Дневник Претека / Белатукадруз

После смрти, саобраћајац стигне код Бога. Бог га упита:

-Сине мој, реци ти мени јеси ли чинио добра људима?

– Јесам, одговара саобраћајац.

– А јеси ли чинио зла?

– Дешавало се.

– Е, па кад је тако, ево, испред тебе су два пута. Један води у пакао, други у рај. Бирај којим ћеш.

– Боже, а могу ли ја да останем овде на раскрсници?…

То је записано у једној свесци, исписаној седамдесетих година минулог века. Поред вицева у тој свесци има и стихова. Неки су  написани у 20. веку, тј. кад су дували болесни ветрови. У току је била ревизија библиотечког фонда; прегледао сам пожутеле књиге и часописе, до руку ми је дошло годиште Багдале, бр. 139, октобар 1970, и тамо прочитах на 22 страници стихове које сам написао као јуноша. Хеј, па ја сам заборавио када су ти стихови написани и када сам их послао редакцији.

Нисам ја слао само Багдали, ех, браћо моја и непознати пријатељи моји, многима сам ја слао своје песничке покушаје, и нико ништа није објављивао! Па сам ја дигао руке од тих часописа и листова – да им боље не наводим имена! Престао сам да читам то смеће времена…Значи, објавили!Објавили ипак!А ја појма нисам имао. Можда су и други часописи објављивали моје песме, онда када ми уопште до тога није стало? Други су знали, само ја нисам…

Једном сам сањао: неки часописи узаног формата, као свитак, објавили на стотине мојих стихова. Чак и оне које нисам писао – замислите!Читао сам у сну стихове које нисам написао – може ли то бити?! Може…Дуго сам, предуго сањао; пробудио сам се мрачан, и одмах дохватио свеску и у њу почео да уписујем стихове из сна!

Читав свет може се у бисаге сместити.

Али мраву што уз стабло мили

треба више сунца и шећера.

Дугујем сликарки Милени, Barilli,

бачију, изворчић са водом зеленом,

дивљег вепра и фруле из Ждрела.

Поток пун пастрмки!

 

Дугујем себи нешто више:след,

вештину пчеле које прах

ливадског цвећа претвара у мед.

Дугујем неизбежном замаху мача

ниске облаке, јесени и трла

туробна као очи од плача,

сиве као слонова сурла…

 

У сновима беше и ових стихова, које након буђења, преписах од словца до словца.

Мој завичај је мој дух,

та воденица наизглед пуста,

што оживи као салаш у брдима

за време летњег распуста:

 

Мој завичај је мој дух,

који се изнова враћа

као годишња доба:

испуњавајући ваздух

мирисом ваниле.Мој завичај

је моја соба.

 

Мој завичај је сећање

на све безгранично:

благи повратак тишине

и свега што је тишини слично…

 

          Покушавао сам да учим напамет Рилкеове и Љермонтовљеве песме (понајвише); понеке сам и научио. А један одломак из песме Новинар, читалац и писац Љермонтова, преписао сам у подебљу бележницу (6) великог формата, јер је и мене мучило питање:Какве да пишем онда песме?

Давни мој знанац из младости С. рече једном: – Ради, читај, пиши непрестано, и не секирај се. Видећеш, отимаће се о тебе!

Послушао сам тога човека који је имао намеру да буде писац; скоро  40 година је прошло од тренутка када је рекао оно што је рекао. Да ли је био у праву?

Он је напустио литературу и отпочео неки уноснији бизнис, о коме сам нешто начуо пре десетак и више година. Ја сам испунио његов завет; поверовао сам му…

…Вруће ми је, вруће: цврчим на жару века:

гле, усијах се, ко гвожђе, цео.

Је ли то оно што сам, ко дете, хтео,

маштајући, на златним спрудовима Пека?

Век сам провео као професор. Јуче ми је коначно стигло решење о одласку у пензију. Али, ја нисам на раскрсници, као онај саобраћајац, из вица. Не бих да останем на раскрсници, заправо – нешто ме вуче оним путем што води у пакао, пре свега пакао српске књижевности и српског друштва  20. века, према паклу  сећања, суочавања, страве.Судбину су ми скројили, као човеку и писцу који је то одбијао да буде дуго-предуго, глупаци, гњаватори, песници, уредници, професори и наметачи. Понекад ми се чини да су ме ојадили – стихоклепци, лажови и аутори отрцаних фраза. Разумем луцидна питања Витолда Гомбровича  постављена у његовом чланку Против песника, као и то што многи песници нису ни хтели да чују, нити да му аргументовано одговоре. Како одговорити на та  неизбежна Гомбровичева питања?

Многи су се понашали као да не разумеју ништа, а понајмање су то разумели песници. То неразумевање је, по Гомбровичу –  религија, својеврсна уметничка догма. Одлика «те религије,као и сваке друге, јесте да она не допушта сумњу, неће да зна.  Али доста. Зашто се толико подсмевам песницима? Вама и себи одаћу разлог  своје добродушне окрутности: познато ми је да ће песник поднети све и да се ничим неће осетити погођен, под једним условом – да му се призна да је песник. И ту могу да им дам пуно завољење и сто пута ћу рећи да су песници, да, истакнути песници, и чак,  како хоће Антологија, најистакнутији песници (немам ништа против тога).

Ти ипак, народе, чувај се њиховог историјски оправданог сумрака. Не дај се увући у ситну игру која почива на том да они  «певају», а ти се дивиш.Ревидирај своје отрцане фразе.  Понекад бива тако да се ми дивимо зато што смо навикли да се дивимо, као и зато што нећемо да покваримо себи параду. Дешава се тако да се дивимо из деликатности, да не бисмо стварали непријатности. За сваки случај, саветујем: ударимо у њих снажно да видимо да ли се неће преврнути. А тај ударац ће можда у нама ослободити садашњост и даће нам кључ за будућност. Глупаци! Зашто допуштате да вам песнике намеће историја? Ви сами морате их стварати, њих и историју» [Витолд Гомбрович, ДНЕВНИК I (1953-1956) , стр.115 -116 ]

            Гомбрович  износи озбиљну оптужбу на рачун песника, али и на рачун професора. Приметно је, када је реч о антологији  «Несебичан музеј», да ни песници ни професори савременици састављача ове антологије нису били обрадовани појавом* ове књиге.

__

* Прво издање  «Несебичног музеја», у ствари, схваћено је – донекле –  по важности и утицају који би могло имати у српској књижевности кроз време…

1. В. П. М. : ПОУЗДАНО ЧУЛО ЗА ПОЕТСКО И ЕСТЕТСКО, „Данас“, Београд, бр. 612, петак 12. март 1999, стр. 12.

2.  Тодоровић, Мирослав : НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, „Борба“ (Свет књиге III), Београд,  8. јул 1999.

3. Мандић, Зоран М. : АНТОЛОГИЈА АНТОЛОГИЈА, „Дневник“, Нови Сад, 25. август 1999, стр. 15.

4.  Гароња – Радованац, Славица: ДВЕ АНТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ РЕЛИГИОЗНОГ ПЕСНИШТВА (…) , „Школски час“, Београд, 1 / 2000, стр. 104 – 108.

Пропраћено је и – примедбама. Мандић : „Коначно ова Лукићева антологија се може читати и као антологија антологија са могућношћу да се и у њој с временом креативних „дотеривања“ изврше нови радикални резови, можда најближи оним преко којих су у Лукићев музеј доспели : Јовица Аћин, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Леонид Шејка, Никола Милошевић, Драгослав Михаиловић, Меша Селимовић, Видосав Стевановић, а изостали неки као Саша Радојчић којем је место уз Д. Ј. Данилова и С. Јеленковића…“

Славица Гароња – Радованац: „…Врлина ове књиге је много непознатог (нових имена и поема), али и правих открића у новом контексту читања код добро познатих песника. Сем свежине и првотности идеје, подухвату М. Лукића се мора узети у прилог и то што је српску поезију поставио у контекст (обиљем материјала), који би се тек у таквом кључу теоријски морао разматрати. Лукићеву антологију  прати и огроман и исцрпан научни апарат : предговор ( Увод у кратку историју српске поезије ХХ века  (на 40 страница!), азбучник (библиографија уврштених писаца) и регистар : неуврштених песника у овај избор, као и готово невероватан број прегледаних антологија објављених после рата (1944 – 1994), које су овде све педантно побележене, чак са садржајем свих песника у њима! Овај својеврсни апендикс, са неким прекомерним коментарима о појединим (уврштеним) песницима, квари општи утисак књиге. (….)  Примедбе овој антологији дакле, (за неко будуће издање, јер нажалост, прво издање је објављено у свега 300 примерака, од којих је већ  сваки раритет), тичу се дела Предговора састављача, као и мере у одбиру властитог  песништва у самој књизи. Предговор би добио на већем ефекту и објективности да је био краћи, наиме, тек на крају „казује главну  идеју“ антологије – њен метафизичко – религијски смер;  увод са бројним цитатима, као и нескривеном тенденцијом за прекрајањем српског песништва нису морали битно да објашњавају – то се види из саме књиге, и она аргументовано и најефектније постоји у прилог томе. Такође, и мала примедба на рачун уношења великог броја сопствених песама као и песама Александра Лукића – у мањем избору од понуђеног, место оба, иначе одлична српска песника средње генерације, било би ефектније узглобљено у ову књигу, него прекомерност која озбиљније прети да наруши и читав концепт ове књиге, (истицање – М. Л. ) иначе по свему, поновићемо, капиталне по замисли, по садржају и остварености…“

а)

Прелиминарни рукопис НМ препоручила су за штампање два професора универзитета (Пејчић, и пок. Живан Живковић). Колико ми је познато још два професора универзитета су писала о првом или другом издању НМ (Г-ђа  С. Гароња и С. Радојичић, 2005). Остали су (мислим професори, колико знам)  мудро ћутали, тј. игнорисали постојање НМ. Три песника су, као критичари, подржали појаву  антологије НМ (Мандић, Мирослав Тодоровић, Јагличић). Антологија НМ споменута је, узгред, на више места као пример антологије која одудара од антологија српске поезије штампаних пре ње у 20. веку. Ушла је у тзв. усмену критику. У суштини, много је било више оних песника и професора и критичара који су  антологију НМ – или прећуткивали, или сасвим омаловажавали као С. Радојичић.

То је чињеница, која се мора узети у обзир после штампања 8. издања НМ (2009). То 8. издање, колико знам, нико није ни тумачио, ни приказивао, ни оспоравао јавно… И то је постало уобичајено за 20. век – не само српске књижевности, него и неких других  националних књижевности. Гомбрович је тврдио и доказивао  да се књижевност превише у 20. веку – подвлачим – «покорила професорима, и да ћемо ми, уметници, морати да изазовемо скандал да те односе реаскинемо – бићемо присиљени да се према науци понесемо веома арогантно и безобразно, како би нас напустила воља да болесно флертујемо с формулама научног разума. Наш властити, индивидуални разум, наш лични живот и наша осећања мораћемо у најоштријој форми да супроставимо лабораторијским истинама».

б)

Колико је у српској књижевности у 20. веку потрошено мастила на тзв. тумачења  и схватања марксизма од Скерлића до проф. Деретића и Петковића (да наведем само неке)  и – ником ништа. То значи да су духовна и интелектуална бекства  била толика и таква да многи професори и тумачи, критичари и пискарала нису били кадри да се одупру као конкретна и креативна лица.Гомбрович признаје да је улазио у то њему «туђе царство, али као освајач који проглашава свој закон. Морам да кажем ово: мене се мало тичу докази и противдоикази., онај контрданс у коме се мудраци губе једнако лако као и последњи лаик. Али, имајући непосредно осећање човека, посматрам ваша лица док говорите, и видим како вам теорија изобличује лице. Нисам позван да утврђујем исправност ваших разлога – мени је стало до тога да вам ваш разлог не претвори лице у њушку, па да под њеним утицајем не постанете одбојни, мрски и немогући да вас човек прогута. Није моје да контролишем идеје, већ само да непосредно утврђујем на који начин идеја утиче на личност. Уметник је онај који говори: тај човек паметно говори, али он сам је глупак. Или: најчистији морал истиче из уста тога човека, али чувајте се, јер он сам, пошто није кадар да изађе на крај са својим моралом, постаје подлац».

в)

Уметност не настаје из беде, већ из богаства и претека. Бездана уметност, које има тако мало, и овде и тамо, и јуче и данас.

У 20. веку у српској књижевности тако се мало пратио и вредновао дар, у антологијама или на други начин; више је била на цени превелика лојалност, или лојалност погрешно схваћена. Упркос непобитној истини да је лојалност «ограничење, а дар» сила која тежи безграничности…

г)

Колико знам, међу првима сам обелоданио –састављаајући антологију НМ – један од најисцрпнијих инвентара српских антологија (не и најпотпунији!). Читајући доступне антологије српске поезије 20. века, објављене као  посебне књиге, или у часописима – као сепарате, зборнике и панораме, читајући књиге песама толиких песника био сам у ситуацији да се суочим са неизбежним проблемом стихоклепства.

4

Понављам, НМ је ратоборна антологија, мимо моје воље; штета што се нико није усудио да јој – последњих десетак година – изађе на мегдан. И тзв. моји пријатељи, једва да их има неколицина, као и непријатељи (или ако више волите опоненти), нити су до краја нити на прави начин прочитали и разумели неко од осам издања «Несебичног музеја», иако је било очигледно да је та књига настајала, на подлози велике ревизије вредности које су започеле у српској књижевности тобожњим урушавањем комунизма и падом берлинског зида. Та антологија почива на откривању кулиса српског књижевног позоришта. На откривању – како би рекао Гомбрович – «да појаве нису оно што би хтеле да буду. Ревидирамо морал, идеализам, свест, психичност, историју… Почела је у нама да се јавља глад за стварношћу, подухнуо је ветар сумње, и баш је он уздрмао нашу маскараду…

Па треба ли само уметност да остане табу – зар не тражи, пре свега, она, ревизију – још једну ревизију – још драстичнију ревизију? Ама, то је Аугијева штала! ништа није тако глупо као управо то: наше општење са уметношћу.

(Из једног дужег рукописа у припреми…)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s