Велика испраћуша – пример романа бездане књижевности!

У једној од најугледнијих едиција „Заветина“, појавио се ових дана нови роман Александра Лукића, иначе уредника Едиције Браничево, и песника о коме смо недавно писали поводом уличног напада.

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–

Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић – Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). – 222 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

__________

(одломак из романа)

….  По­што­ва­ни чи­та­о­че! Суд­би­на би­ра чо­ве­ка, пре не­го пле­ме. Ма ко­ли­ко се упли­тао у са­ме си­ро­ви­не и бо­га­ту гра­ђу жи­во­та, ма шта по­ку­ша­вао да из­ме­ни, суд­би­на ће на­ћи на­чин да се от­ме и про­би­је. За­то јој се не тре­ба су­про­ста­вља­ти, да би био мо­гућ жи­вот. Да би се жи­вот раз­гра­на­вао и пре­о­бра­жа­вао, као пањ из во­де из­ра­ња­ју­ћи, оли­стао. Ма­е­стро пој­ми да га је суд­би­на иза­бра­ла да му по­ка­же свет, без улеп­ша­ва­ња и без шмин­ке, да му по­ка­же вре­ме, исто­ри­ју и ра­зи­сто­ри­ју, пут пре­ма спа­су и пут про­па­да­ња. У оном што су ње­го­ви су­на­род­ни­ци кр­сти­ли као жи­вот, уве­ре­ни да то је­сте, он је нај­че­шће са­мо стра­нац био; ста­нов­ник са­на­то­ри­ју­ма за ју­ро­ди­ве и опи­че­не, му­шкар­чи­не и жен­ту­ра­че, хе­ро­је и ан­ти-хе­ро­је; и ка­да му се чи­ни­ло да је до­шло вре­ме да иза­ђе из те луд­ни­це, ста­ри­је од све­та, суд­би­на га је са­че­ка­ла на­ме­ре­на да му по­ка­же не са­мо све што је за жи­во­та пре­жи­вео или про­пу­стио, не­го и сва не­мо­гу­ћа чу­да Пле­ме­на!

Те­шко је и по­бро­ја­ти, шта се све до­го­ди­ло у Дра­ми, и ши­ре, од оних по­е­тич­них и та­ко­ре­кућ ис­це­ли­тељ­ских од­ла­за­ка на оба­лу Ма­е­стро о њи­ма све че­шће по­ми­шља са че­жњом од ко­је на­ро­чи­то но­ћу мо­же умре­ти. Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке до­ђе још са­мо јед­ном да се на­мак­не, и по­сле уоби­ча­је­ног де­кла­мо­ва­ња ре­фре­на ни­је се на­би­ла до кра­ја ка­ко јој до­ли­ку­је, из про­сте чи­ње­ни­це што је пред­у­хи­три­ше бом­бе рат­не опе­ра­ци­је сим­бо­лич­но и хри­шћан­ски кр­ште­не Пле­ме­ни­ти Ан­ђео. Ва­зду­шне си­ре­не са за­ка­шње­њем об­ја­ви­ше по­че­так те је­зи­ве опе­ра­ци­је! Ипак на вре­ме до­чим се Не­рот­ки­ња по­хот­на и не­за­ја­жљи­ва сма­че са ње­га као змиј­че са пру­та оп­ко­ље­но ка­квим по­жа­ром шу­ме. Раз­го­ли­ће­ни­ја од ан­ђе­ла тр­ча­ла је ули­ца­ма, оста­вља­ју­ћи га са на­пе­ре­ном ма­че­том у кре­ве­ту. Да се ко­јим слу­ча­јем од­лу­чио и при­се­тио, Она­но­вог за­на­та, он би опет остао крат­ких ру­ка­ва, јер чим утих­ну ур­ли­ка­ње и екс­пло­зи­је бом­би и ва­зду­шне си­ре­не, тј. док још ни­су би­ле са­свим ни ути­хле, као да је от­по­чео смак све­та у ње­гов дом утр­ча Дис­ко­бол Не­по­бе­ди­ви:

– Ма­е­стро, ево их! Ора­чи ци­ви­ли­за­ци­ја сти­жу!

– Ни­је вре­ме за ша­лу! – од­го­во­ри Про­па­ли пи­сац пре­кри­ва­ју­ћи чар­ша­вом по­сте­ље на­пе­ре­но ко­пље, ко­је још увек шо­ки­ра­но пул­си­ра.

– Љу­ди бе­же у скло­ни­шта и по­дру­ме! Чи­та­ва Дра­ма је у бек­ству, чи­тав Бал­кан! Ора­чи ци­ви­ли­за­ци­ја уни­шта­ва­ју По­лу­о­стр­во и пла­не­ту!

– По гла­ва­ма нам па­да­ју бом­бе Пле­ме­ни­тог Ан­ђе­ла, ура­зу­ми се, Не­по­бе­ди­ви! Ово је рат, нај­ко­шмар­ни­ји рат у вас­ко­ли­кој људ­ској исто­ри­ји!

– Ма, где др­жиш пи­ће? По­пиј­мо, мо­жда ће нам то у жи­во­ту би­ти по­след­ње ка­пљи­це!?

….

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s