У једној од најугледнијих едиција „Заветина“, појавио се ових дана нови роман Александра Лукића, иначе уредника Едиције Браничево, и песника о коме смо недавно писали поводом уличног напада.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-31
ЛУКИЋ, Александар, 1957–
Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић – Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). – 222 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)
Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 221-222.
ISBN 978-86-82255-11-6
COBISS.SR-ID 186113292
__________
(одломак из романа)
…. Поштовани читаоче! Судбина бира човека, пре него племе. Ма колико се уплитао у саме сировине и богату грађу живота, ма шта покушавао да измени, судбина ће наћи начин да се отме и пробије. Зато јој се не треба супростављати, да би био могућ живот. Да би се живот разгранавао и преображавао, као пањ из воде израњајући, олистао. Маестро појми да га је судбина изабрала да му покаже свет, без улепшавања и без шминке, да му покаже време, историју и разисторију, пут према спасу и пут пропадања. У оном што су његови сународници крстили као живот, уверени да то јесте, он је најчешће само странац био; становник санаторијума за јуродиве и опичене, мушкарчине и жентураче, хероје и анти-хероје; и када му се чинило да је дошло време да изађе из те луднице, старије од света, судбина га је сачекала намерена да му покаже не само све што је за живота преживео или пропустио, него и сва немогућа чуда Племена!
Тешко је и побројати, шта се све догодило у Драми, и шире, од оних поетичних и такорекућ исцелитељских одлазака на обалу Маестро о њима све чешће помишља са чежњом од које нарочито ноћу може умрети. Управница народне библиотеке дође још само једном да се намакне, и после уобичајеног декламовања рефрена није се набила до краја како јој доликује, из просте чињенице што је предухитрише бомбе ратне операције симболично и хришћански крштене Племенити Анђео. Ваздушне сирене са закашњењем објавише почетак те језиве операције! Ипак на време дочим се Нероткиња похотна и незајажљива смаче са њега као змијче са прута опкољено каквим пожаром шуме. Разголићенија од анђела трчала је улицама, остављајући га са напереном мачетом у кревету. Да се којим случајем одлучио и присетио, Онановог заната, он би опет остао кратких рукава, јер чим утихну урликање и експлозије бомби и ваздушне сирене, тј. док још нису биле сасвим ни утихле, као да је отпочео смак света у његов дом утрча Дискобол Непобедиви:
– Маестро, ево их! Орачи цивилизација стижу!
– Није време за шалу! – одговори Пропали писац прекривајући чаршавом постеље наперено копље, које још увек шокирано пулсира.
– Људи беже у склоништа и подруме! Читава Драма је у бекству, читав Балкан! Орачи цивилизација уништавају Полуострво и планету!
– По главама нам падају бомбе Племенитог Анђела, уразуми се, Непобедиви! Ово је рат, најкошмарнији рат у васколикој људској историји!
– Ма, где држиш пиће? Попијмо, можда ће нам то у животу бити последње капљице!?
….