БАЦАЊЕ ПЕПЕЛА У ОЧИ НЕОБАВЕШТЕНОМ СВЕТУ / Раде Драинац

Осврт на пам­флет­ску кри­ти­ку

Ако би чо­век хтео у жи­во­ту да бу­де су­ди­ја ра­ди ле­по­те са­мог по­зи­ва, он­да би имао пра­во до ми­ле во­ље да се гу­би у ма­гло­ви­тим прет­по­став­ка­ма сво­јих су­до­ва и да му та­ква јед­на же­ља бу­де не­ис­црп­на пе­снич­ка и стро­го ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ка ма­шта­ри­ја; али ако је­дан чо­век већ из­ри­че су­до­ве и то а при­о­ри са не­ким пре­ћут­ним пра­вом, он­да је он ве­ро­ват­но се­би мо­рао уна­пред да по­ста­ви не­ку вр­сту мо­рал­ног и со­ци­јал­ног за­ко­на, не­ку вр­сту мо­рал­не и со­ци­јал­не ме­то­де.

Би­ло је две вр­сте кри­ти­ке: не­га­тив­не, ру­ши­лач­ке, оне ко­ја је оба­ра­ла ста­ре вред­но­сти и ука­зи­ва­ла на но­ве, кри­ти­ке ко­је се ба­ви­ла вре­мен­ским про­бле­ми­ма, по­сма­тра­ју­ћи ства­ри и про­бле­ме под све­тло­шћу вре­мен­ских нео­д­го­вор­но­сти и по­тре­ба. Али кри­ти­ке без тен­ден­ци­је, без оправ­да­ног кри­тич­ког сми­сла, ни­је би­ло, ни­ти ће је би­ти. До­ду­ше, пам­флет је за­хва­лан кри­тич­ки об­лик, на­ро­чи­то у да­на­шње до­ба со­ци­јал­них и по­ли­тич­ких опор­ту­ни­за­ма, на­ро­чи­то у вре­ме ка­да се не ула­же бог­зна ка­кав мо­рал­ни труд да се про­тив­ник обо­ри. Мо­дер­ност и са­вре­ме­на ре­во­лу­ци­о­нар­ност уне­ле су из­ве­сне анар­хи­стич­ке прин­ци­пе, у ко­ји­ма се не обра­ћа па­жња чи­ме ће се и ка­ко ће се по­сти­ћи циљ. То је, до­не­кле, и уса­вр­ши­ло тај књи­жев­ни род кри­ти­ке – пам­флет.

По­зи­ти­ви­стич­ко схва­та­ње Јо­ва­на Скер­ли­ћа, да се Срп­ство обо­га­ти књи­жев­но­шћу, има­ло је за циљ фор­ми­ра­ње свих на­ци­о­нал­них сна­га у ду­хов­ном по­гле­ду. О то­ме се да­нас мо­же са под­сме­хом го­во­ри­ти, као што се и о тран­сце­дент­ном пој­му ле­по­га мо­же го­во­ри­ти као о свр­ше­ном чи­ну игре ми­ри­са мр­твих ства­ри. Али то су би­ли ци­ље­ви, ма ка­кве ви­хор­не и ла­бил­не са­др­жи­не.

По­сма­трај­мо да­на­шњу кри­ти­ку, кад је у исто вре­ме сва­ки сти­хо­тво­рац у ства­ри до­во­љан да под­ву­че не­ко „зна­че­ње“ сво­га ра­да. Мно­го­стру­кост ви­до­ва под ко­ји­ма се ја­вља са­вре­ме­на кри­ти­ка, го­во­ри о не­бу­ло­зном и још не­де­фи­ни­са­ном ста­њу по­рат­не књи­жев­но­сти. До­ду­ше ста­ра кри­ти­ка је би­ла ре­тро­град­на са иде­ја­ма чи­сте ре­тро­спек­тив­но­сти али но­ва, одво­је­на од про­шло­сти као ам­пу­ти­ра­на но­га или ру­ка, хте­ла би да се при­ка­ле­ми уз јед­но но­во те­ло, ко­је у ства­ри не­ма де­тер­ми­ни­са­ну под­ло­гу, ко­је је још у ним­бу­су за­ми­сли. У њој има из­ван­ред­них дру­штве­них и ду­хов­них сме­ро­ва, ко­ји озна­ча­ва­ју тен­ден­ци­ју за но­вим об­ли­ци­ма дру­штва, за но­вим мо­ра­лом, али она је стра­шно не­де­фи­ни­са­на, да се то „но­во“ на­зи­ре у ства­ри са­мо у вар­ни­ца­ма под ми­кро­ско­пом. Био би грех не при­зна­ти отво­ре­но и ја­сно да ве­ћим де­лом мла­ди и но­ви књи­жев­ни­ци не гре­де за но­вим, оп­се­жним и чо­веч­ни­јим. Но ко­ја вај­да од то­га, кад ту сво­ју чо­веч­ност бра­не од сва­ко­га и сва­че­га као да је у пи­та­њу нај­е­го­и­стич­ни­ји осе­ћај ин­ди­ви­ду­а­ли­зма? По­је­ди­не шко­ле се огра­ни­ча­ва­ју на ис­кљу­чи­вост ин­тер­пре­та­ци­је, по­је­ди­ни про­по­вед­ни­ци ди­ја­лек­тич­ког ма­те­ри­ја­ли­зма др­же мо­но­пол на тај са­вре­ме­ни по­јам, а у ства­ри кри­ти­ка је до­би­ла пе­чат вла­сни­штва, те објек­тив­ном по­сма­тра­чу из­гле­да да су кри­ти­ча­ри до­би­ли кон­це­си­ју за из­во­же­ње по­је­ди­не ли­те­рар­не ро­бе, на ко­ју ни­ко у зе­мљи не­ма ви­ше пра­ва. У та­квом ста­њу ства­ри ни­је ни­ка­кво чу­до што је ко­те­ри­ја до­ми­ни­ра­ју­ћи фак­тор у ју­го­сло­вен­ској књи­жев­но­сти: ко­те­ри­ја књи­жев­на и кри­тич­ка. И ни­је ни­ка­кво чу­до што је пам­флет осво­јио по­зи­ци­је на­уч­не кри­ти­ке.

При­мер пам­флет­ског кри­ти­ча­ра, без об­зи­ра што је о пи­сцу ових ре­до­ва у ви­ше ма­хо­ва „по­хвал­но“ пи­сао све до јед­ног при­ка­за ње­го­ве кри­ти­ке у Пров­ди је­сте Ве Гли­го­рић. У вре­ме кад је овај чо­век био уред­ник Рас­кр­сни­це, рас­кр­шћа у сва­ком по­гле­ду (сам на­зив ча­со­пи­са озна­чу­је не­што „је­сте и ни­је“), ве­ћи број књи­жев­ни­ка у зе­мљи има­ли су због сво­јих ре­во­лу­ци­о­нар­них уве­ре­ња об­ра­чу­не ма­ло те­же и суд­бо­но­сни­је, не­го што су они ње­го­ви у ка­сни­јим бро­шу­ри­ца­ма. Он је до ју­че био сав у во­да­ма есте­ти­зма, је­дан ма­ло осо­бе­ни­ји ђак Па­вла По­по­ви­ћа, ко­ји је из тра­ди­ци­о­нал­ног књи­жев­ног не­у­спе­ха ко­ји пут пи­сао гор­чи­во и осве­то­љу­би­во, тру­де­ћи се да да јед­ном по­ро­дич­ном не­у­спе­ху да из­ве­сну јет­ку ре­ха­би­ли­та­ци­ју. Не­ка вр­ста гро­ба­ра, он је у ви­ше ма­хо­ва по­ку­шао да вр­ши дво­стру­ку ви­ви­сек­ци­ју ле­ше­ва. Лак­ше је би­ло чи­стом не­га­ци­јом афир­ми­ра­ти се у јед­ном до­бу ка­да су свим вред­но­сти­ма но­ге од ста­кла. Осе­ћа­ју­ћи ре­ла­тив­ност све­га у фак­тич­ним со­ци­јал­ним и ду­хов­ним кри­за­ма он је до­бро пред­ви­део да је не­га­ци­ја у ства­ри афир­ма­ци­ја, јер је она нај­бли­жа оно­ме ко­ји би да­нас и афир­ма­тив­но го­во­рио и де­лао. Но он се ни­кад ни­је усу­дио кри­ти­ку да под­ву­че не­ким оп­штим прин­ци­пи­ма. Не­ма­ју­ћи ни­ка­кве из­гра­ђе­не иде­о­ло­ги­је, ду­хов­не ни дру­штве­не, хра­не­ћи се иде­ја­ма Абе Бре­мо­на и Ан­дре Те­ри­ва, ви­се­ћи из­ме­ђу ху­мо­ра Љу­бе Не­на­до­ви­ћа и ли­бе­ра­ли­зма, он је успе­шно пли­вао све до да­на­шњих да­на, че­сто уход­ски и под­му­кло ве­зу­ју­ћи се, ма­кар и пре­ћут­но, уз не­ке у ства­ри идеј­не љу­де. Али и то ве­зи­ва­ње би­ло је ра­чун­ско и зе­ле­на­шко, да га је мо­гао осе­ти­ти са­мо је­дан ра­фи­но­ван нос. Ње­га је ви­ше дик­то­ва­ла пла­шња, не­го не­ка „идеј­на ве­за“. У ства­ри Ве Гли­го­рић до­бро зна да ни­ко­ме ни­је да­нас ста­ло до ње­го­вог су­да, јер еру­ди­ци­јом и она­ко не мо­же бог зна ка­ко не­ко­ме да им­по­ни­ра а нај­ма­ње они­ма уз ко­је се ве­зи­вао и уз ко­је се да­нас ве­зу­је. Ње­го­во зна­ње мо­же да се ме­ри са зна­њем осред­њег про­фе­со­ра упо­ред­не књи­жев­но­сти, а у овој књи­жев­но­сти ма ко­ли­ко да­ва­ла ути­сак не­пре­кид­ног ра­та, до да­нас га ни­смо ви­де­ли ни јед­ном у из­вид­ни­ци. Он је као они ве­шти за­бу­шан­ти, ко­ји не­где у бли­зи­ни Вр­хов­не ко­ман­де че­ка­ју ис­ход бор­бе да би мо­гли да да­ду суд.

Али Ве Гли­го­рић уме гор­чи­во да се на­сме­је, чо­ве­ку ко­ји је но­сио пр­ља­во ру­бље да на­ву­че сви­ле­ну ко­шу­љу, чи­сту­ни­цу да оспо­ри сва­ко ку­па­ти­ло, мо­рал­но­ме да про­на­ђе пр­љав­шти­ну, а ло­по­ва да оправ­да. За по­след­ње три го­ди­не мно­ги су са­зна­ли о Хе­ге­лу, ни­је чу­до ако га је и Гли­го­рић про­чи­тао, ма­да ја у то и да­нас сум­њам. Гли­го­рић го­во­ри о „но­вој“ књи­жев­но­сти, а њу по­зна­је пре­ко нас; он го­во­ри и о по­зо­ри­шту а у све­ту ни­је ви­део ве­ће по­зо­ри­ште од оног код Кне­же­вог спо­ме­ни­ка. Ваљ­да не­ћу ве­ро­ва­ти да је го­во­рио са Фрој­дом, да му је Па­стер­нак при­чао о по­е­зи­ји у „Ка­фе де ла ли­бер­те“, да му је Три­стан Ца­ра био идеј­ни друг, и да је при­су­ство­вао са­мо­у­би­ству Жак Ва­шеа. Још ма­ње ћу ве­ро­ва­ти да га је Џојс, по­во­дом свог пре­во­да Ули­са на фран­цу­ском, мо­лио да о ње­му за Бал­кан­ско по­лу­о­стр­во пи­ше по­хвал­но. Или ако је за спрд­њу, он­да, Ве Гли­го­ри­ћа је, као па­тер фа­ми­ли­јас јед­не но­ве, на­пред­не ге­не­ра­ци­је, у нео­спор­ном при­ја­тељ­ству са Ка­ми­ле Го­е­ман­сом, Лу­ис Бу­њу­е­лом, Глат­ко­вом, Ге­ор­гес Са­ду­лом, Вер­фе­лом и дру­гим с ове и с оне стра­не Атлант­ског оке­а­на.

Че­му он­да раз­ме­та­ње? Што да не бу­де­мо ја­сни и ис­кре­ни? Ваљ­да је ову ге­не­ра­ци­ју г. Гли­го­рић за­по­јио ре­во­лу­ци­о­нар­но­шћу и на­пред­ном књи­жев­ном и со­ци­јал­ном ве­ром? А ваљ­да му се не­ће­мо кла­ња­ти због не­ке рас­по­ја­са­но­сти и рас­пу­ћи­нов­ски ми­стич­не си­ле у ње­му?

Тип јав­ног рад­ни­ка Ве Гли­го­ри­ћа је из­ван кла­са. Да­нас је бор­бен као што је до ју­че био мрач­но и нео­про­сти­во ре­ак­ци­о­на­ран, а су­тра ће по­ста­ти са­лон­ски со­ци­ја­ли­ста, све пре­ма вре­ме­ну и при­ли­ка­ма. Да­нас са­ве­ту­је бор­бу, а су­тра ће са­ве­то­ва­ти уме­ре­ност. До кра­ја жи­во­та пла­ши­ће се да се опре­де­ли. Љу­ди ове вр­сте су они ко­ји ра­до по­ли­жу што пљу­ну, ко­ји се ра­до од­ри­чу оно­га што су до си­ноћ про­по­ве­да­ли и то све под фир­мом „ево­лу­ци­је ду­ха и до­га­ђа­ја“. Ова­кви јав­ни рад­ни­ци не­ма­ју ни­ка­квих еко­ном­ских ни ду­хов­них под­ло­га. Жорж Чар­ман ка­же о њи­ма: – „Еко­ном­ски раз­ви­так учи­ни­ће крај сви­ре­пој игри, ко­ју ин­те­лек­ту­ал­ци те­ра­ју са со­бом. Код ова­квих ин­те­лек­ту­а­ла­ца чи­ни се на пр­ви по­глед да им се те­о­ри­је по­кла­па­ју са жи­вот­ним по­тре­ба­ма, али оне у од­но­су са еко­но­ми­јом гу­бе сва­ко зна­че­ње. Пре­ма то­ме оне су пу­ки ка­би­нет­ски ела­бо­ра­ти.“

Ови и ова­кви ин­те­лек­ту­ал­ци хва­ле се про­сеч­ном еру­ди­ци­јом. То је до­вољ­но да ис­ту­пе „отво­ре­но“, „са пра­вом“. Она је њи­хо­ва гра­ђан­ска ку­раж, ма ко­ли­ко би­ла ма­ла, јад­на, ми­зер­на. Њи­хов ко­лек­ти­ви­зам је у ства­ри по­пу­ли­зам Ан­дре Те­ри­ва, тек да се иза­ђе из ку­ле од сло­но­ве ко­сти, да се си­ђе у пред­гра­ђе, у на­род, јед­ном реч­ју да се ин­спи­ра­ци­ја вра­ти сто­ма­ку. Њи­хо­ва за­ста­ва је у ства­ри оли­ња­ла и отр­ца­на де­мо­кра­ти­ја.

 

(у најновијем броју књижевног часописа Браничево, 1-4/2012), који је управо у штампи. Потрудите се да обезбедите на време свој примерак штампан на папиру!!)