ПЕСНИК У СВОМ ВРЕМЕНУ

У ком времену песник пише, ако не у садашњем? О ком времену пише, прошлом, садашњем или будућем, ако га случајни читалац запита лично или преко СМС поруке? Рецимо да пише о свом времену у коме се простире његов и живот његових савременика. Да ли је то тако у стварности, ако погледамо уско и широко поетско поље српско?

Изгледа да се песници стиде свог времена, остављајући у сенци лице дана данашњег да тоне у невиделицу и окрећу главу према нечем што се давно догодило или ће се догодити у далекој будућности, према миту прошлости, или назирању непрегледне и неухватљиве тајне футура. А оно „сада и овде“ им измиче свесно или несвесно, из превеликог обзира или страха од неког ока које надзире

крет њиховог пера. А храброст је певати. Садашњица је у рукама храбрих.

Унатраг загледани, толико временских деценија је прошло, а да их није опазило песничко око и дух.

Читаве године леже у мраку, јер их песник није дотакао вршком своје лире. Не говоримо о годинама историјским, у којима су нацртани догађаји онако како их види политичар и историк, године као побијено коље у блату на које слећу вране. Право стање једне епохе није у опису чињеница, већ у духу који је проткао бића која су у тој епохи бивствовала или ако хоћете, битисала. Најтачнији језик је песнички, дакле песнички језик је огледало у коме се епоха огледа, лепа или ружна, свеједно.

Али, у случају скоро целог полустолећа које је остало за нама, тог огледала нема. Нема га, док читамо „најзначајније“ песнике те епохе.

Или је то изврнуто огледало, окренуто наопачке_______, и уместо праве, савременик у језику својих писаца осећа лажну слику стварности.

Данте се храбро носио са својим временом и без обзира на свој егзистенцијални статус, шиканирања, одбијања и прогонство светине, певао истину, а

многе своје савременике кроз стих стрпао у Пакао и ставио на највеће муке.

Виктор Иго је трпео самоћу у прогонству, али свој песнички гениј није дао Пилату за шаку сребрењака..

Време прошло и време садашње су оба присутна у времену будућем а време будуће садржано у времену прошлом – певао је Елиот. Али, атмосфера Пусте земље и Пруфрока, мирише на доба у коме је живео, на Енглеску његовог времена. И Бод-

леров тријумф, да поменемо док смо још ту, његову опору реч због које Париски суд перманентно заседа. А опевао је своје време и истину свог доба.

Фини стихови, горка сведочанства грађевинског инжињера Квазимода о грађанском рату у његовој домовини у једном немилом тренутку њене историје. Храбри стихови који целе ране, јер су истинити и о свом времену испевани.

Српски песници, пак, у целом једном полустолећу које је срећом иза нас, устезали су се да кажу какво је њихово време: дал` пржи суша или чвршћа лед на души њиховог народа? Загледани у метафизичко и надреално, певали су о природи и

њеним појавама, а о човеку свог доба и духу који је тог човека спутавао да полети нема песничког трага. Или га има врло, врло мало. Истина им је промакла испред очију, гледали су је али је нису видели, нису хтели, или нису смели.

О томе бих волео неко да ми нешто каже, ако је жив и има куражи.

Зашто је једно полустолеће остало без правог песничког сведочења, ако изузмемо само неколицину полухрабрих, који су певали заогрнути у метафору и алегорију, да се Власи – (свеци? лаици? џелати?…) не сете.

 

(20.12.2009.)

 

МИЛЕНКО Д. ЈОВАНОВИЋ

Из књиге БРЕВИЈАР ЗА БУДНЕ ОЧИ : Београд: Беоштампа, 2010, стр. 43 – 45.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s