању тога проблема? Бег од стварности и налажење ослонца у ћутању о најглавнијим стварима постојања? Претварање у играчку стихијских сила?
ђ)
Игнорисао сам, не кријем, као антологичар, неке песнике који су радили на сужавању језика.*
Када се узме број песника српске књижевности XX века, барем број оних заступљених у антологијама српске поезије, панорамама, зборницима, или сепаратима по часописима («проивентарисаних» у «Архиву Нсесебичног музеја») разумном човеку се мора завртети у глави.
Исто тако, демократска култура и књижевност XX века обилује ултра-демократским бројкама – како би Гомбрович пецнуо – тих одиста смешних критика, чланчића, афоризама, есеја што се појављују у штампи и по књижевним часописима о поезији. «То вам је претакање из шупљег у празно – али истовремено то је претакање бомбастично и већ до те мере наивно, до те мере детињасто, да човек просто не може да верује како људи који се баве пером не осећају сву смешност те публицистике… Такође је велика смејурија која прати те рецитале, конкурсе и манифесте, али ваљда се над тим не вреди расплињавати».
За некакву утеху, рецимо и то, сложимо се са Гомбровичем – да болесна стања нису својствена само песницима. Ни само српским и пољским. «У прози је тај религиозни став такође чинио велика пустошења, и ако узмемо дела као што су, на пример, Брохова Вергилијева смрт, или Улис, или нека Кафкина дела, доживећемо исти тај утисак – да се «изутеност», «величина» тих дела остварује у празнини, да она спадају у ред књига за које сви знају да су велике… но које су нам на неки начин ипак далеке, неприступачне и хладне… јер су написане на коленима, с мишљу не о читаоцу, него о Уметности или о другој некој апстракцији. Та се проза родила из истог оног духа који надахњује песнике
Ако се, остављајући дела, позабавимо личностима песника и малог света који те личности чине заједно са својим поштоваоцима и приврженицима, још више ће нам постати тесно и загушљиво…» (…..)
9
Ко ће на крају победити?* – Има једно такво кратко поглавље у мојој књизи (Писма) Из карантина (Унус Мундус, Ниш, 2011, стр. 196). Победиће, верујем – мало данашњих песника, можда неколицина, и будући – творци аутентичне српске лепоте.
У истом том «Карантину» из кога сам се огласио крајем минуле године има и критичко поглавље «Сјај и беда великана бирократске књижевности», где сам се дотакао лепе књиге «Сећања» уваженог Владете Јеротића, и неизбежне теме о српској ренесанси и мањку ренесансних духова, као некој нити из које би могла да се тка тканица аутентичне српске лепоте…**
У српској уметности и књижевности XX века било је правих ренесансних духова. Они су остављали неизбрисив траг у уметности и култури свога народа. Јеротић је преводиоца, песника и антологичара С. Бркића сматрао ренесансним духом. Али пре тога – требало би споменути, и Винавера, песника, музичара, физичара, публицисте, дипломате; Момчила Настасијевића; Леонида Шејку; лекара, преводиоца и песника и светског путника М. Павловића, Миодрага Станисављевића, писца, песника, драматурга, критичара, сатиричара, творца и трговца безразложних предмета и успомена. У најбољим остварењима ових уметника назире се, као сребрна пруга на ведром небу, зачетак аутентичне српске лепоте… Последњих година читао сам и објављивао поезију и друге ствари и неколико изузетних савремених песника, који баш и нису у милости официјелне књижевне критике: Александар Лукић, Владимир Јагличић, Зоран М. Мандић, Мирослав Тодоровић… Песници пожељнога стваралачкога развоја…
(Целовит текст под горњим насловом штампан је у најновијем броју књ. часописа „Браничево“, 1-4/2012, стр. 292323, који је ових дана стигао у књижаре, миришући на штампаерску фарбу.)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 